Небојша Катић: Курс динара и коефицијент колонизације

Државе које желе да упропасте своју економију и уђу у дужничку кризу, то ће најбрже и најефикасније спровести кроз механизам прецењеног курса – управо онако како то Србија чини већ две деценије. Да је динар прецењен, признао је чак и Међународни монетарни фонд који то иначе ретко и невољно ради. Од почетка 2017. до данас, курс је са око 124 динара за евро пао на око 117,50. Ово апсурдно јачања динара довело је то тога да је дефицит трговинског биланса данас два пута већи него 2016. док је дефицит текућег биланса повећан три пута.

Економска судбина неразвијене земље је у великој мери одређена платнобилансним кретањима и дугорочним стањем текућег биланса. Дефицит текућег биланса показује колико држава, привреда и грађани троше више него што стварају. Како Србија много више увози него што извози, како страни инвеститори по разним основама непрекидно износе новац из Србије, текући одливи девиза су много већи него приливи, и тај јаз не могу затворити ни огромне дознаке српске емиграције. Дефицит текућег биланса може се покрити једино додатним задуживањем и/или приливом девиза по основу страних инвестиција. Да ових прилива нема, или да су приливи мањи, курс динара би морао падати, а са њим би се смањивала и прекомерна девизна потрошња.

Како се спољно задуживање стабилизовало последњих година (иако у 2019. поново почиње да расте), највећи утицај на јачање динара у вези је са приливом девиза по основу страних инвестиција. Као што постоји заблуда да је у страним инвестицијама спас, тако постоји и заблуда да јачање динара није опасно када се базира на приливу инвестиција.

Када страни инвеститори уносе девизе у земљу динар јача, стране робе постају јефтиније и трговински дефицит расте. Када се инвестиције активирају, почиње обрнут, континуирани процес изношења девиза из земље. Тражња за девизама расте, а тиме и притисак на девизно тржиште и на курс динара. И када странци зарађују искључиво динаре или када су нето увозници, они ће профит увек износити у девизама. То чини огромну разлику између домаћих и страних инвеститора и њиховог утицаја на платни биланс и курс динара.

Потенцијални ризици страних инвестиција најбоље се могу сагледати у једном важном макробилансу за који у Србији нико не хаје. Реч је о тзв. међународној инвестиционој позицији, о билансу стања – објављује се квартално и за њега шира јавност никада није чула. Кроз овај биланс преламају се сви финансијски односи Србије са светом, све обавезе и потраживања и то по свим основама. Овај биланс задужености и најбоље одсликава финансијске ризике једне земље. На бази тог биланса могу се антиципирати будући девизни одливи не само по основу отплате иностраних кредита, већ и по основу одлива који су у вези са страним инвестицијама. Што је овај биланс у већем минусу, то је ризик финансијске кризе већи. За државе у развоју, негативни салдо овог биланса јесте и најбоља мера економске потчињености, па бих дао скромни „допринос” економској науци дефинишући га као коефицијент колонизације.

У овом тренутку, међународна инвестициона позиција Србије бележи минус од око 38 милијарди евра, што је око 90 одсто бруто домаћег производа (БДП). Од свих држава у транзицији за које подаци постоје, Србија без конкуренције има убедљиво највећи минус у односу на БДП. Влада и НБС могу се уљуљкивати чињеницом да се већи део минусног салда односи на удео страних инвестиција а не кредита, па да зато Србија није у опасној зони. То је илузија – овај минус је у стратосфери,  па на том нивоу нето задужености неозбиљно је позивати се на „добру” структуру негативног салда.

Кључни фактор који доприноси повећању негативног салда јесте дефицит текућег биланса и то опасно стање може се поправити само његовим смањивањем. То захтева озбиљну корекцију курса и убрзану депрецијацију, али шанса да се то догоди вољом власти је никаква.

Што је курс динара даље од памети, то је лакше улепшавати лошу економску стварност. Механизам улепшавања је једноставан – прецењеним курсом вештачки се повећава БДП који се исказује у еврима. У односу на тако увећан БДП израчунавају се сви фактори ризика, било да је реч о међународној инвестиционој позицији, јавном дугу, спољном дугу, дефициту текућег биланса, итд. Да, и плате и пензије исказане у еврима изгледају веће и лепше.

Приближавају се избори, огроман део привреде и грађана је до гуше у валутно индексираним кредитима, а утицајни бизнисмени су нето увозници. Прецењени курс отуда одговара већини. Српске власти се данас налазе у сличној ситуацији као и власти пред избијање кризе 2008. године. Сва је прилика да ће и ове власти игнорисати проблем задужености, па ће енергично и одлучно радити што и претходне – ништа… Па док траје, траје.

Пословни консултант

Политика.рс