Наводњавање – дилеме, чињенице и стварне могућности илити још једна Вучићева небулозна прича и превара!

Сведоци смо свакодневних најава почетка радова на изградњи система за наводњавање које треба да финансирају Емирати. Идеја је врло добра, и сваки добронамерни грађанин поздравља ову иницијативу. Међутим, начин реализације овог посла, није био на мети стручне јавности. Из себи знаних разлога стручњаци ћуте и не дају никакве коментаре. Зашто?

Да се присетимо историје целог овог подухвата. Идеја о наводњавању је потекла од бившег министра пољопривреде господина Душана Петровића, иначе правника по струци.

Поштовани министар је, неких врелих дана, обилазећи поједине делове Војводине, уочио канале са водом и логично закључио да суша десеткује усеве док се вода из канала пропада, односно не користи се за толико потребно наводњавање.

Он је врло брзо изнео ту своју идеју а њу је гомила понизних послушника прихватила као аксиом. Један од, можда случајних покушаја да се на идеју баци критички поглед, десила се када је Петровић гостовао у ТВ емисији новинара Миломира Марића. На логично и помало шеретско питање господина Марића, како то да се нико раније није сетио да искористи воду из канала за наводњавање, министар је у стилу Едисона одговорио: Ето, а ја сам то видео!

Прошле године је на таласима те идеје и предизборне кампање рађен део пројектне документације, а започело се и са извођењем радова, како кажу на рехабилитацији каналске мреже, која би свакако касније послужила за наводњавање. Нестало је пара, радови и пројекти су делимично остали неплаћени и све је одложено до наиласка неких бољих времена. Изгледа да та времена наилазе па је прича поново оживела. Сада се зна и то да системима за наводњавање треба покрити око 8.000 хектара у Мачви, 2.000 хектара у Панчевачком риту и око 10.000 хектара на северу земље, у Бачкој и Банату.

Сваки од ових система има своју проблематику па би у наставку размотрили питања везана за њихове специфичности, али пре тога понавља се питање које је поставио и господин Марић. Зашто бивша велика Југославија није радила двонаменске системе?

Најпре да појаснимо…

Постојећа каналска мрежа изграђена је за потребе одводњавања – значи одвођења вишка воде са пољопривредних површина. Обрадиве површине у Војводини су углавном равне и релативно ниске у односу на водостаје у рекама (Дунав, Сава, Тиса, Бегеј, Тамиш) тако да је природно отицање, било атмосферских било подземних вода, врло споро и због те спорости проузрокује штете на усевима. Зато су прокопани канали који прикупљају те воде и транспортују их до пумпних станица које их пребацују у реке. Системи за одводњавање грађени су у свему према техничким условима за ову врсту објеката и сведоци смо да они врло добро функционишу упркос релативно лошем одржавању што је последица недостатка средстава.

Системи за наводњавање имају задатак да до појединих парцела доведу воду којом би се биљке заливале у периодома осетног недостатка падавина. При томе системе је могуће пројектовати и изградити на више начина, а све према техничким и другим условима на жељеној локацији.

Зашто нису рађени „двонаменски системи”. Одговор је доста једноставан. Да би се вода за заливање довела до неких парцела, потребно је неке од постојећих канала напунити такорећи до врха. Како канали нису водонепропусни, део воде одлази у земљу и изазива опште подизање нивоа подземних вода најпре у ближој зони таквих канала, а затим зависно од трајања високих водостаја у каналу, све шире и шире. 

У случају појаве великих падавина или наиласка поплавних таласа на рекама на које се ови системи наслањају, вршило би се убрзано пражњење канала и они би опет служили за одводњавање. Овакав начин рада изазива поред осталог два непожељна ефекта: први је обрушавање косина канала који се нагло празни.

Ово се неће дешавати сувише често и то се да поправити. И друго, осцилације нивоа подземних вода горе-доле у дужем временском периоду доводи до заслањивања то јест трајне деградације земљишта. Овде би штете заиста биле непоправљиве. О овим питањима је стручна јавност бивше Југе написала километре књига, стручних радова, расправа и реферата, али ниједан такав систем није изграђен.

Напротив, да би се омогућило једносмерно кретање подземне воде и избегло заслањивање пројектоване су и грађене хоризонталне цевне дренаже. Невероватно је да се данас о томе ћути! Сада да поставимо нека од питања везано за конкретне системе о којима се прича.

Систем Мачва

По свему судећи овај систем у техничком погледу не би требало да буде проблематичан. Вероватно се базира на идеји да се ухвате воде из залеђа које би се складиштиле у канале који би повећањем димензија били претворени у ретензије. Одатле би се вода дистрибуирала даље у систем. Скоро смо били сведоци да су представници ВП „Сава” из Шапца, у некој ТВ емисији, показивали пројектну документацију, за коју су тврдили да је спремна за реализацију. Претпоставимо да у техничком погледу та документација задовољава. Међутим, за овакав посао, није довољан само пројекат. Питање је да ли је урађена физибилити студија, односно анализа економске оправданости посла.

