Не смемо да заборавимо: Први усташки покољ Срба у Гудовцу (28-29. априла 1941)

Поштовани и драги наши пријатељи,

ево ипак ћу да извршим своје обећање, да Вам опишем трагедију Гудовца и наше патње, иако тек данас, скоро годину дана после мог обећања.

Милан је на трећи дан Ускрса, у уторник 22. априла 1941. на вече задржан у магистрату, затворен онде са осталим нашим Србима, адвокатима, трговцима, чиновницима, свештеницима, итд. Из магистрата су преведени после дан, два у пореску управу, камо смо им смели храну да носимо. После краћег задржавања тамо, преведени су у зграду гимназије, а ујутру рано, возом одвезени из Беловара, да нитко није знао камо.

Отишла сам на полицију да питам за мог брата, где је одведен, али ме шеф полиције Чукман, није хтео да саслуша, већ ми је казао, да он само са службеним особама говори, а никако са неслужбеним.

Причали су по граду, да на полицији говоре, да су сви Срби одведени у Мађарску, на Јанка Пусту, и да ће се усташе вежбати у пуцању на њима, а не на сликама, као што су пре атентата на поч. краља Александра. Нико ништа није хтео да каже, већ се само причало, да ће сви бити убијени.

Отишла сам на Очвакотов да тамо питам, кад од хрв. цивилних власти нико није хтео ништа да каже. Немачки официр био је врло учтив, кад сам му казала, да ми нитко од цивилних хрв. власти неће да одговори на питање где ми је брат одведен. Он ми је казао, да он не зна где су Срби из Беловара одведени, али да баш чека ауто, да се вози свом команданту у Згб. и да ће ми сутра ујутру казати лично, или послати поруку телефонски у Очвакотов нека дођем по одговор.

Сутрадан ја баш полазим од куће око 8 ч., кад уђу у наш ходник неколико жена из Гудовца, све у црнини, све уплакане, и моле ме да са њима идем на нем. команду места да им тумачим молбу, да се њихови мужеви, синови, очеви, браћа и унуци, ископају са мртвилишта где су пре два дана убијени и вапном посути, у три велика дубока јарка закопани. Плакале су ужасно, јаукале, бусале се у груди, а ја их у чуду гледам и не разумем ништа.

Нитко у граду није знао за ужас у Гудовцу. Нитко није чуо ни пуцање митраљеза. Кад су ми испричале, како је дошао налог од општине, да сви Срби старији од 12 год. морају у Немачку на рад, и то одмах, да воз већ чека у Беловару, да понесу топла одела на пут, и нешто новца. И они да су сви пошли са општинским стражарима. Ујутро другог дана, дошли су поново од општине са двоја кола, и тражили од жена да им мужеви траже сланине, шунке, хлеба и зимске капуте, јер је јако захладило, а они још чекају на станици у Беловару.
Гудовчанке не смеју нигде из села, јер је Беловар блокиран сав од усташа, него ће им они, све то што су тражили, колима одвести. Једна Чехиња се смиловала, и шапнула једној Српкињи, нека ништа не дају тим људима, да је то све лаж са путовањем у Немачку, да су они на само Ружичало сви побијени из митраљеза и на грудовачком мрциништу сахрањени.

Жене се онда преко ливада упуте у Беловар, али им тамо нису дали да сачекају кога од чиновника полиције, већ су их терали, да морају сместа да се врате кућама својим, да ће одговарати за то, што су дошле у град околишним стазама, а знале су, да је забрањено улажење у град. Отишле су онда пред нем. команду места, јер им је нетко са улице довикнуо, да оду тамо. И од нем. ком. места, стражари са магистрата терали су их, јер је било забрањено, да уопште више од двоје људи иду улицом.

Онда се реше жене да дођу до мене, да ме замоле, да им ја будем тумач код нем. команданта, да им се њихови побијени мушкарци, закопају и превезу на гробље до цркве у селу Гудовцу. А сем тога, да су сви имали своје документе код себе, многи и венчаницу, крсни лист, пасоше од коња који су узети за мобилизацију, итд., сви да су понели новац, а неки сиромашнији и позајмили, па да се макар то врати, јер већина има деце, и сад су остале жене саме да се брину о свему.
Још су молиле код хрв. пол. власти, да се оне узму у заштиту, јер им отворено прете, да ће идуће ноћи убити њих и њихову децу, и онда ће све да поделе између себе Хрвати.

