Небески народ у Вучићевој европској Србији: Гладан, бос, го, болестан и у безнађу, а власт гости арапске избеглице

Званична статистика признаје да скоро девет одсто становништва Србије нема шта да једе, да је сваки четврти грађанин Србије сиромашан, чак и по афричким стандардима, а да скоро половина становништва преживљава у понижавајућим условима.То је по статистици, а у стварности је још много горе.Уместо да помогне грађанима, актуелна власт милијарду и по евра из социјалног буџета и ове године троши на себе и на финансирање досељавања избеглица

Србија је сиромашна и гладна, али нас статистичари убеђују да је ситуација нешто боља од тога, односно да „само” четвртина становника Србије гладује.

Свака четврта породица у Србији не може себи да приушти месо за ручак ни сваког другог дана, тврди Републички завод за статистику (РЗС), који упозорава и да се више од 15 одсто грађана зими смрзава јер немају пара за нормално грејање. По овом заводу „само” 40,9 одсто грађана Србије живи испод границе достојанства. Истина је, међутим, много суровија.

„Европска мрежа против сиромаштва – Србија” (ЕМПСС) је поводом међународног дана сиромаштва 17. октобра 2015. објавила како 628.000 становника Србије (8,9 одсто) живи у апсолутном сиромаштву, односно да нема могућности да се храни по нутриционистичким стандардима дефинисаним за Србију. Међутим, када се у обзир узме од ЕМПСС-а израчуната граница сиромаштва (која износи 11.340 динара месечно за самца, за самохрану мајку са једним дететом 17.010 динара месечно, а брачни пар са двоје деце 30.618 динара), онда је у 2014. години скоро 1,8 милиона Срба било сиромашно, а то је 24,6 одсто свих житеља Републике.

Влада Републике Србије основала је у јулу 2009. године „Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва” при кабинету потпредседника Владе за европске интеграције, а он данас ради у склопу кабинета потпредседника Владе и министра за државну управу и локалну самоуправу. У питању је, дакле, државно тело.

По тврдњама “Тима”, који има 12 сталних сарадника, у 2014. години у Србији је праг сиромаштва за самца износио 14,920 динара, а испод те црте било је 25,4 одсто целокупног становништва. „Тим” износи још један забрињавајући податак, а то је да се проценат сиромашних повећава из године у годину: 2012. у Србији је 24,6 одсто становника живело испод прага сиромаштва, односно један процентни поен мање него две године касније.

Републички завод за статистику и у овом случају има нашминкане резултате да би се прикрила неспособност власти да опорави привреду. За сиромашне се у Заводу сматрају само они који користе социјалну помоћ, а то је око 682.000 грађана, а управо њих ЕМПСС сврстава у групу гладних. РЗС, очигледно, не сматра никога сиромашним ко има дневно да поједе нешто више од суве корице хлеба, и ако не добија социјалну помоћ, коју стотине хиљада нису ни физички способан, а ни писмене да траже од социјалних служби!

Без обзира која се методологија примењује, јасно је да четвртина становника Србије једва преживљава, док скоро 10 одсто њих буквално умире од глади. Ове цифре би биле далеко више када би се у статистичким посматрањима примењивали стандарди који важе за Европску унију.

Да би сузбила сиромаштво, Влада је оформила већ поменути „Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва”, који редовно даје анализе и предлоге шта ваља чинити, али нико од министара, као ни сам председник Владе, не обраћа пажњу на то. У време док је мишљење „Тима” било узимано у обзир, а то је одмах на почетку његовог рада, број сиромашних грађана у Србији се смањивао.

За различите видове социјалних давања Министарству за рад, запошљавање, социјална и борачка питања на располагању ове године стоји 1,6 милијарди евра буџетских пара. Да се не краде, ова сума би била довољна да се нахрани свих 682.000 прималаца социјалне помоћи. Уместо тога, једва 10 одсто новца одлази на те потребе, а остатак се слива у џепове никада задовољних политичара. И некадашњи министар привреде, Саша Радуловић, за систем социјалне заштите у Србији је тврдио како је то „тамни вилајет” који много кошта, а мало вреди.

