Поштовани читаоци, поводом 20 година од убиства Небојше Крстића, преносимо пар његових текстова, из којих се јако добро може видети и ко је он био, као и зашто је убијен, а који су и данас и више него савремени… „Зло се распомамило и распрострло у србским душама и срцима. Зло, које проговара из безбожја, безверја, безобразја… Зло, које хоће да Србство трули у блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без благодати и благослова Божијег… Ако нас – не дао Бог – надјача паклени мрак богомржње и србоомржње десиће се недогођено пострадање из којега нам неће бити више опоравка. Никада. Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и ради добра. Појединац или народ који посустане у тој светој и Богомблагословеној борби за добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за Истину и Смисао…“
Вера хришћанска и име србско
“Не може преживети ни једна цивилизација у којој дванаестогодишњаци добијају децу, четрнаестогодишњаци се дрогирају, петнаестогодишњаци убијају, а седамнаестогодишњаци добијају школске дипломе које нису у стању сами да прочитају. Све то дешава се у данашњој Америци.“
Овим речима је недавно спикер Представничког дома америчког конгреса, Њут Гингрич, исказао суштину духовно-цивилизацијског ужаса који данас хара америчким друштвом. Није мало оних који ће, не без разлога, приметити да је горе описано погубно стање америчког националног организма уствари природни и логични резултат обесне политике интервенционизма коју САД безкрупулозно проводе на глобалном нивоу свим расположивим (крипто)политичким и војним средствима. Наиме, сасвим је сигурно да не може бити срећно и духовно здраво становништво оне земље која у име тобожњег мира и демократије константно унесрећује друге земље поништавајући њихов национално-државни суверенитет разним облицима окупације, који се крећу у распону од перфидног разарања духовно-културних идентитета до бруталног бомбардовања оних држава које су одлучно рекле „не“ Новом светском поретку.
Али, за нас је, овде и сада, нешто друго много страшније и, самим тиме, забрињавајуће. Наиме, ако у горе цитираној Гингричовој изјави уместо речи „Америка“ прочитамо „Србија“, онда ће нам се од неумољиве истине одмах следити крв у жилама: прочитаћемо до болне прецизности тачну дијагнозу поразног стања србског народа. Нема никакве сумње да је потпуно лишен историјске и метаисторијске перспективе онај народ чија је младост – дакле, будућност – распета на крсту блуда, наркоманије, криминала и духовне слуђености. И чему добром се Србство може надати, ако је његова будућност већ сада догледна и извесна у најцрњем и најгорем могућем виду – нестанак у агонији безверја и безбожја?
Шта добро може да очекује народ којем се на званичним државним медијима у најгледанијим емисијама промовишу и препоручују некаква подземна пећинска венчања у Ресавској пећини уместо у оближњој великој србској светињи задужбини Светог деспота Стефана Лазаревића, манастиру Манасија (емисија “Ипак се окреће“, први програм РТС, 6. 10.1996.)? Не обузима ли паклени мрак онај народ који се одрекао свог духовног вида и престао да разликује Истину од лажи? Може ли један некада крштени и крстоносни народ да опстане, ако не остане веран заветним вредностима својих благоверних и христољубивих предака који у хришћанским подвизима живљаху и јуначки и мученички умираху за Крст Часни и Слободу Златну? Авај, и сто пута авај, јер ништа добро не предстоји таквом духовно раслабљеном народу, који је безумно презрео и неразумно одбацио Богомдани талант дрско га закопавши у заборав свог истинског небоземног призива.
Апостол Павле каже: “ Мрзећи зло држите се добра. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим!“ (Римљ. 12, 9; 21).
Зло се распомамило и распрострло у србским душама и срцима. Зло, које проговара из безбожја, безверја, безобразја… Зло, које хоће да Србство трули у блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без благодати и благослова Божијег… Ако нас – не дао Бог – надјача паклени мрак богомржње и србоомржње десиће се недогођено пострадање из којега нам неће бити више опоравка. Никада.
Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и ради добра. Појединац или народ који посустане у тој светој и Богомблагословеној борби за добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за Истину и Смисао. ..
По свој прилици, судећи по силовитим догађајима који незауставиво куљају, ми заиста нисмо далеко од дана када ће се све што има икакве везе са Хришћанством и Православном Црквом прогласити не само назадним и анахроним већ изузетно штетним, фундаменталистичким, мирорушитељским.
