Модерна демократија је систем који обезбеђује поштовање људских права и једнакост грађана пред законом, систем у коме грађани на слободним изборима бирају власт и активно и неометано учествују у политичком животу. Да би демократија заиста функционисала потребна је и квалитетна политичка елита, а ту је Србија у великом проблему.
Подразумева се, или би требало да се подразумева, да људи који се баве политиком и јавном делатношћу имају дара за то, да поседују знање, способност, част, интегритет, углед. Код некога може претезати знање и елоквенција, код другога интегритет, али би све поменуте карактеристике, у већој или мањој мери, морале бити на броју. Хуље, на пример, не би смеле бити у парламенту или на јавној функцији, ма како биле способне.
Бављење политиком подразумева и да се набројане карактеристике често стављају на коцку, да су јавни делатници на искушењима свих врста и да су зато на оку јавности. У политику се може ући као частан и компетентан човек, а стицајем несретних околности или личних посрнућа из ње се може изаћи обешчашћен и са уништеном репутацијом. То је ризик бављења политиком и управо је та врста ризика моћан инструмент дисциплиновања јавних делатника и један је од кључних стубова функционалне демократије.
Шта се догађа када се политиком или јавним послом претежно баве људи без знања, без части, без угледа, речју, када се политиком баве људи без икаквих квалитета? Каквом притиску или ризику могу бити изложени они који у политику уносе само голу амбицију и бескрупулозност? Они не ризикују ништа, јер не могу изгубити оно што немају. За њих је политика простор слободе у коме могу показивати најгоре људске особине без икаквих последица по себе и сопствену будућност. Тешко је наћи област живота у којој се најгори тако издашно награђују и у којој се од бешчашћа може тако угодно живети.
Оставимо по страни карактерологију, оставимо по страни и све историјске и социјалне факторе који се могу употребити као објашњење, оправдање или изговор за стање демократије у Србији. Погледајмо оно што доприноси лошем стању и што се може променити одмах – а то је пропорционални изборни систем.
Теорија нема одговор на питање да ли је бољи већински или пропорционални изборни систем и то остаје као трајна дилема. Али то је дилема примерена развијеним демократијама у којима постоје стандарди у јавном животу каквих у Србији нема.
Пропорционални изборни систем у коме се гласа за партијске листе најгори је систем за државе без политичке културе и без демократске традиције. Он афирмише и појачава све негативне феномене о којима је овде реч. Он омогућава да цела политичка структура почива на неколико лидера и на опасној ванинституционалној централизацији моћи онога ко се докопа власти.
Политички лидери могу на изборне листе ставити кога желе. Бирају се послушни, а поготово добро дођу они који се ничега не стиде. Лидерима негативна селекција обезбеђују сигурност да их нико не може угрозити, бар док су на власти.
За политички опоравак неопходно је да грађани непосредно бирају своје представнике именом и презименом (а не да гласају за листе). То би обезбедило да се политиком баве писмени људи који умеју артикулисано да заступају политичке ставове, људи који имају репутацију и биографије вредне поштовања. Они, и то свако за себе, морали би да обезбеде гласове у директној конкуренцији са себи сличнима не скривајући се иза вођа.
Србија данас нема довољно људи који су у стању да на фер изборима својим ауторитетом изборе посланичко место. Политичка сцена би се свела на мали број партија и спречила би се појава фантомских странака за једнократну употребу. Узгред, за малену Србију је 250 посланика превише, без обзира какав изборни систем био.
На српској јавној сцени присутан је велики број интелектуалаца који без обавезе суфлирају из „трећег реда“ подржавајући данас једног сутра другог „спасиоца“, док Србија тоне. Већински изборни систем би њима дао шансу да директно уђу у борбу за посланичко место, или ако то не желе, да се бар окану нарцисоидног кокетирања са политиком и политичким партијама. Политика је ипак вокација, а не простор забаве доконих.
