НЕ ВЕРУЈТЕ РЕЖИМСКИМ МЕДИЈИМА! Ово је право стање у Војсци Србије!

Хвалоспеви и само хвалоспеви, од ТВ Пинка до Информера, ређају се видео записи и слике како јачу војну силу, у облику Војске Србије (ВС), од наше државе у региону нико нема. Предњаче сви у хвалама, а свакако је најнапреднији министар војни Вулин, а одмах до њега врховни командант АВ…..

На сајту министра Вулина може се погледати уредно сложена маркетиншка презентација о његовим „активностима на војном плану“. Ту се може видети и како министар, поред својих великих обавеза, успева да присуствује почасној артиљеријској паљби на Калемегдану, па да се чак и рукује са сваким војником посаде топа понаособ. Иконографија са министром у центру пажње до перфекције сложена за сваку је похвалу. Види се одмах на први поглед каква је то „војна снага“ – без премца у региону. (1*)

Недавно ми је писао мој школски друг из Војне Академије, генерал, прослављени командант у Војсци Републике Српске, родољуб, храбар и честит човек.

„…Наиме почетком фебруара ове године у Београду је преминуо мој блиски рођак генерал у пензији – артиљерац. По његовој жељи, сахрањен је на сеоском гробљу у близини Шапца.

На сахрани је, поред родбине, пријатеља и мјештана, присуствовало седам пензионисаних генерала и извјестан број пензионисаних официра и подофицира. Сахрану је по православним обичајима водио и обавио локални свјештеник, а комплетну организацију сахране је водио мајор у пензији који живи у том селу.

Сахрана је обављена достојанствено и како доликује једном генералу и ратнику, али је недостајао један, по моме мишљењу и схватању, веома важан детаљ, а то је да организатор сахране, у сарадњи са војним властима из Шапца и Београда, није могао обезбиједити почасну јединицу, тако да је генерал и ратник сахрањен без војних почасти или са окрњеним војним почастима, јер смо прије уношења ковчега у возило нас шест генерала дали почасну стражу и унијели га у возило.

Мајор је од војних власти у Шапцу тражио почасну јединицу. Они су му одговорили да је војска ангажована на неким задацима и да не могу да се сакупе. Звао је и Београд, а ови су му рекли да не шаљу јединицу ван Београда.

Министар војни и сви остали, као што и сам знаш, у последње вријеме се не скидају са средстава јавног информисања, хвалећи се да побољшавају стање у војсци, да је војска спремна да заштити интересе Србије и одбрани њену територију од било каквих облика угрожавања (пријетњи, изазова и ризика како то они сада зову). Ја се питам како и са чиме они мисле да се бране када нису у стању да сакупе 50 војника који би одали заслужену почаст једном нашем генералу. Мислим да је ово трагично и да показује какво је заиста стање у војсци, а шта би се тек десило да Шиптари крену ка сјеверу Косова и Метохије.

Морам ти рећи да сам се на сахрани осјећао тужно због губитка блиског рођака и још тужније због недостатка војних почасти које је заслужио и које га по војним правилима и прописима следеују.

Својим најближима сам дао у аманет: када се мени ово деси, ако не буде почасне војне јединице нека замоле ловачко друштво да изврши почасну паљбу изнад мога одра. Војници и ратници су се увијек и у свим озбиљним државама у свијету сахрањивали, и данас се то чини, уз испаљивање почасних плотуна, па ако плотуни не буду испаљени из војног оружја нека то буде бар из ловачког.“

Није ме изненадило ово писмо од друга, јер сам нешто слично доживео овде у Београду приликом сахране такође једног генарала, мог блиског сарадника у служби. О томе сам писао у једној од својих колумни. (2*)

Међутим изненадило ме је то колико грађани Србије и даље верују у демагошке ставове о ВС врховног вође и његовог министра војног. Питам се докле ће да траје фарса о најјачој војној сили у региону коју они пласирају свом народу.

Од 2005. године интензивно се урушава ВС уништавањем наоружања и војне опреме, смањењем бројног стања, обуком војске са тежиштем на учешћу у мировним мисијама, а не за одбрану државе, урушавањем моралних вредности, а сада и укидањем традиције која је вековима чувана и негована.

Скоро, приликом сусрета са једним од мојих ученика који се још увек налази на служби у ВС, исти ми је потврдно одговорио на моје слутње, као да их је прочитао, „Уништили су нам све, сада ударају на веру и традицију, остало је само још да нам душу узму“ – рече ми овај официр у једном даху и закључи, „Имате среће што сте на време отишли у пензију, мислим да ово не бисте могли да гледате“.

Када говоримо о стандарду у ВС, о чему ових дана са пуно епитета говори министар Вулин, можемо закључити да се ништа битно није променило на боље. Поред масовног одласка из службе војника по уговору, нажалост одлазе и официри, и то они са перспективом у напредовању. Последњи пример довољно говори: два официра у чину мајора са 11 година службе у ВС, претходно војни стипендисти, један лекар специјалиста инфектолог докторанд, други специјалиста хирург, напустили су службу на ВМА и отишли са породицама у Норвешку. Дакле, држава их стипендирала у току школовања, омогућила специјализацију и даље после дипломске студије, али им није омогућила пристојан живот (плате).

