Александар Вучић би у свом најновијем „ауторском тексту“ за Блиц – намерно су стављени наводници, јер имена правих аутора вероватно нећемо никад сазнати – да као ратне хушкаче, кукавице, тиране, империјалисте, непријатеље будућих генерација и сл. означи све који су, наводно, против дијалога са Приштином, односно против његовог најављеног „унутрашњег дијалога о Косову“.
Наравно, то је замена теза какву је Вучић одавно усавршио, што захваљујући свом (не)карактеру, што захваљујући упутствима из „деливери јунита“ и повезаних структура чији је он верни извршилац.
Пре избора од 2012. док су Напредњаци још увек обећавали да се неће смирити док КиМ поново не буде у саставу Србије, и да ће поништити све штетне договоре које су направиле претходне власти, вероватно би се огромна већина народа и компетентних стручњака позитивно одредила према позиву на „унутрашњи дијалог“.
Али таквог позива тад није било, нити је он уследио пошто су СНС и СПС формирали владу у лето те године. Уместо тога, кренуло се са муњевитим озакоњењем тзв. Боркових споразума, од којих је вероватно најважнији, бар са симболичког становишта, био тај о „управљању прелазима“, односно о успостављању „тврде“ границе између КиМ и остатка Србије.
Не да није било дијалога, већ су игнорисани и последњи, по законима Републике Србије легално изабрани представници српског народа у четири општине на северу КиМ, и њихови многобројни апели/закључци. Игнорисани су захтеви, односно позиви на дијалог, са мирних демонстрација у Београду, одржаних 10. децембра 2012. (лажно етикетираних као „десничарских“) иако су претходно уредно предати на писарницама одговарајућих институција.
Још важније, игнорисано је, пре тога, и необјављено писмо Светог Архијерејског Синода СПЦ од 30. новембра 2012. упућено председнику Николићу. У том писму постављено је, између осталог, и следеће питање: „Да ли Влада Србије може и сме да прихвати ‘интегрисано’ или било какво друго постављање граница унутар Србије, чиме се гази Устав државе, и то без сагласности Скупштине, и угрожава целовитост једне чланице Уједињених нација, а тиме и негира Резолуција 1244 Савета безбедности?“ Као што се тражило и, у предизборној кампањи обећано, преиспитивање свих договора претходне Владе о „прелазима“ који нису потврђени од стране Скупштине.
Уместо тога, успостављена је граница и царина, и уведене „визе“ за многе земље, укључујући и Русију, што је резултирало, између осталог, и у прошлогодишњем привођењу и протеривању руских новинара Оксане Сазонове и Сергеја Белоуса од стране органа лажне државе. Тако нешто није могло да се деси пре Вучићевог доласка на власт.
Игнорисани су и каснији апели и протести против првог Бриселског споразума, од 19. априла 2013. укључујући и, овог пута објављено, Саопштење Св. Архијерејског Синода, у којем је о том споразуму, између осталог, константовано и следеће: „Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије.“
Легално изабрани представници народа на северу КиМ су потом брутално уклоњени, посредством „локалних избора“ које је расписала Атифете Јахјага за новембар 2013. а фактички спровеле, уз присилу, власти из Београда, које су, да би поништиле њихов успешан бојкот (једноцифрена излазност), организовале разбијање гласачких кутија у Северној Митровици како би се они поновили, овог пута под будним оком „српских“ полицајаца.
Укинуте су, затим, институције државе Србије – од судства до полиције до Цивилне заштите, да би север био „успешно интегрисан“ у (бес)поредак приштинских нарко-дилера и бивших(?) терориста. Толико о Вучићевом лажном позиву „да не допустимо себи да изгубимо, или некоме предамо оно што имамо“.
Вучић је, уз Дачићево лојално саучесништво, већ предао и оно што смо фактички имали у руци, све што је могао. Чак је „Косову“ дат и позивни број. Где су тад били позиви на „унутрашњи дијалог“?
Не, тај „унутрашњи дијалог“, како су већ приметили многи сјајни аутори (видети, између осталог, текстове Бранка Павловића, Драгана Милашиновића, Душана Пророковића, Драгане Трифковић, Томислава Кресовића, Марка Јакшића), је заправо начин да се сад сви помиримо са свршеним чином досадашњег кршења Устава Србије и Резолуције 1244, да се сви у блату придружимо првој власти у историји Србије која је добровољно, без испаљеног метка, укинула институције државе на територији КиМ и тиме дамо свој пристанак на досад учињено. Да сви постанемо саучесници у издаји.
Вучић је још раније рекао, најављујући „унутрашњи дијалог“, да већ има план, али да, тобоже, жели да чује и друге. Потребни су му други да би онда лакше легитимисао оно што је већ одавно обећао да би уопште и дошао на власт. Не, хвала. „Водити дијалог“ с неким ко свесно крши законе и Устав земље је саучесништво у тој кривичној работи.
Треба такође подсетити да је и досадашњи, назовимо га „спољни“ дијалог са Приштином који је Вучић водио био све само не то. То је био низ једностраних уступака, очигледно унапред обећаних. Тачи и компанија су добили укидање институција државе Србије, а да држава Србија није добила ништа заузврат. Кад би се Вучић, Дачић, Ђурић, Вулин и компанија оцењивали као дипломате, добили би чисту нулу (у уређенијим државама би већ били бар на доживотној робији). Прво су дали све, а онда, ево већ четири године, мољакају за нешто што је требало да се добије паралелно са горе поменутим уступцима – фамозну Заједницу српских општина. Која ће, ионако, како пише у „вешто испреговараном“ првом Бриселском споразуму, радити по законима тзв. Косова („У складу са надлежностима предвиђеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским прописима“ – тачка 4.)
На крају, какво је то „одрживо решење“ које наводно, по Вучићу – а и, разуме се, Дачићу – треба да постигнемо? Није ли стање на простору бивше Југославије већ само по себи доказ да се „мировни“ и сваки други споразуми третирају само као примирја, да би се онда рат наставио другим средствима? Је ли ико одустао од својих амбиција само зато што смо га признали или му дали „болне уступке“? Наравно да не: ни Хрвати, ни муслимани у БиХ, ни „Црногорци“. То је био само сигнал да се тражи још.
И онда неко очекује од косовских Арбанаса да ће да се другачије понашају. Другачије него што се понашају не последњих 140, већ преко 500 година, откако су се ставили у перманентну службу свих окупатора ових простора. Стварно? Да ли би данашња Шпанија уопште постојала да је „прихваћена реалност“ маварског освајања иберијског полуострва у другој деценији осмог века? Шта би било са Француском, Западном Европом? Ако су то заборавили они, ми не смемо.
Није Владика Петар II Петровић Његош олако написао „нека борба буде непрестана“. То није само позив на непрестану позорност и прегнуће, то је и правилно – и, језиком ЕУропејаца, једино реално сагледавање човековог земаљског живота. И једини начин да се из себе извуче максимум. Ми као народ не би данас ни постојали да се нисмо борили током свих ових векова, баш као што су се и наши противници борили и боре против нас. Управо непризнавање те основне животне чињенице, у најбољем случају, представља оно чувено забијање главе у песак за које Вучић оптужује своје противнике. А у најгорем – лудило. Или издају. Са становишта последица по државу, то му дође исто.
Александар Павић, Фонд стратешке културе