Укупна новчана давања за социјалну помоћ није тешко израчунати. Сваки корисник има право на највише 7.704 динара месечно, али само девет месеци годишње (прошле године је само 446 особа је добијало увећани социјални додатак од 13.228 динара месечно, што је блиско прагу апсолутног сиромаштва). Под условом да сваки корисник заиста и добије скоро осам хиљада, а не неку мању своту (на пример због коришћења групног смештаја, или зато што члан његове породице такође добија социјалну помоћ) укупно би се у ову сврху годишње из буџета издвојило највише 399.219.512 евра, а за то се упошљава државни апарат који кошта пет пута више?!? С обзиром да се већини корисника новчана помоћ умањује, јер је већина и добија захваљујући томе што је у породици која нема никаква примања, то значи да ни укупна издвајања из републичког буџета не прелазе 150 милиона евра, односно десети део новца који се за те сврхе издваја из буџета. Остатак служи политичарима на власти за задовољавање њихових потреба.

Да је политика до гуше упетљана у поделу мизерије која се зове социјална новчана помоћ, види се већ из прегледа броја њених корисника по регионима. Најсиромашнији регион у Србији је, без сумње, Јужна и источна Србија где новчану помоћ прима 187.267 особа. Други најбогатији регион, одмах после Београда, јесте Војводина, али тамо социјалну помоћ прима највише људи од свих региона – 205.364 особе. Број становника у оба поменута региона је приближно исти: у Јужној и источној Србији живи 1.563.916 људи, а у Војводини 1.931.809.

Разлог због чега је у Војводини више прималаца социјалне помоћи него у сиромашној Јужној и источној Србији лежи у томе што је северна српска покрајина главна изборна база Покрета социјалиста, чији је лидер, Александар Вулин, истовремено и министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања.

У току последње предизборне кампање „покретни” социјалисти су својим бирачима обећавали добијање социјалне помоћи, чак и у случајевима када за тако нешто не постоје законски основи. Демократска странка је током недавне изборне кампање тврдила како има сазнања да поједини службеници локалних центара за социјално у Војводини уцењују кориснике новчане помоћи да морају да гласају за ПС, ако желе да и даље добијају новац и бонове за народну кухињу. Црвени крст је привремено обуставио дистрибуцију одеће и друге робе преко војвођанских центара за социјалну заштиту, управо због сумње да се ова помоћ ненаменски дели само потенцијалним гласачима Вулинове странке, а не свима којима је потребна.

Исто се десило и у Бору у источној Србији, када је Црвени крст посумњао да се храна, уместо народним кухињама, дели за гласове на изборима. Пошто локалана самоуправа није била финансијски у могућности да сама снабдева народне кухиње, њихови корисници су организовали „штрајк гладних” током кога су узимали само хлеб, једино што је у кухињи и било јестиво.

Један од бастиона ПС-а у Војводини је Бачка Паланка, из које потиче и Предраг Вулетић, актуелни покрајински секретар за социјалну политику и Вулинова десна рука, који је пре избора издејствовао да велики број његових земљака и активиста Покрета социјалиста добију социјалну помоћ, иако су имали не само друге приходе, већ и веома вредну имовину. Тај новац је, затим, употребљен у кампањи Вулинове странке.

Социјална помоћ тако одавно више није социјална, већ политичка категорија, а највећи део од поменутих 1,6 милијарди евра које годишње држава издваја за помоћ најбеднијима у Србији, одлази на рачуне најбогатијих.

Иако то делује чудно за једну европску земљу, једино у Београду држава брине о исхрани најсиромашнијих и најгладнијих. У свим осталим местима то чине скоро искључиво Црвени крст и поједине верске организације, док су локалне самоуправе углавном задужене само за израду спискова корисника. За ову годину је Црвени крст обезбедио намирнице у вредности од скоро 3,5 милиона евра, али је то далеко од онога што гладнима у Србији треба.

Без обзира што и сам Републички завод за статистику види да у Србији преко 680.000 људи нема шта да једе, њих само 35.000 је у прошлој години имало право да користи бесплатне оброке у народним кухињама, који се деле на 76 пунктова, од којих је чак 40 у Београду. У Црвеном крсту, међутим, упозоравају да је ситуација најкритичнија у јужној и југоисточној Србији где је већини корисника народних кухиња то једина прилика да нешто поједу. Пошто тамо храну дели Црвени крст, који пази како се његова средства троше, власт је заинтересована највише за Београд, где може да ради шта хоће.

Почетком фебруара је градска власт престонице, после дугог и више пута прекиданог и одлаганог конкурса, одабрала предузеће „Мултицатеринг” доо са Новог Београда за припрему и дистрибуцију оброка у народне кухиње Београда. Посао је вредан 334 милиона динара, а за те паре може да се припреми 1.946.387 оброка, тако да сваки од 92.356 званично код РЗС-а вођених сиромашних престонице у наредном периоду може да добије 21 оброк?!?

