Небојша Катић, аутор књиге Опасна времена коју је објавила издавачка кућа Catena mundi, живи у Лондону, где је радио као самостални пословни консултант. Пре него што је започео самосталну консултантску каријеру радио је у систему Енергопројект.
Од 2005. Катић је редовни колумниста дневног листа Политика, а од 2008. године своје коментаре о економским и друштвеним темама објављује на свом блогу www.nkatic.wordpress.com. Небојша Катић школовао се у Београду, где је на Економском факултету дипломирао и магистрирао.
У уводу своје нове књиге кажете да је свет ушао у крајње опасну фазу свог постојања. Док се америчка империја руши, глобални магови нам нуде „велики ресет“… Како смо из Суровог новог света (наслов ваше претходне књиге) дошли до овако Опасних времена?
– Већ дуже од 40 година се на Западу, корак по корак, обликовао глобални амбијент чију коначну слику гледамо данас. Реч је о потпуној доминацији транснационалних компанија и поготово финансијске и технолошке елите. Све је водило ка планираној, страховитој концентрацији богатства и моћи у малобројним рукама. Последица тог процеса је затирање стварне демократије, драстично нарастање социјалних разлика у оквиру држава, и реколонизација великих делова света, укључујући ту и исток Европе.
Запад, опијен победом над социјализмом, није приметио успон Кине, а када је пажљивије погледао, било је већ касно. У том арогантном слепилу заборавило се да ничија није горела до зоре. Важан сигнал краја доминације једне силе, и краја једне епохе, у правилу је праћен сељењем капитала из индустријске сфере у сферу финансијских спекулација, дакле, управо оним што се данас догађа. Ако им је већ марксизам био мрзак, ову важну лекцију западни теоретичари и стратези могли су наћи код Фернана Бродела и његових следбеника.
Први пут у модерном времену Запад је добио снажног економског такмаца који је стрпљиво градио своју моћ и, следећи Денг Сјаопингов савет, дуго је скривао своју снагу. Кина је данас, мерено БДП-ом базираном на паритету куповне снаге, највећа светска економија и при томе је држава с најјаснијом националном стратегијом. Не треба заборавити да овде није реч само о феноменалном успону Кине већ и великом успону целе источне Азије и Индије. Економска моћ се померила на Исток и тај процес се не може зауставити, осим ратом.
Зато и верујем да живимо у најопаснијем времену од завршетка Другог светског рата. Хладни рат који је несумњиво у току опаснији је од оног из друге половине прошлог века. За разлику од Хладног рата који је имао пре свега идеолошку подлогу, нови хладни рат је резултат покушаја да се жестоко уздрмана економска доминација Запада очува по сваку цену, свим средствима. Историја учи да смена на врху никада не пролази мирно и у правилу је праћена великим ратовима. Остаје само нада, ма како била танка, да овог пута то неће бити случај и да ћемо нови циклус ратова и разарања некако, можда, избећи.
У књизи сте се позабавили и дејством „корона наратива“ како на економију, тако и на распад демократије. Кажете: „Под различитим изговорима политички и законски амбијент се веома брзо мења и елементарна демократска права се сужавају, дакако у интересу грађана и њиховог здравља. У креирању нових правила предњаче оне државе које су до јуче најбоље симулирале демократију. Ништа чудно – управо те државе имају најефикаснију и најсуптилнију пропагандну машинерију. А пропаганда, како је то одвајкада, почива на лажима и непрекидном сејању страха.“ Шта су циљеви коронократије у свету, од економских до политичких?
– Ми видимо само фрагменте стварности и на бази такве фрагментарне слике покушавамо интуитивно да закључујемо куда то свет иде, или боље, куда га моћне структуре воде. Они који стварност суштински обликују имају неупоредиво јачи аналитички апарат, неупоредиво више информација од нас, виде даље у будућност и имају бољу слику ограничења с којима се човечанство суочава. У том контексту ми можемо само да нагађамо о коначним циљевима онога што сте назвали коронократијом.
Данас смо научили да државе могу без ограничења да суспендују сва демократска и људска права, укључујући и она најелементарнија – право на слободу кретања, право на слободну реч, или право на избор. Пред индукованим страхом од пандемије већина грађана не пружа отпор чак ни онда када ограничавања слобода измичу разуму, или када се бесмислене, противречне и неконзистентне мере уводе свакодневно.
