Притисак ојачан претњама који се из Београда сручио на Србе са севера Космета, није досад виђен на овим просторима. Чак ни када су Албанци одржавали референдум на коме су донели одлуку да институције Србије не признају за своје, као ни захтев за припајање делова Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке пројекту Велике Албаније. Хоће Београд по сваку цену свађу са нама на северу КиМ. Али како је за свађу потребно двоје, а ми никако не желимо да будемо тај други, изгледа као да Београд то још више чини нервозним.
Никако да тај „политички круг двојке“ у Београду схвати да у животу, осим калкулантства, политичке проституције и „прагматизма“, постоји и нешто што се зове част, достојанство, љубав према својој држави и свом народу. Наша одлука о референдуму не заснива се ни на каквом инаћењу, нити промовисању било које странке, већ искључиво на неприхватању да будемо средство за испирање савести оних који су спремни да се одрекну севера Косова и препусте нас монструм држави. Неспоразум је настао када је Борисав Стефановић после, како каже, дугих и исцрпљујућих преговора потписао да на административним прелазима буду и албански цариници у склопу „интегрисаног управљања“. Мада, није било потребе за толиким исцрпљивањем, јер та „ставка“ од слова до слова већ стоји у неприхваћеном Ахтисаријевом плану.
С обзиром на то да је став Срба са севера био да нас овакав договор директно и бесповратно води ка независном Косову, да је у супротности са Уставом, а суочени са жестоким притиском и претњама Београда да се то мора прихватити, донета је одлука да се народ изјасни на референдуму да ли прихвата на северу представнике албанских институција независног Косова. Оставили смо време Београду да нас до Сретења Господњег увери како референдум није у интересу Срба. И уместо објашњења од матичне нам државе стигоше претње, уцене и рестрикције. Ускраћивање струје Србима јужно од Ибра на минус 15 степени од стране Албанаца, како би их натерали да признају институције независног Косова, Београд је са правом назвао монструозним. Сада се то исто, али на минус 20, чини Србима не би ли их натерали да одустану од референдума.
Питамо шта је то, у жељи да не прихватимо институције независног Косова и њихове представнике на северу, односно да сачувамо Космет у Србији и Србију на Космету, у супротности са интересима државе? Па, ако је став Србије да не признаје независно Косово, самим тим ваљда ни њихове представнике, онда глас народа који ће то исто рећи не само да није противан државном интересу, већ и представља јак политички ветар у леђа у борби за Косово.
Не би ли било поштеније рећи: Референдум и известан одговор на њему јесу у интересу Србије, али нису у интересу појединаца, чији је интерес најблаже речено „дискутабилан“. Резултат референдума ће јасно показати да ли је у праву Стефановић и део „проевропске“ српске јавности када кажу да се став Срба на северу не поклапа са ставом њихових лидера и да иза свега стоје криминалци или појединци. Или ће можда велика излазност показати да ипак народ стоји иза својих политичких представника, а не криминалци. Али истовремено и поставити питање, ко онда стоји иза Стефановића и њему сличних? Зато треба изаћи на референдум и рећи „не“ инсталирању институција Косова.
Аутор је председник СНВ за Косовску Митровицу
Правда