Да нема свих ових махинација, свота од 1,6 милијарди евра, колико држава годишње издваја за помоћ најугроженијим становницима, плус помоћ коју деле Црвени крст и верске заједнице, као и оно што дају организације локалне самоуправе била би више него довољна да се и најсиромашнијима обезбеди пристојан живот, односно да се новчана давања подигну на најмање 15.000 динара за самце, што представља праг апсолутног сиромаштва по рачуници владиног „Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва”, а не да буду упола нижа, како је данас случај.

Без обзира на хвалоспеве које самима себи и свом вођи певају припадници актуелне власти, „Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва” предвиђа још суровије стање у будућности. Како другачије схватити чињеницу да 35,4 одсто свих сиромашних домаћинстава чине она која имају бар једног запосленог члана? То значи да гладују и они који раде!

Да нам се црно пише, види се и из тога да владин „Тим” ни пуних седам месеци од уласка у 2016. годину још није објавио податке о стопи сиромаштва у 2015. години. Очигледно властима то политички не одговара, јер се ситуација погоршала у односу на 2014. годину, са тенденцијом даљег погоршавања.

Једино у вези ове теме што је поменути „Тим” ове године објавио, јесте пренета информација од 14. јуна 2016. о опадању потрошње хлеба у Србији. Толико смо сиромашни да нам је скуп и субвенционисани хлеб.

Члан одбора за село Српске академије наука и уметности (САНУ) Бранислав Гулан изјавио је, а „Тим” пренео, да је 2006. просечно сваки становник Србије јео 101,5 килограма хлеба годишње, а у 2015. само 83,7 1 килограм, што је пад од 17,53 одсто!?! Чак се и у Немачкој потроши више хлеба по глави становника, упркос познатој чињеници да Немци уместо хлеба далеко радије једу кромпир.

Пошто држава Србија о становништву не брине, већ чини све да га прореди, број Срба се из године у годину рапидно смањује. Сваке године у Србији просечно нестане једно осредње насеље, односно умре или се одсели око 35.000 људи више него што их се роди или досели. Због тога ће 2050. бити два милиона Срба мање него данас, односно свега 3,5 милиона који ће живети у својој матичној држави. Уместо да поспешује рађање Срба и да им помаже да преживе, Србија финансијски подржава избеглице из Северне Африке и са Блиског Истока, који по нечијим плановима треба овде да се населе.

За свако прво дете мајка, која живи у Србији и има српско држављанство, добија од државе једнократну помоћ у износу од 37.519,07 динара. За друго дете она добија 146.713,64 динара у 24 рате, односно 6.113,07 динара месечно. За треће дете то износи 264.072,47 динара у 24 рате, што је 11.003,02 динара по рати, а за свако наредно 352.092,91 динара у 24 рате, односно 14.670,54 динара по рати. Овде се државна помоћ завршава, осим у случајевима када се породица сматра социјално угроженом.

Насупрот томе, сваки избеглица (радило се о одраслом човеку или о детету) од Србије и Црвеног крста добија бесплатни смештај, храну, средства за хигијену, одећу, обућу, ћебад и постељину, као и 1.000 динара дневно, што износи 365.000 годишње, више него што новорођенче у Србији од сопствене државе путем родитељске помоћи добије за две године, без да му је држава уз то дала и бесплатан смештај, храну и одећу?!? Не треба зато да се чудимо, ако у време када наши унуци крену у школу главни језик у Србији буде арапски.

А 1. Тражите помоћ у лепим зградама

Иако Републички завод за статистику бележи 682.000 људи који живе испод прага апсолутног сиромаштва, исти тај завод је у јулу прошле године објавио да је новчану социјалну помоћ добило само 267.949 особа.

Прошле године је у Србији 204.755 породица добијало дечији додатак за 364.334 детета. Редован износ додатка је 2.593, а увећан 3.371 динар. Цензус за остварење права је да приходи у породици по члану домаћинства не прелазе 8.051 динар.

Пара нема ни за довољан број новчаних месечних помоћи, нити за њихово повећање на иоле пристојан ниво, нема ни за довољан број задовољавајућих дечијих додатака, али има за разбацивање. Само у овој години Министарство за рад, запошљавање, социјална и борачка питања планира да за реновирање објеката социјалне заштите издвоји скоро седам милиона евра.

