Како време пролази, а прошло је већ 18 година, све је извесније да никад нећемо сазнати целу истину о броју бачених ракета и бомби током агресије НАТО на Србију, а још мање шта нам је тај “Милосрдни анђео” кроз ракете и бомбе посејао као цвеће зла чије семе и данас цвета и убија људе у таковско-рудничком крају, као и у целој Србији.
Радојко Марјановић, домаћин из села Брусница, чија је кућа од центра Горњег Милановца удаљена око три километра, нема доказе да су комшије умрле од рака изазваног томахавком, који је пао на око 100 метара од његове куће, али зна да је на онај свет испратио готово све оне који су додиривали ракету или са ње односили делове за некакве кућне потребе или као сувенир за дуго сећање.
– Томахавк је пао на имању Радисава Јаковљевића, ја сам је пронашао и о томе одмах обавестио надлежне. На места пада ракете која није експлодирала одмах је изашла екипа стручњака која је извршила мерење степена радијације и саопштила нам је да је “ракета нешто мало радиоактивна, али да није опасна по здравље и околину”. Наравно, народ као народ, одмах се окупио око “трофеја” који нам је пао с неба и пре стручњака су ракету додиривали, мерили, а понеки су и скидали делове. Да ли сам био плашљивији од других, или само опрезнији, не знам, али ракету нисам додиривао, као ни делове гелера након контролисаног уништавања – објашњава Радојко Марјановић, показујући место на којем је ракета пала.
Том операцијом руководила је екипа стручњака, из Краљева, обучена, колико се сећа Радојко Марјановић, у посебна одела. За те потребе око ракете је ископан дубоки ров и дотерано је више од 500 кубика земље како би се направио заштитни бедем. Под ракету је постављено два килограма пластичног експлозива и она је експлодирала у правцу који је био најмање опасан по људе и околне куће.
Међутим, време је показало да је била опасна по здравље свих оних који су је додиривали.
– Убрзо је стигла вест да се упокојио Крста Пантић, булдожериста који је радио на припремама за контролисану експлозију. Од карцинома је умро Милош Мартиновић, који је са места експлозије у своје двориште дотерао око 50 кубика земље како би поравнао двориште породичне куће, па Хранислав Јаковљевић и још неки млађи људи који су били у контакту са ракетом или су скидали делове са ње – истиче Марјановић.
Скупо нас коштао смех
– Духовити Брезанци, који су се у великом броју скупили око ракете, смислили су да је НАТО гађао и промашио баш моју кућу, али тај нас је смех, изгледа, скупо коштао, јер је од тада сеоско гробље све попуњеније – каже Ковачевић, распитујући се кога би могао да тужи за надокнаду штете нанете његовој кући која је оштећена приликом експлозије ракете и за животе помрлих комшија и пријатеља.
И, тако, то “нешто мало радијације” однело је и сада односи све већи број мештана Бруснице који оболевају од рака, каже наш саговорник.
– На крају, да будем јасан – немам никаквих доказа да је разлог што људи оболевају од рака та ракета, али не верујем ни у случајности, јер их је превише. Уосталом, крајње је време да држава Србија изврши озбиљне анализе о томе шта нам је тај Милосрдни анђео посејао и до кад ће народ Србије плаћати цену тог цвећа зла – сматра Радојко Марјановић, захваљујући се “Вестима” као првим новинама које су се заинтересовале за последице које је Брусничанима донео томахавк.
Осушени воћњаци
И на имању Бранка Ковачевића из таковског села Брезна, на свега стотину корака од породичне куће, 27. марта 1999. године пала је и експлодирала ракета чији се делови још налазе на том месту. Неке парчиће ракете мештани су узели да би направили мотике, а неки Мићара, Бранков комшија, однео је читав мотор ракете у намери да од њега направи мотокултиватор. И тада су на место пада ракете излазили стручњаци који су Брезанцима саопштили добру вест да ракета није опасна по здравље људи.
– Ако стварно ракета није била опасна, зашто ми се осушио а и даље се суши воћњак под шљивама, а ближим комшијама и мени поцркало је стотинак оваца, неколико крава, сва живина и зашто народ све више оболева од рака. Кад год чујем да је неко у селу умро, више и не питам од чега је боловао, јер је карцином постао скоро једина болест од које се овде умире – каже за “Вести” Ковачевић.
З. Марјановић – Вести