На сличној линији тренирања послушности су и трендови везани за политику родне равноправности, где се под претњом санкција и губитка посла забрањује свака критика таквих трендова. Као да неко тестира колико далеко се може ићи у манипулацијама јавношћу и где су крајње границе послушности. Бојим се да је реч о пројекту који је припреман одавно.
Паралелно с ковид кризом улазимо у период еколошког и климатског тоталитаризма чији циљ није везан само за решавање проблема глобалног загревања. Као што је тобожња борба за људска права служила као батина за непослушне, тако би и климатска батина могла бити употребљена за политичке и економске циљеве. Неразвијеним државама, које свакако нису ни први ни други ни пети кривац за глобално загревање, биће наметнути нови трошкови и нови дугови који ће успорити и отежати њихов развој.
Ван сумње је да живот на какав смо навикли више неће бити исти и да то није само последица пандемије. Они који промовишу „велико ресетовање“ о томе сада већ говоре без устезања.
Помишљам, макар и провокације ради, да појам „светске владе“ више није само фикција или пројекат у најави. Могуће је и да је процес формирања светске владе у току, да је реч о децентрализованој структури која нема једно седиште и нема формалног председника, али која успешно хармонизује, намеће и шири своју агенду. Може бити да та влада већ функционише и да се власт врши кроз мрежу међународних институција попут институција ЕУ, попут ММФ-а, Светске банке, Светске тровинске организације, Светске здравствене организације итд. Ту је затим густа мрежа тзв. невладиних организација које промовишу, а где им је дозвољено и спроводе циљеве својих финансијера. Не треба заборавити ни чврсто контролисане водеће светске медије који креирају наратив, обликују јавни простор и стварност скривају уместо да је откривају.
У свом тексту о педофилском „случају Епстин“ бавили сте се моралом глобалистичке врхушке. Нису то љупка лица хуманиста, него вукодлачке њушке безумника који маштају о „златној милијарди“, тврде они што их, у стилу ЦИА дискредитације, зову „теоретичарима завере“. Где је истина?
– Случај Епстин је само врх леденог брега који је за тренутак показао до које мере светом владају патолошке личности. То је застрашујуће, али и отрежњујуће. Када то видите, онда постаје још јасније да је свет у рукама људи без икаквих моралних скрупула, људи који су спремни на све, па и на оно што је нормалном људском уму незамисливо. То се односи и на тезу о „златној милијарди“. Не знам да ли неко заиста планира да истреби милијарде људи, али сам сигуран да препрека таквом пројекту може бити само техничка изводљивост, а не етички обзири.
Велики део онога што овде говорим се рутински може подвести под кованицу „теорија завере“ и мени то не смета. Пречесто смо виђали да су се презриве квалификације као „теорија завере“ касније потврђивале као „пракса завере“. Узгред, то је кованица која потиче из „радионице у Ленглију“ и појавила се 1960-их година како би дискредитовала све оне који нису веровали у званичну верзију Кенедијевог убиства, садржану у налазима Воренове комисије. Од тада па до данас кованица се немилице троши. Склон сам да верујем и да најбудаластије теорије завере које су у оптицају често долазе из истих кухиња и служе да створе хаос како би све „теорије завере“ биле стрпане у исти кош.
Рат траје. Најбољи пример су економске санкције уведене Русији због Крима. Супротно од већине домаћих русофила, сматрате да ова велика земља нема адекватан одговор на изазове западне империје. Рекли сте у књизи: „Држава која је била у стању да прва лансира сателит, прва пошаље човека у васиону и једина изгради свемирску станицу, данас не успева да ухвати корак не само за западним земљама већ ни са државама попут Јужне Кореје или кинеског Тајвана, које на технолошкој мапи света до јуче нису постојале. Технолошка стерилност Русије пре свега је последица слабости руске државе, одсуства јасне економске стратегије и планирања, и наравно, клијентелистичког система на којем почива однос политичке и економске елите.“ Шта то значи?