Исто миинистарство је, по наводима појединих медија, у 2015. потрошило 28.990.000 динара на поправку и набавку нових возила, а само је признало да је за набавку нових аутомобила у буџету планирало око 9,5 милиона динара, плус још 8.740.000 динара за поправке.

А 2. Вечити минус

Републички завод за статистику је израчунао да су сваког месеца прошле године српска домаћинства ишла у минус за по 1.238 динара, због тога што су у кућном буџету на располагању имала по 57.814 динара, а морала су да троше по 59.052 динара. Највише пара одлазило је на храну и безалкохолно пиће (35,6 одсто), па на становање и енергенте (16,6 одсто), док је за културу остајало свега 5,2 одсто. Судећи по податку да су домаћинства за обућу и одећу издвајала свега пет одсто кућног буџета, изгледа да се грађани махом снабдевају половном робом или носе старе дроњке, ако већ нису голи и боси.

А 3. Држава, шта то беше!

У цивилизованом свету, на који се Александар Вучић радо позива, нико није препуштен самом себи. Ако нема довољно пара да би преживео, нема блиске сроднике који су дужни да га издржавају, онда о њему бригу преузима држава. У Немачкој, на пример, на социјалну помоћ право имају и власници некретнина или депонованих акција, али онда не добијају пун износ.

У најкраћем, у Немачкој социјални случајеви добијају плаћен стан од најмање 45 квадрата за самца, плаћено грејање и здравствено осигурање, и новац у висини у од 404 евра месечно . Уз то иду и повластице или потпуно бесплатне маркице за јавни превоз. Брачни парови добијају већу квадратуру и 360 евра по особи. Сваки следећи пунолетни члан породице добија 320 евра. Деца узраста од 14 до 18 година примају по 302 евра, од 6 до 14 година по 267 евра, а до шесте године 234 евра. Уз то, деца из социјално угрожених породица добијају додатно 100 евра по години школовања.

Тако породица са двоје школске деце, од којих је једно пунолетно, може у Немачкој да рачуна на социјалну помоћ од око 1.500 евра месечно, плаћен стан адекватне величине, грејање и здравствено осигурање. Уз све то, свако ко добија социјалну помоћ има право на додатну зараду до 400 евра. До те суме, социјална помоћ му се не ускраћује. Али, ако зарађује више од 400 евра, онда постоје прописи којима му се смањује социјална помоћ за одређени износ.

А 4. Отимају од гладних уста

Снабдевање народних кухиња Београда је један од веома лукративних послова, јер не подлеже контроли Црвеног крста (пошто трошкове сноси градски буџет). Овог пута победник конкурса је „Мултицатеринг” доо са Новог Београда, предузеће чудновате историје. Основано је 1993. године у Вршцу, одакле потиче и његов оснивач, а данашњи мањински власник и директор Драган Ступар. Фирма се некада звала „Селлцо” доо и бавила се свим и свачим.

Италијанска компанија „Мултицатеринг” СПА 2013. године од Ступара купује 51 одсто власништва његовог предузећа. Италијански гигант, са седиштем у Милану, послује од 1993. године, а у Србији је од 2012. већ имао своје представништво – „Мултицатеринг Балкан” доо са седиштем у Панчеву. Директор овог предузећа, које је у међувремену отишло у ликвидацију, био је италијански држављанин Франческо Ђангарди. Од оснивања до одласка у ликвидацију ово предузеће је постојало две године, али није познат ни један посао који је одрадило.

Сврха преузимања већинског удела у „Селлцо”-у била је добијање Ступара који, очигледно, има одличне везе, јер убрзо пошто су напредњаци преузели власт у Београду његова фирма добија изванредно добро плаћен посао вредан 2,78 милиона евра. Звршетак конкурса је одлаган чак два пута, јер учесници на обе стране нису могли да се договоре колики ће бити чији део.

Уговором склопљеним са градом Београдом „Мултицатеринг” за 2,78 милиона евра мора да испоручи оброке чија је појединачна вредност дефинисана на 171,60 динара, а сваки од њих се састоји од пола векне хлеба типа „Сава” и пола литра чорбуљака коме је тешко одредити састав.

Глоса

Социјална помоћ тако одавно више није социјална, већ политичка категорија, а највећи део од поменутих 1,6 милијарди евра које годишње држава издваја за помоћ најбеднијима у Србији, одлази на рачуне најбогатијих

Милан Маленовић, Таблоид