Казала сам им, да и сама идем на нем. ком. места, јер и Немци нису хтели ништа да кажу на полицији, само да се разделе у мање групице, јер нам неће дати да идемо улицом све заједно. Кренуле смо и пред ком. места, видим истог официра који ми је јуче казао да дођем по одговор, и он ми је одмах казао, да је мој брат и сви остали Беловарчани, сви да су одведени у фабрику Даницу у Копривницу. Питао је, шта све те жене хоће. Казала сам му, да су дошле да ме замоле, да им будем тумач, и све испричала, шта су ме оне замолиле. Он је тражио, да што брже оду из града, јер не сме никако да се изазове неко сакупљање света, а он иначе иде аутом у Гудовац, где се врши ископавање побијених Срба, па ће тамо видети шта може за њих да учини.

Оне су почеле да преклињу, да се не смеју вратити саме у село, да ће њих и децу све побити, јер су ишле поред забране да траже помоћ у граду. Немац је казао, да се мора сваког часа да врати патрола коју он чека, па да ће он послати за њима једног војника на бициклу, који ће их стићи, и отпратити у село. Жене су почеле да ме заклињу, да их не оставим саме, да пођем са њима и да им и даље будем тумач, јер оне се никако не могу споразумети са Немцима. А када ископа нем. војна комисија све жртве гудовачке, па ако не дође одобрење од њих, да их пренесу на гробље код цркве, остаће им мртва тела на мрциништу.

Пошла сам са њима, нисам имала душе, да их у тој невољи оставим саме, иако сам се бојала, да ће Милан у Копривници да испашта, што ја сада чиним нашим женама. Молила сам се успут Богу, да нам Свевишњи буде свима у помоћи, а ја друкче не могу да радим, то је најмање што могу да будем од помоћи нашем несретном народу. И Бог наш је свима помогао, десило се чудо. – У Гудовцу нису пустили жене да виде лешеве својих милих и драгих.

Официр нам је казао, да је призор тако ужасан, да он као мушкарац, који је у Пољској видео ужасне ствари, не може да поднесе тај призор. Да су иначе све жртве опљачкане, многима скинута одела и ципеле, да неће ништа од вредности наћи. За преношење мртвих код цркве, не да пристанак градски физик, јер прети опасност епидемије.

Кад сам женама Српкињама то превела, оне су почеле да запомажу, да плачу, да си чупају косу, бациле се мени око врата и плакале, грлиле ме, заклињале, нека га молим у име њихово и њихове деце, да буду побијени сахрањени код цркве. Кад је официр видео сав тај очај, казао је, нека га сви причекамо 1/4 сата, он ће телефоном да разговара са својим командантом у Загребу, и да му разложи сав тај очај. После 1/4 сата се вратио аутом и казао, да је одобрено, да се све невине жртве сахране код цркве.

Мене је казнио интернирањем у кући шеф полиције Чукман, за то, што сам „врло опасна особа по Н.Д.Х“. Како сам смела бити тумач женама из Гудовца, кад оне никако нису смеле да дођу у додир са нем. војном власти. Нама у кућу послали су на становање нем. официра и 4 војника.

И ту нам је премилостиви Господ Бог био у помоћи. Немац се зачудио, да сам могла да будем интернирана зато, што сам ишла да помогнем оним сиротим женама. Сматрао је то за понижење које је учињено на њихов рачун. И да нам ни једне речи није казао унапред, ослободио је Милана из „Данице“, јер га је затражио за таоца немачког, који мора да станује у кући, а и сестру и мене огласио је за немачке таоце. Кад му је са полиције јављено, да ће нас одвести у логор у „параилин“ као и остале Србе. Па да ли није истина, да су чудни путеви Господњи? Не само што је Милан као таоц, спашен смрти, него смо сви троје, као нем. таоци, спасли се логора и били камионом са шегртима и фамилијом нашег пок. брата Ђурице пребачени у Београд.

А изнад свега је милост Божија била свима нама у помоћи, јер су Немци онемогућили, да усташе даље убијају у срп. селима наш свет. Више нигде у близини Беловара, нису усташе чиниле покоље.

Овде у Београду сам чула, да су тако спашени и Срп. Капела, где је требало ону ноћ, кад смо добили дозволу за сахрану побијених Гудовчана, да сви мушки у Срп. Капели буду убијени.

