Небојша Катић: Борис Џонсон као симптом епохе – сумрак политичке класе

Оно што се дешава на британској сцени само је део ширег феномена који се запатио у западном свету, свету који лево и десно дели лекције о демократији и себе нуди као узор

О не, овај текст није опис сумрака домаће политичке класе – благословена каква је, она није имала ни своју зору, па тиме ни зенит. Ово је текст о сумраку британске политичке класе и о Борису Џонсону као највидљивијем симболу тог сумрака. Из свог поданичког обзира према краљици Елизабети II која у фебруару обележава 70 година на трону Уједињеног Краљевства, овде ћу оставити по страни драму и мучно, вишегодишње посртање краљевске породице.

На РТС-у сам пре пар година, врло храбро и сасвим погрешно, процењивао да Борис Џонсон не може постати премијер. Био сам уверен да човек његовог профила и особина не може бити лидер Уједињеног Краљевства – земље чији је вековни, можда најважнији ресурс и највећа компаративна предност била квалитетна управљачка класа. Не знам да ли сам тада потценио Бориса Џонсона или сам преценио поданике краљевства, тек погрешио сам.

Небојша Катић (Фото: Печат)

Ако ми је за утеху или бар за вађење, угледни „Економист“ је пре пар дана (15. јануара 2022) у свом ударном тексту, с укусом епитафа, наједном открио нацији да је Џонсон не само недорастао функцији премијера, већ да је такав био одувек.

Испод маске лакрдијаша

Неки од оних који су добро познавали Бориса Џонсона доживљавали су га као неодговорног, егоцентричног и површног авантуристу који концепт истине доживљава необавезно и на „постмодеран“ начин. Можда је и чувена Џонсонова фризура „на јуриш“ нека врста симбола како његовог хаотичног приватног живота, тако и конфузне технике владања. Правде ради, и сам Борис Џонсон је, у самоироничном маниру који је чест код Британаца, за себе једном приликом рекао да се испод пажљиво неговане маске лакрдијаша крије… лакрдијаш.

Џонсон у Божићној вожњи (Извор: РТС)

Али Борис Џонсон је дете среће и она га је дуго, можда предуго пратила. Дугачак је списак афера, укључујући ту и финансијске, које се везују за Џонсона и његову партију. Не сећам се да је неки кабинет у тако кратком периоду владања успео да укњижи тако велики број афера. Оно што би потопило сваког другог политичара и принудило га да поднесе оставку, за Џонсона је пролазило без последица. Да ли су у магли и хистерији ковида ови скандали били мање видљиви или је Џонсон заиста био човек-тефлон за кога се ништа није лепило, тешко је проценити. Шта год да је разлог, чини се да томе ипак долази крај и да му срећа окреће леђа.

До јуче популарни БоЏо сада је постао терет за конзервативце. Део партије се, мање или више јавно, већ дистанцира од Џонсона или чак тражи његову оставку. Чини се да више није питање да ли ће Џонсон отићи, већ колико брзо ће се то догодити.

Криви су други

Када је о скандалима реч, велики број озбиљних скандала, од којих су неки опасно указивали и на могућу корупцију, гурнуто је под тепих. У први план сада испливавају неугодни, али у великој слици ствари мање важни прекршаји „ковид бонтона“.

С великим закашњењем јавност сазнаје да су у време најјачих ковид мера, ограничавања слобода кретања и окупљања, Џонсон и његови сарадници бахато кршили правила која су сами доносили. Нека од тих правила су имала и законску снагу, па ту евентуално може бити посла и за полицију и за правосудне органе. Још горе, ови прекршаји испливавају један по један у размаку од по неколико дана, тако да се афера подгрева и стално држи у фокусу медија. Џонсонова објашњења и правдања су по правилу противречна, некада сасвим инфантилна и грубо потцењују интелигенцију гласача.

Британски медији о Борису Џонсону јануара 2022. (Извор: РТС)

Како за сада ствари стоје, по познатом методу „криви су други, ништа ја“, Џонсон ће извршити велико спремање у својој околини, и жртвујући неке од сарадника покушаваће да спаси своју каријеру. Шансе на успех ове стратегије нису велике. Судећи по технологији разоткривања афера могло би се помислити и да је дубока држава дефинитивно одлучила да се ослободи Џонсона и нађе некога ко ће професионалније управљати краљевством. А ако он сам не буде желео да оде, могла би уследити политичка смрт с хиљаду резова у виду новооткривених афера.

Додуше, поучен ранијим искуством и ова моја процена би се могла испоставити као погрешна, а БоЏо би се могао реинкарнирати као политички јо-јо.

Дух времена

Али најважније питање и даље остаје без одговора. Како је уопште било могуће да Џонсон постане премијер једне од најутицајнијих и најмоћнијих држава света?

Борис Џонсон и британска краљица Елизабета II (Извор: РТС)

Једно објашњење би могло бити да је Џонсон био личност тренутка, или боље, личност „брегзит тренутка“. Помогло је и што је Џонсон човек харизме, ексцентрик од оне врсте коју Британци воле и чији им оптимизам прија без обзира да ли је и колико је утемељен. Само је личност Џонсоновог профила могла једну тешку, комплексну, историјску одлуку да редуцира на „брегзит тра-ла-ла“.