– Од ране младости сам се декларисао као русофил, иако у неким временима то није било нарочито мудро. Али ме мој сентимент према Русији не заслепљује нити уклања критичку дистанцу у анализирању онога што се у Русији догађа. Бојим се да у Србији постоји наивна вера у моћ Русије. Русија после распада СССР-а или, боље, после државног самоубиства, како је то назвао Фидел Кастро, нема капацитет да и даље буде суперсила.
Постоје два кључна, комбинована фактора моћи – један је демографски, а други је економски. На оба фронта Русија посрће. То што је ситуација у Русији данас неупоредиво боља него трагичних деведесетих, не мења битно ствари. Русија има мање од 150 милиона становника и огромну територију коју је тешко држати с тако мало људи. Војни потенцијал Русије још увек је моћан и за сада служи као снажан елеменат одвраћања. Међутим, непрекидно угрожавање и провоцирање, под разним изговорима, исцрпљује Русију и отежава да се држава концентрише на развој.
Последњих осам година, на пример, Русија бележи просечну годишњу стопу раста од само 0,5 процената. Руска економија је, мерено величином БДП-а, око нивоа Италије. То је трагедија за земљу која има интелектуални потенцијал, фантастичну сировинску и енергетску базу и која мање зависи од спољних извора него било која друга држава на свету. Ако с таквим ресурсима Русија није у стању да покрене и убрза свој развој, онда са системом нешто дубоко није у реду. Држава је у рукама тајкунске елите којој је до Русије стало колико и до лањског снега. Ефективну економску контролу над системом врши Централна банка која је, из незнања или из лоше намере, наметнула Русији најортодокснији неолиберални концепт. Узгред, занимљиво је да су западне санкције највише допринеле да, макар у сектору аграра и прехране, Русија направи крупне помаке.
Коначно, али изузетно важно – Русија први пут у историји није носилац великих или универзалнијих идеја. Некада су то биле идеје пансловенства, православља, или идеје праведнијег и хуманијег друштва. Данас је Русија једно од друштава с највећим социјалним регионалним разликама, а то није плодно тле за стварање трајног јединства нације.
Код нас, кажу, златно доба. Демографски подаци се не слажу – од 2011. до 2021. мање нас је, само на основу победе морталитета над наталитетом, скоро 400 хиљада. Ви сте, кад је „златно доба“ у питању, радикални скептик, што сте показали и у својој новој књизи. Рекли сте, између осталог, да је нарочито погубна политика фаворизовања странаца у нашој економији: „Ако иронију оставимо по страни, тешко је разумети логику на којој почива инвестициона политика каква се у Србији води више од деценије и по. Истовремено, лако је разумети због чега су странци очарани реформском политиком владе и због чега јој сваком приликом дају великодушну подршку по принципу: ви нама паре и тржиште, ми вама лепе речи.“ Има ли, онда, пилота у авиону?
– Српским авионом пилотирају индоктринирани пилоти којима страни инструктори већ 20 година говоре куда и како да лете. Не мислим при томе само на власт већ мислим и на елиту, поготово ону економску. Није велика утеха што се то догодило и у већини држава источне Европе, и не само источне Европе.
Политика ослањања на стране инвестиције и страни капитал је емпиријски компромитована, али та чињеница још није допрла до Србије. Стране инвестиције не могу да обезбеде стопе привредног раста које би битно поправиле економску позицију Србије у Европи. Та врста инвестиција ствара колонијалну структуру и економску зависност и уводи земљу у клопку средње развијености – после више година таквог раста, та структура се окамењује и држава нема могућност да сама убрзава свој раст.
Није спорно да је прилив страног капитала последњих година кључно допринео да запосленост у Србији порасте, као и да порасту породична примања. Али прилив страног капитала је само сакрио безидејност домаће развојне политике и ублажио последице те безидејности.
Истини за вољу, простор самосталног развоја је драстично сужен јер глобални центри моћи чине све како би онемогућили самостални развој малих држава. У својим текстовима, неки су и у књизи која је повод за овај интервју, покушао сам да предложим политику која би можда могла да искористи тај мали слободни простор који увек постоји. Нажалост, у окованом дебатном простору нисам успео чак ни да провоцирам расправу на ту тему.
Када је о демографији реч, чини се да нико не хаје за демографску имплозију. У периоду од 2005. до 2009. објавио сам неколико текстова о демографском пропадању Србије који, у јакој конкуренцији, спадају у ред мојих „најнезапаженијих“ текстова.