Један од ове двојице ми се јавио из Норвешке и на питање „како је тамо?“ између осталог каже; „… Замислите, овде имају сву дијагностику и све лекове…“ Оно што је нормално, њему је чудно. Можемо само замислити у којим је условима радио и то на ВМА. Питам се како ли је стање здравства у Пироту, Бору или Неготину?

Приликом једног од многобројних ТВ наступа, председник АВ је сам поставио питање и дао одговор на ту тему, „Ако ме питате зашто школовани људи у најбољим годинама одлазе у друге државе ЕУ и Запада, рећи ћу вам: они им нуде веће плате од 4-5 хиљада евра, ми то не можемо да им понудимо и зато људи одлазе“. Тако говори председник Србије о најбољим кадровима, а није рекао зашто по тој логици не одлазе политичари и партијски руководећи кадрови запослени у јавним предузећима, измишљеним државним агенцијама и институцијама, који се из дана у дан множе на новим радним местима и функцијама.

Овакво стање у ВС, нажалост, подржава генералски кор који ништа не предузима да се стање поправи већ више служи као декор око министра војног док даје немуште изјаве за медије. Колико су ревносни у служењу свом господару показује и чињеница да му се приклањају зарад ситних интереса и након пензионисања. Тако је и бивши министар војни Шутановац, човек који је највише допринео срозавању војне силе, добио свој декор пензионисаних генерала, користећи их у предизборној кампањи како би критиковао оно што је и сам чинио за време свог министровања.

Када се све детаљно сагледа, стање у ВС не иде у добром правцу. Официр треба да брани Отаџбину, а не странку и министра како се власт мења. То је наопако, јер министри долазе и одлазе – данас Шутановац, сутра Вулин…

Нажалост, над припадницима ВС се перманентно врши политичко насиље, најчешће са захтевом да једнопартијски мисле и делају. Најновији случај капетана ВС са Звездаре, који је дошао у вербални сукоб са активистима СНС, говори о томе како се пресуђује једном официру без суда. Не улазећи у детаље сукоба, јер још нема званичног извештаја од полиције или судства, сведоци смо како се свакодневно врши прогон и насиље над овим официром. Тако је и сам „врховни командант“ АВ оквалификовао овај случај (гостујући на ТВ Хепи) у својству истражног судије и донео пресуду пре суда да се ради о „бараби“ а не официру, тако да за евентуални судски прцес не постоји маневарски простор, јер је вођа већ пресудио.

На Богојављенском пливању за часни крст ове године био сам сведок догађаја на коме је до крста први допливао кадет Војне академије. По изласку из воде и проглашењу за победника, он се обратио присутним верницима и у првој реченици обраћања захвалио се министру одбране Вулину (био је присутан) на победи, и то три пута изговоривши његово име, а потом је наставио други део говора ког се не сећам, јер сам одмах у тој првој реченици био разочаран.

Сваке године долазим на Аду Циганлију ради присуства овој светковини и сваке године слушам победнике како беседе у име тог чина и углавном су се сви најпре захваљивали Богу, а потом делили своју победу са осталим учесницима. Нико се није захваљивао појединцима, а посебно не политичарима, ово је био први пут. Осетио сам у том обраћању да је овај кадет био припремљен да тако говори јер се видело да говор није био спонтан и то је оно што ме је разочарало.

Зар је заиста министар војни заслужан за победу овог припадника војске? Ако је неко заслужан онда је пре свега он (кадет), тај који је имао вољу и веру у Бога да скочи у ледену воду и да заплива према крсту, а затим његови другови и професор пливања који су га храбрили. Зашто је ту своју храброст поклонио министру војном, ко га је на то наговорио? Ко је хтео користећи овог храброг младића да се додвори министру?

Систем вредности се тотално пореметио, министар војни је само пролазни службеник владе и он не сме никако да буде узор будућем, а нити садашњем официру, који има виши циљ од њега. Министар Вулин једино може бити узор партијском војнику, оном који лепи плакате и ботује за партију.

Тако осакаћена ВС по свим елементима борбене готовости и морално срозана треба да одговори свим безбедоносним изазовима и брани Космет. Да ли је то могуће? Наравно да није, али ко о томе уопште размишља кад Космет треба да се преда у руке криминалцима и убицама зарад неких личних обећања онима који то чине. Грађани Србије никакву вајду од тога немају – а и не треба им, јер они хоће државу са Косметом.

Да би грађани Србије издају Космета лакше поднели, треба их припремити за тај чин тако што ће се они довести у стање безнађа, без војске и полиције, без Цркве и традиције, па када осете да немају никог иза себе и да су беспомоћни, онда ће моћи да кажу: „Шта ће нам Лазарево царство када је Мурат наш пријатељ“.

аутор: ЖАРКО ПЕЦИЋ

Референце:

(1*) хттп://www.вулин.рс/

(2*) хттп://www.фсксрб.ру/фонд-стратеске-културе/политика/вулинова-летња-рапсодија/

Интермагазин