За политички опоравак Србије, за цивилизовање јавне сцене, за формирање одговорне политичке елите неопходан је већински изборни систем. Он не би решио све проблеме демократског устројства Србије, али би био први корак на дугом путу њиховог решавања. Нажалост, чини се да таква промена данас не одговара ни власти ни опозицији.
Да би демократија уопште била могућа, неопходно је испуњење два услова. Први – да је истина свима доступна без учешћа посредника и други – да су сви у том процесу приближно изједначених нивоа знања. Знања се могу разликовати по врсти, чак је то и пожељно, али по дубини би требало да су што приближнија. Демократија је изворно пројектована за грчке полисе у којима сваки становник може чути сваког говорника са централног трга. Значи, без медија који се пре или касније искваре и почну да раде за нечији интерес, а противно истини. Без испуњења ова два основна услова излишно је размишљати о модалитетима изборног система, превара је у сваком случају неминовна.
Назови демократија данас је само смоквин лист за плутократију – владавину новца полуделог и отуђеног финансијског сектора и у свету и код нас а који уништава друштво, природу и човеку.
Наша отуђена квазиелита одавно је погубила везу са народом па и здравим разумом. Оно мало преосталих часних интелектуалаца нажалост живи у заблудама да постоји неки идеалан “демократски” систем кога ето само балканска заосталост спречава да заживи код нас.
Чиста заблуда.
Нама треба повратак традицији, поштовању струке, знања, патриотизма и народа – повратак парламентарној монархији, избору посланика а не странака, социјална правда и економија заснована на мешавини државног и приватног сектора. Политичку касту треба развластити и забранити бављење политиком као професијом – само људи са више деценија искуства и рада ван политике могу и треба да буду бирани на положаје и то само са једним мандатом.
Директна демократија је могућа само на локалном нивоу и ту је треба практиковати. Заблуда и лаж је да сви треба да директно одлучују о највишим положајима, нити имају сви довољно знања ни компетенција и сасвим је довољно да бирајући народне посланике по имену учествују индиректно у одлучивању.
Velimir Ivetic Одличан колумниста “Политике” али овог пута греши што тражи решење у увођењу већинског изборног система. И у том случају могу се понављати негативности које је набројао: да партијски врхи или шеф партије бира кандидате и да бирачи гласају за партијске листе. Многи политколози не познају довољно изборне системе и мисле да се при већинском гласа директно за појединце – кандидате. Погледати књигу: Вучина Васовић, Владимир Гоати, Избори и изборни системи, Београд 1993.
demokratija u serviji i SRBIJI, nikako. – imamo vladavinu vecine, onih stoci nalik, i tu smo gde smo. – SRBIJOM treba da vladaju zakoni doneti od poznavaoca prava i bez onih sto ce ih praviti za licne interese ili interese nekog copora. – narod treba da zastupaju i za svoj rad ODGOVARAJU ozbiljni ljudi, psihicki zdrave i stabilne licnosti, sa lepim domacim vaspitanjem, siroke kulture i besprekornog ponasanja ali pre svega i jedino ako je SRBIN iz SRBIJE, sto znaci i musliman, jevrein ili bilo ko ko se upravlja zdravim razumom i opsteprihvacenim znanjem i pravilima. – tek onda se nece pojaviti neki dusevni bolesnik, da vlada usmenim dekretima, dotumarali gurbet, koji je zbog svojiih osobina prozvan picousti a koji bi trebao biti trajno izlolovan a ne da brine o nama, vec mi o njemu. – mnogo je toga sto je potrebno kod nas promeniti, od naseg domaceg nevaspitanja i osnovnog obrazovanja do narodne billioteke i sanu. – a sto je naj vaznije svi treba da budu jednaki pred zakomom i da za zlo radjenje mora doci sudjenje i ostra kazna. – mandete se price o eu, poganoj merkelici i engleskoj kraljici. – rad, znanje i jedinstvo nam trebaju a ne picousti, maric, drogirane pevaljke i uvek zapraseni luk i voda.