Ваш песимизам кад је Србија у питању иде, рекло би се, до краја: „Србија нема политичко вођство, нема државни апарат, нема ни политичку, ни интелектуалну, нити пословну елиту која је у стању да препозна шта будућност доноси, а камоли да се носи са изазовима новог времена. Док се Србија забавља вашарским политичким надгорњавањем које диктира власт, док се расцепкана опозиција окреће око себе немоћна да артикулише нове идеје, време неповратно пролази. Државно, политичко и интелектуално устројство Србије прилагођено је игри ’на мале голове’, на сеоској ливади. Србија нема тим за велики терен којим владају опасни играчи и корумпиране судије.“ Има ли бар мало светлости на крају нашег тунела (а да то није брзи воз који нам долази у сусрет, док лежимо везани за пругу и док нам причају минимаксовске „вицеве без везе“, тешећи нас да ће „бити боље“)?
– Као што сам поменуо, живимо у опасном времену, времену које би захтевало потпуну мобилизацију свих интелектуалних снага. На јавној сцени, бар колико ја могу да уочим, од тога нема ни трага. Моје оцене које сте цитирали могу се доживети као резигниране, неправедне и престроге, али у овом тренутку не видим ништа што би ме уверило да у Србији постоје интелектуални центри који дугорочно мисле и баве се изазовима будућности. Нисам уочио ни да има озбиљних дебата усмерених ка изазовима новог времена који су све тежи и комплекснији. Србија као да је заробљена у провинцијализму, у нарцисоидној егоцентричности своје елите, да је опседнута бесмисленим политичким сукобима без супстанце и примитивним надгорњавањима каква никада нису виђена, барем не за мог живота.
Капитализам, који, од ренесансе наовамо, влада Западом и, данас, целим светом, ушао је у своју метастатичку фазу. Хоће ли, после свега, човечанство надживети онај поредак у коме су грамзивост и лихварство представљани као погонско гориво саме људске природе?
– Капитализам је генерички појам и у њега се може сместити све – од капитализма Хондураса и Хаитија до капитализма Норвешке, од капитализма Русије или Кине до капитализма САД.
Данашња криза није криза капитализма по себи већ је везана за његову бруталну инкарнацију од миља названу либерални капитализам. Иза те милозвучне кованице крије се систем који је регресирао у односу на онај хуманији, какав је постојао до осамдесетих година прошлог века и који је био оличен у тзв. држави благостања и у социјалдемократској држави. Лишен идеолошког притиска социјалистичких држава и домаћих левих партија, у раљама грамзиве, бруталне пословне елите помогнуте корумпираном интелектуалном елитом, направљен је велики заокрет и извршена је тиха неолиберална контрареволуција.
Изгледало је да је пројекат успео, а онда је дошла велика финансијска криза 2008. године. Из мог угла гледано, реч је о краху система, а не о пролазном инциденту. Систем је доспео у ћорсокак и покушава да се спаси и очува, а да се при томе ништа битно не промени.
У складу с тим циљем, под разним изговорима се гуши свака побуна, или се она усмерава на погрешну страну. Покушавам да у јавни дискурс уведем појам „хоризонтални конфликт“ под којим подразумевам стално подстицање међусобних сукоба, трвења и трошење енергије у „доњим“ деловима друштва. Циљ подстицања ових сукоба је јасан – гнев сиромашних, гнев „оних који немају“ се ни по коју цену не сме усмеравати ка богатима, ка онима „који имају“ и који су најодговорнији за тешко стање великог дела друштва. Нпр. покрет „Животи црнаца су важни“ одлична је илустрација тог феномена. Уместо покрета „животи сиромашних и убогих су важни без обзира на боју коже“, створен је покрет који игнорише класну и материјалну димензију беде и своди је само на расну.
У овом тренутку се не виде ни идеје, ни политичке снаге које могу озбиљније реформисати систем. Још мање верујем да се систем може променити мирним, демократским путем. Наравно, све ово што говорим узмите као старачки песимизам некога ко је већ одавно с оне стране брда.
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/univerzitetska omladina
Владимир Димитријевић
Извор Печат