Искупила сам своје обећање, иако мало касније него ли сам мислила. – Остајте здраво и с Богом! Поздравља Вас у старом пријатељству,

Београд, 15. јула 1942.
Марта Б. Поповић

ПРВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ
Поклане од стране Хрвата усташа
15-16 (28-29) априла 1941.г. у селу Гудовцу крај Беловара

Бранко Анага
Душан Велемир
Марко Анага
Гајо Влајнић,
Милутин Анага
Стеван Вучковић
Душан Бартоловић
Томо Вујновић
Стеван Баусола
Никола Вујчетић
Божо Бјелић
Миле Вукелић
Васо Бојчета
Ђуро Вуковић
Петар Бојчета
Стезан Вуксан
Емил Бота
Стеван Вуксан
Јован Бота
Јандрија Гачеша
Миливој Бота
Ђуро Грубачевић
Милош Бота
Михаило Грујић
Петар Бота
Никола Гвозденчевић
Пантелија Бошњаковић
Петар Гвозденчевић
Бранко Брзин свешт.
Јован Даничић
Илија Брујић
Љубомир Даничић
Божо Бугариновић
Петар Даничић
Ђуро Бугариновић
Мирко Дерета
Бранко Булић
Емил Деспинић
Милан Булић
Петар Деспинић
Васо Деспотовић
Никола Кодић
Емил Деспотовић
Пајо Кодић
Бошко Дешић
Стеван Кодић
Душан Дешић
Стеван Кодић
Никола Добричевић
Васо Коноплић
Стеван Добричић
Стеван Коноплић
Емил Докић
Петар Косић
Јован Докић
Петар Косић
Никола Докић
Гвозден Ковач
Стеван Драгашевић
Озрен Ковач
Душан Дробић
Андрија Латиновић
Душан Ђаковић
Андрија Латиновић
Никола Ђурђевић
Стеван Ленајић
Никола Ђурђевић
Никола Мадашевић
Живко Житић
Ђуро Маргетић
Јован Житић
Емил Маргетић
Никола Житић
Стеван Маргетић
Петар Зрнић
Гојко Мијакић
Милош Ивановић
Никола Мијакић
Новица Ивановић
Јован Миљуш
Петар Ивановић
Јован Миљуш
Стеван Ивановић, учитељ
Ђуро Мисирача „Ђаја“
Петар Ивановић
Милутин Мисирача „Ђаја“
Васо Јакић
Милан Мисирача
Јандрија Јакић
Никола Мородолац
Милан Јакић
Ђуро Обрановић
Стеван Јакић
Јован Обрановић
Васо Јанић
Марко Обрановић
Ђуро Јанковић
Милан Обрановић
Илија Јарић
Пајо Обрановић
Божо Јарић
Емил Обрановић
Никола Јарић
Божо Павловић
Јован Јаничић
Милан Павловић
Никола Јелић
Младен Павловић
Петар Јелић
Никола Павловић
Стеван Јелић
Пантелија Павловић
Стеван Јовичевић
Милан Пожежанац
Ђуро Кодић
Никола Пожежанац
Емил Кодић
Дамјан Поповић
Милан Кодић
Ђуро Поповић
Милош Кодић
Саво Поповић
Милутин Кодић
Милан Поханек, Чех
Никола Кодић
Ђуро Предојевић
Бранко Предојевић
Душан Предраговић
Емил Предраговић
Илија Предраговић
Петар Предраговић
Радован Предраговић
Стеван Предраговић
Стеван Предраговић
Чедо Пруговац
Бранко Радешевић
Стеван Радељевић
Цвијо Радивојша
Милан Радотић
Стеван Радотић
Милан Радовановић
Милош Радујковић
Васо Рајић
Гајо Рајић
Јован Рашета
Милан Рајић
Петар Саболић
Стеван Саболић
Емил Савић
Бошко Секулић
Милош Секулић
Петар Секулић
Стојан Секулић
Ђуро Селаковић
Игњатије Сењан
Буде Скакавац
Јован Сладојевић
Драган Срдић
Емил Станчић
Милош Станчић
Владимир Стијепић
Милош Стијепић
Никола Стијепић
Саво Стрика
Васо Тодоровић
Бранко Тољевић
Петар Тољевић
Стеван Тољевић
Ђуро Томић
Васо Томић
Срђан Томић
Стеван Томић
Стеван Томић
Јован Томић
Лука Хинић
Милан Хинић
Петар Цигановић
Васо Цвијетић
Никола Цвијетић
Васо Чачуга
Дане Чуић
Душан Чуић
Миле Чујић
Милан Чурчија
Миле Чурчић
Јован Шајновић
Никола Шајновић
Стеван Шајновић
Лука Шакић
Бошко Шиљак
Милорад Шиљак, богослов
Томо Шиљак, лугар
Милош Шиљак, звонар
Љубан Швагоња

Саставио Миладин В. Вујановић
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1.    Писмо једног сведока професору и протојереју Радославу Грујићу (у његовој архиви).
28. 04. 2015. ЈАДОВНО, за ФБР приредила Биљана Диковић