Можда ћемо, скољени небројеним искушењима, ми поклекнути и пасти по слабостима својим – али, неће нимало поклекнути, пропасти она Света Србија која дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустиво чврсто држи србски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи да Србство зна свој пут – пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер, онај ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена србскога. А неверни и безимени нису потребни ни Богу ни људима.
Светигора, 1996.
РАСКРШЋА ИЛИ БЕСПУЋА СРБСКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ
У разговору са Небојшом М. Крстићем откривамо зашто је НАТО водио бесомучни рат против србског народа? Ко заиста влада Европом и светом и зашто је Балкан „буре барута“? Шта Срби не знају о Новом светском поретку и америчком хегемонизму спрегнутим са исламским фундаментализмом?
Социолог, православни публициста, геополитички аналитичар и аналитичар глобализма Небојша М. Крстић аутор је неколико значајних књига из области православног патриотизма, светосавске државотворности и хришћанске философије (Политика и образ; Победити или нестати; Србски одговор; Слово и дух; Православље и политика). Уредник је и сарадник у бројним православним, национално-патриотским и књижевним часописима. Председник је нестраначке патриотске организације „Отачаствени покрет Образ“ која се залаже за државотворну обнову Србства на темељима светосавске духовности.
Недавно сте у свом тексту „Откуд рат?“, написаном као уводник за новине Србске Патријаршије „Православље“, говорили о стварној позадини последњег рата који је НАТО водио против нашег народа. Какав је био тај рат?
Нема никакве сумње да је за наш народ и нашу земљу овај рат превасходно био одбрамбени рат. Као што и Његова Светост Патријарх Србски Павле већ годинама умесно наглашава и опомиње, постоје само две врсте ратова – праведни и неправедни. Неправедни су сви освајачки ратови, то јест ратови које отпочињу и воде богохулни силници који не признају ни Божију Правду ни људско право. Само ратови који су одбрамбени или пак ослободилачки јесу праведни зато што се воде искључиво ради очувања слободе или њеног поновног задобијања. Са овом поделом ратова на праведне и неправедне слажу се не само православни хришћани и сви људи добре воље, већ и најкомпетентнији теоретичари ратова. За евроатлантске НАТО убице овај рат је, несумњиво, представљао почетак завршне фазе у пакленом разарању србског геополитичког и отачаственог простора уз истовремени покушај планског сужавања и редуковања стратешких и маневарских могућности Русије као бивше, али и потенцијалне глобалне силе спремне да се супротстави америчком сведимензионалном хегемонизму. Од 24. марта ове године НАТО је себе најексплицитније дефинисао, показао и потврдио као казнену експедицију Новог светског поретка. Наше неприхватање срамне капитулације у Рамбујеу разоткрило је праву природу америчког антихришћанског тоталитаризма који се, у крајњој линији, своди на голи сатанизам.
Да то није можда прејака реч – сатанизам, када је у питању глобална стратегија САД и НАТО?
Шта је друго него сатанизам ако деветнаест финансијски најбогатијих, индустријски најразвијенијих и војно најмоћнијих западних земаља, са безбедног кукавичког растојања, бесомучно и демонски сладострасно убијају касетним бомбама и крстарећим ракетама један народ само зато што је непоколебиво одбио да буде окупиран. Убијати дечицу на ношама (трогодишња Милица Ракић из Батајнице), труднице, породиље, бебе, старце, болеснике, путнике – и све их притом на новинарским НАТО-конференцијама бестидног кловна Џејми Шеја прогласити „колатералним штетама“ операције „Милосрдни анђео“ – шта је то него злодуховни и паклени цинизам, то јест сатанизам у најгорем могућем облику.
Рекли сте да је сада наступио почетак завршне фазе разарања србског геополитичког простора. Да ли је то, пре свега, последица такозваних „сукоба ниског интензитета“?
Да би смо веродостојно одговорили на Ваше зналачки интонирано питање, морамо се најпре успешно одупрети вирусима политикантско-идеолошке острашћености и превазићи сва искушења настала фрапантним непознавањем геополитичких реалија. Наиме, треба неизоставно имати у виду да је доктрину и стратегију сукоба ниског интензитета (Low Intensity Conflict) разрадила и усвојила Реганова администрација почетком осамдесетих година са првенственим циљем остварења пројекта Новог светског поретка по замисли америчког „Савета за иностране послове“ (The Council of Foreign Relations). Током осамдесетих година стратегија сукоба ниског интензитета испробана је у више земаља Латинске Америке, Азије, Африке и Европе да би након тога кулминирала у пројектима разарања Совјетског Савеза, Чехословачке и СФРЈ, а у ове дане бесомучним покушајима разбијања СРЈ.