Оно, што је такође јако битно, пројекат сасвим сигурно није разматрао власничку структуру на површинама које треба покрити заливним системом. У случају да се ради о уситњеним парцелама са великим бројем власника, а ситуација вероватно јесте таква, цела прича о систему би вероватно пала у воду. У том случају, пре избора техничког решења, морала би да се уради макар груба економска рачуница којим би се одредила барем приближна цена воде. Након тога би требало спровести анкету којом би се потенцијални корисници изјаснили о спремности да испоручену воду плате по таквим ценама. У случају да те спремности нема систем не би требало градити. Ово не значи да не треба улагати у наводњавање. Напротив. У овом случају требало би се окренути улагању у електро мрежу којом би електрична енергија заменила скупу нафту, као и пројектовању и прописивању услова бушења и коришћења плитких бунара из којих би се захватала вода.

Систем Панчевачки рит

Систем би се радио на површинама којима газдује корпорација ПКБ. Овде се првенствено јавља технички проблем, тачније проблем испуњења европских стандарда везаних за квалитет воде којом би се усеви заливали.

Панчевачки рит је окружен водама Дунава и Тамиша. Вода из обадве реке највероватније испуњава поменуте услове квалитета, под условом да се заливање врши тако што би се вода директно захватила из реке и путем цевовода довела до парцела.

Упуштањем захваћене воде у некакву двонаменску каналску мрежу која је пуна хербицида, пестицида и осоке тешко да би се добила мешавина неопходног квалитета.

Чињеница је да фарме годинама испуштају отпадну воду у каналску мрежу, као и то да се већ годинама сузбијање корова врши авионским путем.

Ове чињенице указују какве резултате треба очекивати. Ово никако не значи да од наводњавања треба одустати, али је потребно урадити пројектну документацију у складу са условима на терену и по истој извести радове. Евентуална изградња пумпне станице са укопаном разводном мрежом поскупела би целу инвестицију, али би она остала исплатива, само са дужим периодом отплате.

Системи на северу Војводине

О овим системима се не зна много. Овде тек треба урадити инвестициону документацију. Парцеле на овом подручју су углавном укрупњене, што би требало да олакша посао. Техничка решења зависе од микро подручја и треба се прилагодити конкретним условима. Ипак. Овде треба бити крајње опрезан. Предвиђене површине су превелике. Наводњавање се брзо исплати у повртарској или воћарској производњи. Да је у питању Фрушка Гора били би сигурнији.

Зато овде посебно треба обрадити економску оправданост! У прилог оваквој тврдњи иде и чињеница да неки „стручњаци” у медијим изјављују да би се изградњом ситема за наводњавање приноси увећали чак 300%. Ово би можда било могуће у Сахари. Нама је драги Бог подарио солидну климу и плодну земљу тако да и у сушним годинама имамо какве-такве приносе.
На крају да појаснимо потребу да се укаже на напред изнету проблематику. У претходном периоду, негде 2007-2009 године извршени су радови на рехабилитацији каналске мреже у Годоминском пољу код Смедерева. Радови су финансирани из кредита европске или светске банке и вредели су између три и четири милиона евра. Изведени радови не дају никакве економске ефекте, па се поставља питање како ће се кредит враћати? Слична ситуација је са заливним системом Гроцка.
Систем је изграђен, али тек сад треба наћи потенцијалне кориснике, који би били спремни да плаћају испоручену воду. Шта ће бити са системом ако не буде довољно заинтерсованих?

Има још сличних случајева где су кредитна средства уложена, а нема никакве могућности да иста врате. Чињеница је да се овом послу од почетка приступило крајње неозбиљно. Пројектна документација која је претходне године рађена, наишла је на озбиљне примедбе у процедури исходовања водне сагласности, јер претходно нису ни тражени водни услови.

Ресорно Министарство уз сарадњу са ЈВП „Србијаводе” је тада добро одреаговало и практично вратило пројектну документацију на дораду…

У панчевачком риту је стање још горе, извођење радова је, под политичким притиском градских власти започето без законом прописане инвестиционе документације, траје малте не до данас. Поставља се питање зашто на ово нису реаговали ни ресорни градски секретаријат, ни ЈВП „Београд-воде”, мада су о свему били били упознати.

Дипломирани грађевински инжењер Данило Родић, упутио је редакцији Таблоида своје виђење водопривреде и стања у сфери наводњавања пољопривредних површина. Повод је магловита прича српских властодржаца о инвестицијама шеика из Емирата у домаћу пољопривреду и обећаних двеста милиона евра за наводњавање. Како од тога нема ништа, аутор у тексту објашњава чиме располажемо и каква је перспектива постојећих водопривредних система.

Данило Родић

Таблоид