Не може се више издржати

Не може се издржати више, ових дана.

Неиздржива је била ова стрепња, рецимо, да ли ће или неће бити Параде Поноса. Бруто национални производ је застао у стагнацији. Јавни дуг је престао да се повећава. Непрегледне хорде иностраних инвеститора накратко су прекинуле своју хипотетичку инвазију на ово подручје. Ваздухом се простирала као мидер затегнута напетост о судбинском питању нације, која би можда избегла све своје модерне поразе и губитке, само да је знала да се на време одлучи хоће ли се или не, једном заувек, дозволити или забранити тај догађај. Американци, ономад, крену да нас бомбардују, ми им кажемо да имамо Параду, а они одговоре „Онда ништа“ и оду да траже неку другу хомофобну земљу. ЕУ би нас већ примила, јер процентуално испуњавамо европске стандарде о хетеросексуалности. Или, напротив, Русима да смо рекли да никада нећемо имати Параду, дали би они више за НИС, ма Јужни ток би већ био завршен. О Шеиковој додатној дарежљивости при негативном разрешењу ове дилеме и да не говоримо, а с обзиром на то да Емирати „Прајд на води“ још нигде нису саградили.

И тешко да ће.

* * * * *

Уби нас неиздрж и око Утиска Недеље. Односно не толико око њега самог, већ око тога шта ће бити финално формално образложење зашто га неће бити тамо где га је до сада било. Односно да чујемо објашњење шта се на крају десило са оним што је почело кад се први пут емитовао „Велики Брат“. И дочекасмо: речено је – негде на вербалној средини између „држ’ да га“, са једне, и „набијем“ са друге стране – да ће, преведено на српски, да се оформи један ТВ канал који нико не гледа, а на коме ће бити свашта што се некад гледало. Преведено на још српскије, сада ће „бели листићи“ имати своју омиљену телевизију, Пети октобар и грађанско гледалиште свој медијски резерват, а екстериторијални београдски „круг /деведесет/двојке“ своје вечно коаксијално кабловско коначиште, заувек напуњено водом. Преведено на најсрпскије, ко се лати Микија и Ђанија, погинуће од Ђоганија.

Што је уједно и најјачи Утисак. Не морамо ни да гласамо.

* * * * *

Неиздрж се осећа и по питању објашњења како ће се конкретно наша земља прокључити борби против Исламске Државе (Сирије и Леванта), те у тој борби помоћи Америци, фактичком изумитељу тога против чега се бори? Да ли ћемо тамо, у тај Левант, послати диверзантску јединицу за креирање економске политике, па сачекати да Екипа развали џихадисте од задужености и банкрота, терајући их у вечно ропство од ММФ, Светске Банке или било кога ко шушне са свежњем позајмљиве валуте? Или ћемо им послати дивизију овдашње тајкунерије, да им на делу покаже брзину и дубину транзиције од социјализма (исламизма, како год) до јахте и приватног авиона? Можда пар чланова Службе да им убацимо у редове, па да им се на брзину пооснује пар партија, неколико рачуна за трансфер кинте на Кипар, комплет плаћених уредника и аналитичара, буљук држача монопола, јато домистификованих криминалаца… Па да сав тај шарени свет буде основ за то да Исламска Држава са годинама буде све мања и све слабија? Но, шта год да буде Тајно Оружје којим крећемо на Џихад, ваља да се припремимо на време и да већ колико одмах одредимо којих ћемо пар наших еминентних представника да делегирамо за одрубљивање главе. Те ако ваљано изаберемо, онда само због тога та борба има и те како смисла.

* * * * *

И на крају, неиздрж нас ухватио и по питању доласка Путина, те оће, те неће, те се Амери буне, те ми не видимо да се они буне… Елем, на крају он долази, а дат је налог да се прави и парада. Која кошта, а и није нешто, ако је упоредимо са парадом коју Руси и иначе праве за Дан Победе, само никог одавде не зову да је гледа. Те просто неки неиздрж хвата да пожалимо што Путин уопште и долази. Јер да је неки мање конзервативни посетилац, могли смо, уштеде и организације ради, да изведемо тзв. „џоинт-венчер“: да Параду коју већ имамо и са којом годинама не знамо шта ћемо – прикажемо страном госту испред Народне скупштине. Високо подигнуте главе, као ниске наређани, у стројевом кораку марширају мало ЛГБТ, мало хулигани. Народ кличе, Руководство салутира. Па ако се већ слави ослобођење Београда, дај да га онако баш ослободимо.

Кад већ досад нисмо.

Воја Жанетић, Вечерње новости