Отварајући последњу деоницу јужног крака Коридора 10 председник Србије није одолео да један објективно важан и радостан догађај зачини неутемељеним обећањем. Председник је изјавио је да ће се „Србија тркати са свима и престићи многе који су били далеко испред нас”. Председник није навео које су то „многе државе” које Србија намерава да престигне, у чему ће их престићи, нити када би се то могло догодити. Ово није први пут да председник даје овако – послужимо се еуфемизмом – необичне изјаве.
Ни министар финансија, иначе доктор економских наука, није желео да заостане у објави радосних вести. Он тврди да ће Србија, по проценама ММФ-а и Светске банке, бити доминантна економија у региону до 2023, те да се Србија (по стопама раста) више не такмичи са земљама региона, већ је прешла на шири терен и такмичи се са земљама целе Европе. Овде није јасно шта се под „доминантном економијом” подразумева, шта ће се то променити у наредних пет година, и у чему ће то Србија доминирати до 2023.
Укратко, све је небулозно и у наговештају, мада, мора се признати, одлично звучи. Српски званичници су, нема сумње, регионални лидери у игнорисању чињеница и објавама оптимистичких процена без покрића.
Било би занимљиво видети фактографску подлогу на којој почива оптимизам највиших српских функционера. Каквом се то економском алхемијом са пројектованом, скромном, годишњом стопом раста од четири процента стижу и престижу економије које су Србији далеко одмакле?
Ако се послужимо расположивим подацима и екстраполацијама ММФ-а до 2023, у наредних пет година Србија неће претећи никога. Мерено БДП-ом по глави становника, испред Србије ће и даље бити све европске земље које су и данас испред ње. Иза Србије ће и даље бити само оне државе које су и данас иза ње – Албанија, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Молдавија и Украјина. У наредних пет година, по пројекцијама ММФ-а, ништа се неће променити – Србија ће и за пет година бити при самом дну Европе, тачно тамо где је и данас.
Ако податке и процене ММФ-а пројектујемо у далеку будућност, Србија би могла стићи свог регионалног конкурента – Бугарску – када председник Србије буде био у дубокој пензији. А ако председник буде желео да види како Србија претиче Румунију, на пример, мораће да се потруди и да добро пребаци стоту годину. То би, боже здравља, могао бити и тренутак тријумфа – сви који су скептично гледали на садашње председникове процене или им се смејали, схватиће колико су погрешили, ако тада буду живи.
Овакве врсте анализа које сежу дубоко у будућност су, наравно, бесмислене. Далека будућност не може се предвидети екстраполацијом данашњих економских кретања. Али и тако бесмислене пројекције, смисленије су од изјава које дају српски званичници. Претходне екстраполације илуструју тужну садашњост Србије и њено велико заостајање и за економијама које се мало чиме могу похвалити.
Није први пут да државни врх најављује економска чудеса која се такорећи догађају, или ће се догодити већ ове, или најкасније следеће године. Најављена чудеса, нажалост, никако да се догоде, а власт неће успети да их призове додолским песмицама оптимизма.
Разумни оптимизам не смета и посусталу нацију је потребно бодрити, али у свему мора бити мере. Оно што власт данас ради изазива супротан ефекат. Могуће је да власт не разуме стање у коме је Србија. Могуће је и да је дигла руке од амбициознијег развоја и да је задовољна таворењем Србије. Шта год да је разлог, извесно је да власт „стварну стварност” покушава да замени некаквом бољом, имагинарном.
Ако у таквој стварности власт и може живети (бар неко време), грађани свакако не могу. То игнорисање и негирање стварности смета готово и више од лошег живота у њој. Са лошом стварношћу се може живети кад постоји нада, када грађани виде да је држава на правом путу и да се њом професионално управља. Али, нада не може опстати у амбијенту неистина и манипулација. Таласи емиграције ће се и због тога настављати, а са сваким таласом шансе за економски опоравак постају све тање. Економија не расте упошљавањем Кинеза, расте када се упосле њени радно способни грађани, а њих је сваким даном све мање.
Тврдо и упорно одбијање да се о српској економији озбиљно разговара дестимулише и депримира. Не само да власт нема интереса да о економији озбиљно разговара, већ ни опозиција не показује велики интерес да се овом кључном темом српске будућности бави. И тако већ двадесет година.
Небојша Катић је пословни консултант
