Дубоко саосећам са украјинским народом због ситуације у којој се налази, у овој окрутној ратној игри „између две ватре“, где су жртве само статистички број који може да донесе још мало подршке – новчане или у оружју – и још већи профит онима који вуку конце.
Лечење фрустрација
Са великим занимањем и, искрено, чуђењем пратим већ готово четири месеца динамику односа између Кијева и европских престоница. Режим Владимира Зеленског, поред оног конвенционалног арсенала оружја за којим вапи сваким удахом, у прилично добро режираној представи пуца из свих оруђа психолошког рата и манипулише и „савезничким“ политичарима и западним јавностима.
Нема парламента, медија, конференције, кућног савета на свету коме се Владимир Зеленски није обратио макар директним укључењем. Прозивке, претње, оптужбе оних које, реално, моли за помоћ, па кад види да је претерао, ред драмских јадиковки.
Запањујуће је да ти наводно моћни западни политичари без речи трпе оваква понижавања. Све подсећа на јефтини филм за одрасле, у коме Зеленски, попут садо-мазо господарице, смишља начине како да „робове“ из европских престоница што више понизи, да их доведе до тога да им је љубљење његових чизама и услуга и награда. И то њихови гласачи, огорчени због ситуације у коју су доведени и застрашени оним што их тек чека на зиму, виде. Због тога је нужно да се тврдим ставом, претњама и ултиматумима земљама Западног Балкана, а пре свега Србији, излече фрустрације и гласачима у матичним земљама демонстрира да су њихови лидери још увек „фактор моћи и утицаја“.
Већ више од две године говорим о бесмислу целе приче о европској перспективи региона. Она је на тако дугом штапу, да нам се оправдано чини да оне митске шаргарепе уопште и нема већ да је остао само штап. Што је, када се погледа са чим је дошао немачки канцелар Шолц у Београд, огољена истина. Већ више од две деценије у сваком разговору са високим европским званичницима понављам да је једино решење за трајну стабилизацију региона колективно приступање ЕУ. Ако је Западни Балкан, географска одредница која се током ових двадесет и кусур година више пута терминолошки мењала, заиста од стратешког значаја за ЕУ, онда треба да се примени геостратешки приступ, као са већ поменутим „стубовима демократије“ и осталим земљама некадашњег Варшавског пакта, које нису биле ни близу да задовоље данашње услове приступања, а не административно-бирократски којим се на земљама Западног Балкана демонстрира сила и коме се додају нова поглавља и нови услови кад год се неки бирократа или европски парламентарац нижег или средњег ранга, попут, на пример, Виоле фон Крамон, пробуди са мигреном.
Стари рецепт
Украјини, Молдавији и Грузији искрено желим сваку срећу у њиховим европским аспирацијама, међутим, ако се овим земљама додели статус кандидата по хитном поступку, из „геостратешких интереса“ онда је то јасна порука да, и поред свих мантри о значају и европској будућности Западног Балкана, ЕУ заправо не жели да интегрише земље нашег региона и да је све то једна велика празна прича. Све ово што европски лидери користе као инструменте притиска на Србију подсећа она оно што је својевремено, по злу запамћена и, нажалост, за своје злочине некажњена, Медлин Олбрајт рекла: поставите им лествицу тако високо да не могу да је прескоче.
Са оваквим условима и реално непостојећом перспективи чланства за најмање још неколико деценија, одавно је дошло време да себи признамо да од чланства у ЕУ нема ништа. То је реалност и није никаква трагедија, мада је политичарима увек лакше да иду путем који им је неко други уцртао него да са својим народом крче сопствени. Другим речима, као што сам то више пута поменуо, окренимо се себи, својим интересима и својој будућности о којој одлучујемо ми сами а не неке фрустриране бриселске, берлинске или париске бирократе. Отуда и отпор једног броја европских престоница иницијативи „Отворени Балкан“ и хушкање појединих политичара у региону да се иницијативи не придруже. Јер, ако се сами договоримо, они губе инструмент притиска, уцена и контроле.
Није први пут да нам немачки емисари доносе ултиматуме. Или да, на пример, портпарол америчког Стејт департмента каже да треба да знамо где нам је место, а да потом амерички амбасадор у Београду претећи изјави да добро размислимо шта радимо, да не подржавамо оне који су „24. фебруара 2022. срушили међународно право“. Неда Прајса бих подсетио да Србија зна где јој је место, а нека и он погледа карту Европе, да зна и он убудуће.
Што се тиче друге изјаве, верујем да се амбасадор Хил мало збунио. Вероватно је мислио на 24. март 1999. године, када је међународно право срушено почетком незаконите агресије НАТО алијансе предвођене САД на нашу земљу. И он је потпуно у праву, треба да добро размислимо и да не подржимо оне који су срушили међународно право. Управо због тога је наш пут неутралности и независне политике која не пристаје да буде део стада једини могући, и нема везе ни са Русијом ни са Украјином. Већ са принципијелним ставом.
Небоша Човић је некадашњи градоначелник Београда, некадашњи заменик председника Владе Републике Србије, некадашњи председник Координационог центра за Косово и Метохију и некадашњи посланик у Народној скупштини у два мандата. Тренутно је председник КК Црвена звезда.