Да би се та рискантна и лоше промишљена одлука продала нацији и потом спровела у дело био је потребан политички забављач – неко ко ће испаљивати површне слогане, неко ко се неће устезати да у јавном простору буде веома економичан када је истина у питању и неко ко ће будућност Уједињеног Краљевства ван Европске уније осликавати блештавим бојама. Џонсону то иде лако од руке будући да спада у оне сретнике који неће поседети од бриге или стида када рачун дође на наплату и када се испостави да су обећања која је давао била испразна.

Друго објашњење Џонсоновог успона везано је за смену генерација на политичкој сцени Уједињеног Краљевства. Џонсон је само један од експонената нове политичке класе која мањак политичких уверења „компензира“ слабашном политичком и личном етиком. То је класа за коју је политика само транзитна станица и одскочна даска за други, нови живот у коме се баснословно зарађује.

Борис Џонсон са супругом Кери на Самиту Г7 у Корнволу јуна 2017. (Извор: РТС)

А кад смо већ код пара, Џонсон се прилично гласно жалио да су му премијерска примања недовољна за живот. Осетљиве душе не могу а да не саосећају с финансијским мукама човека који је у трећем браку и који има шесторо законите деце и бар још једно ванбрачно. Џонсонова животна прича би разнежила и раскравила и најтврђа, ледена срца. То је и приватна биографија која би се више него угодно сместила у један узбудљивији и пикантнији миље – онај француски.

Но, када гледа у пословну будућност која ће доћи после ове политичке над којом се гомилају мутни облаци, када „анализира“ искуства својих претходника, Џонсон нема разлога за бригу. Он вероватно већ цупка од нестрпљења да се придружи пословном свету у коме одавно успешно пливају његови претходници – политички титани, симболи политичког и личног интегритета.

Блерова трајекторија

Саветник српске владе, лабуриста Тони Блер, већ годинама сјајно уновчава своје искуство, везе и утицај. И не само то. Због својих врлина, политичких заслуга и пословичног осећања части, Блер је добио и титулу витеза.

Тони Блер и Муамер ел Гадафи у Сирту 2007. (Извор: РТС)

Не, није реч о витешком реду барона Минхаузена, већ о најстаријем, најважнијим и најексклузивнијем витешком реду у који империја прима само најзаслужније грађане. Истини за вољу, ова част се у правилу указује свакоме ко је вршио функцију премијера у Уједињеном Краљевству и стога није случајно ни да су одлуку подржали како лабуристи, тако и конзервативци. Петицију против такве одлуке потписало је више од милион огорчених грађана, али то није одвећ битно. (Узгред, Србе би могла растужити чињеница да се анимозитет доброг дела јавности према Блеру везује за његову улогу у агресији на Ирак, не и за разарање Србије.)

На другој, конзервативној страни и бившем премијеру Дејвиду Камерону финансијски добро иде, или му је бар доскора добро ишло. Последњих месеци Камерон има проблема јер је активно, претерано активно, лобирао за једну велику финансијску кућу која је пропала и о чијем пословању се сада води истрага.

Дејвид Камерон и Ник Клег 2012. (Извор: РТС)

У време када је Камерон био премијер коалиционе владе конзервативаца и либерала, његов заменик био је либерал Ник Клег. Када је сишао с те функције, Клег је постао директор Фонда за бригу о сиротој и напуштеној деци. Шалим се, наравно. Клег је нашао ухлебљење у „Фејсбуку“ и данас је најснажнији бранилац лика и дела ове компаније.

Политичка панорама

Британска политичка сцена већ дуже време изгледа доста суморно. Конзервативна партија је током великог Брегзит чишћења остала без великих имена, без стубова партије, без људи од ауторитета. Оно што је остало на политичком менију делује доста бледо и неуверљиво. То је можда и једина сламка спаса која може продужити политички живот Бориса Џонсона. На сцени нема никога ко се намеће својим ауторитетом и ко би могао бити његов природни наследник.

На другој, лабуристичкој страни политичког спектра ситуација је слична, можда и гора. Нови лидер партије, Кир Стармер, не пуца од харизме и не верујем да би се неко у пабу баш отимао да попије пиво са њим. Стармер је човек естаблишмента и његов посао је да лабуристима избије из главе све оне леве бубице које су се ту населиле претходних година. У идеолошком смислу верујем да би се он, као и многе његове колеге, сасвим угодно осећао и међу конзервативцима или либералима, већ где има места, где се најлакше улази или где га већ пошаљу.

Џереми Корбин и Кир Стармер 2017. (Извор: РТС)

Стармерова дружина је урадила и нешто што је до јуче било незамисливо – из партије је ефективно најурен њен претходни лидер Џереми Корбин, уз срамну оптужбу да је антисемита. А за оне који издају (политичког) пријатеља Данте је резервисао девети круг пакла, онај у коме су Касије, Брут и Јуда.

Може бити да је све што се догађа на политичкој сцени Уједињеног Краљевства само лоша, пролазна фаза после које ће доћи до обнове, и можда ће се после периода лутања све вратити на своје место. Бојим се да неће. Оно што се дешава на британској сцени само је део ширег феномена који се запатио у западном свету, свету који лево и десно дели лекције о демократији и себе нуди као узор.

Британцима отуда може бити утеха да ова криза није само њихова – она је глобална и одсликава дух новог политичког времена и потпуну ерозију модела либералне демократије.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 19. 1. 2022)