У октобру ће бити тачно три године од како је почела игра живаца власти и опозиције у Србији око такозваних „изборних услова“, а у суштини око само једног питања – приступа телевизијама, како Јавном сервису РТС тако и комерцијалним ТВ на државном ниову.
Први састанак на ову тему одржан је 13. октобра 2018. у згради „мале“ Скупштине у улици Српских владара, где је традиционално и седиште Републичке изборне комисије. Сазван је на иницијативу Драгана Ђиласа, који тада још није имао странку, него је наступао као лидер опозиционе листе са београдских избора 4. марта 2018.
Назван је „округлим столом парламентарне и ванпарламентарне опозиције“, за којим су тада седели једни поред других Мариника Тепић, Бошко Обрадовић, Небојша Зеленовић, Зоран Лутовац, али и Саша Јанковић, председнички кандидат са избора 2017. Тог пута међутим, у својству лидера нечег што се тада звало Грађански блок 381.
Годину дана раније, на симболични 6. октобар, тај дан жељене лустрације после Петооктобарског преварат који се никада није десио, Јанковић је покушао да организује скуп и истакне захтеве. На Трг републике сем чланова Јанковићевог грађанског удружења, затим групе народњака Вука Јеремића, такође председничког кандидата, али са три пута мање гласова од Јанковића, који су унели извесну живост, те Бориса Тадића, у својству грађанина, других демонстраната није било.
Kао што је познато, дебакл тог окупљања није обесхрабрио Јанковића, те је он наредне 2018. покушавао једно шест месеци да покрене демонстрације, једнонедељним доласцима на Андрићев венац, где је испред седишта председника Србије, протестовао због убиства косовског политичара Оливера Ивановића. Ипак, упркос трагици и великој тежини тог повода – Ивановић је убијен 16. јанаура 2018. на самом почетку изборне кампање за Београд, а неколико месеци после прљаве локалне кампање на Kосову, Јанковићеви доласци остали су без одзива.
У тренутку дакле, када је одржан тај први „округли сто“ (не рачунајући оне из 90-тих, када се успостављало вишестраначје у време Слободана Милошевића) поменутог 13. октобра 2018. тадашња опозиција није имала никакав видљив капацитет да изврши притисак на власт изласком демонстраната на улицу. Ипак, закључак тог стола – да треба основати радну групу, чији посао ће бити промене медијских услова и промене изборног законодавства, у потпуности је заживео до дана данашањег.
Врло брзо се показало и да капацитет опозиције уопште није мали – избиле су викенд демонстрације Стоп крвавим кошуљама због напада на Борка Стефановића, тада још увек лидера удружења Левица Србије, које су обележиле 2019. годину. „Округли сто“ је постао нека врста сталне институције – прво у организацији Фондације за отворено друштво и
Факултета политичких наука, а затим је ствар подигнута на ниво Народне скупштине и Европског парламента.
За корона изборе за парламент Србије и локалне скупштине у јуну 2020. међутим, општи договор о „изборним условима“ није постигнут, иако је почело прекрајање изборног законодавства. Истина, то је прекрајање било другачије врсте него то како су се у Милошевићево време, у освит избора мењали изборни закони.
Док су на пример 90-тих, Милошевићеви социјалисти „намештали“ промене, на пример броја изборних јединица, тако да иду у корист њима као највеће странке, сада је власт Александра Вучића, смањивањем изборног прага са 5 на 3 одсто, ишла на руку „малим“ противницима. Најпрепознатљивији део опозиције остао је при бојкоту избора незадовољан медијским условима, односно изразито неједнаком приступу који има ка телевизијском гледалишту спрам власти.
Из недовољно јасних разлога, захтеви опозиције су били нејасни и лоше усмерени ка промени чланства Регулаторног тела за електронске медије, тражене су и оставке руководства Јавног сервиса, а изношени су и мегаломански елаборати „стручањака“ о свеукупној промени јавне сцене. Вучићева власт, иако се чинило да „вапи“ за опозицијом која би јој дала легитимтет, те да бојкот има капацитет да јој „нанесе бол“, заправо је глатко одбацила све.
Избори 21. јуна 2020. у условима пандемије, одржали су се под сенком опозиционог бојкота и те Вучићеве непопустиљивости.
Опет, ситуација се врло брзо преокренула. Након више крупних светских догађаја, Вучић је оживео преговоре са опозицијом, и начинио низ медијских уступака и чини их и даље.
Најважнији међу тим догађајима је неуспех Вашингтонског споразума Београда и Приштине, и пораз Доналда Трампа на председседничким изборима у Америци у јесен 2020. У српској јавности сматра се да је Вучићева власт у проблему због унетих нових негативних оцена у извештајима Европске уније о „стању демократије“, „владавини права“, итд. Али, сви ти бриселски списи су тек једна од видљивих последица велике промене у Вашингтону.
Почетком 2021. на иницијативу Бориса Тадића, коју је између осталих, подражала и ДСС Милоша Јовановића, Јавни сервис РТС и РТВ уводи класичне изборне дебатне вечерње емисије. Опозиција тражи и, по свему судећи добија, и приступ Јутарњем програму, који поједини аналитичари сматрају главним покретачем јавног мњења на дневној бази.
Спроведена је идеја из 2018. о оснивању Радне групе о изборним условима и то након што је и Вучић лично два пута долазио у Народну скупштину на састанке са представницима странка и удружења, који желе договор без „посредства странаца“. Тај ће се „колосек“ преговора готово извесно спојити у главни ток са „колосеком“ у коме посредују европарламентарци Владимир Билчик и Тања Фајон, када они у септембру усагласе коначни споразум.
Ивица Дачић, као председник Народне скупштине и „кофацилитатор“ осмислиће већ начин како да све прође на задовољство свих. И Бошка Обрадовића, јуришника из викенд демонстрација, који је после бојкота најављивао аустријски сценарио са све сигурним падом владе Ане Брнабић и Саше Радуловића, борца против система, који је одбио да иде на разговоре у седиште дипломатске мисије ЕУ у Београду, иако је позван, јер су му тражили да се легитимише… Али, и оних који су слали своје захтеве (платформе) искључиво Европском парламенту, попут Ђиласове странке, или оних који су попут Тадића послали и ЕП-у и Народној скупштини.
Тадић је, можда захваљујући и томе што и даље има добре везе у појединим круговима у америчкој администрацији, тихо „преузео“ водећу улогу у преговорима са Вучићевом влашћу, уместо Покрета слободних грађана. ПСГ је, подсетимо, док га је још водиш Јанковићев наследник на позицији лидера, глумац Сергеј Трифуновић, био тај који је позвао ЕП да се укључи у договарање српске власти и српске опозиције. Тадић је пак био тај, који је покренуо састанке са руководствима Јавног сервиса, након чега су се врата ТВ програма макар одшкринула.
Аутор: Јасмина Лукач
ИЗВОР: Демостат