Шта је, уствари, суштина сукоба ниског интензитета и које су њихове карактеристике?
Сама суштина ове стратегије јесте изазивање криза у другим земљама и управљање токовима криза. У политичко-социолошкој и војно-стручној литератури на Западу познат је и општеприхваћен термин „управљање кризама“ (Crisis management), али из разумљивих разлога, не и термин „изазивање криза“ иако се ради о две међусобно условљење и повезане фазе јединственог процеса. У стратегији НАТО-а појам „управљање кризама“, то јест „менаџмент криза“, званично је ушао у употребу на седници савета ове злочиначке алијансе, одржаној у Риму 7. и 8. новембра 1991. године.
Што се тиче карактеристика стратегије сукоба ниског интензитета, овде и сада навешћемо осам најважнијих одлика о којима говоре наши еминентни војно-политички и обавештајни аналитичари генерали Душан Вилић и Бошко Тодоровић у својим стручним радовима. То су: а) непоштовање било каквих етичких, моралних и правних норми; б) подређивање свих традиционалних вредносних система голом интересу потрошачког менталитета; в) широко распрострањено корупционаштво засновано на принципу либералног капитализма према коме све, укључујући морал и достојанство човека, има своју новчану цену; г) вероломност чак и у односима са најближим савезницима; д) манипулације јавним мнењем; ђ) амбивалентност са колаборантима у другим земљама; е) физичко уклањање опасних противника на најразличитије начине; ж) организовање терористичких акција.
Заиста је немогуће не приметити да су све горе наведене карактеристике стратегије сукоба ниског интензитета на србском геополитичком простору итекако евидентне најмање последњих десетак година. Вашингтонске архитекте Новог светског антихришћанског поретка ништа не препуштају историјским случајностима и геополитичким импровизацијама. Невоља је у томе што ми губимо из вида или, још горе, потцењујемо њихову бескрупулозну вољу за моћ која жели да читав свет постане својеврсна колонија њихове неспутане војне, политичке и економске диктатуре. И као што недавно рече пуковник др Светозар Радишић, угледни србски војни доктринолог, „Пентагон планира, производи и експлоатише несреће“!
Ако се не варам, Ви тврдите да су САД себи намениле улогу светског полицајца спремног да било који део планете прогласи зоном својих стратешких интереса?
Потпуно сте у праву. Званични назив америчке безбедносне стратегије, која је у савршеном складу са вашингтонским глобалним интересима, гласи: „Национална безбедносна стратегија ангажовања“. По речима садашњег америчког секретара одбране Вилијама Коена, то уствари значи да ће „САД наставити да остварују чврсто вођство у међународној заједници, користећи све димензије свог утицаја за обликовање безбедносног окружења. То је нарочито важно за обезбеђивање мира и стабилности у регионима где САД имају виталне или важне интересе као и за проширивање заједнице демократских држава са слободним тржиштем“.
Очигледно је да се овде, како Коен без икаквог околишања каже, ради о „императиву да САД, као глобална сила која треба да штити глобалне интересе, морају остати дипломатски, економски и војно ангажоване у целом свету“. Дакле, амерички митови о демократизацији, људским правима, слободном тржишту, спречавању хуманитарних катастрофа и сличне којештарије, намењени су, очигледно, безнадежно наивним адептима Новог светског поретка вашингтонског хегемонизма.
Да не буде забуне, треба нагласити да су горе наведене речи уграђене у темеље нове војно-политичке доктрине САД који је, у форми извештаја под називом „Четворогодишњи преглед одбране“ (Quadrennial Defence Review, укључујући и „Заједничку визију 2010“ – Joint Vision 2010), после завршеног четворогодишњег циклуса маја 1997, поднео Вилијам Коен. Бескрупулозност садашњег америчког војно-политичког определења најбоље изражава следећа Коенова реченица: „Ми, у рату, не желимо фер борбу – желимо способности које ће нам обезбедити одлучујућу предност“. А шта та америчка „одлучујућа предност“ заиста подразумева када су Срби у питању, показали су догађаји од 24. марта до 10. јуна ове године.
Какво је место и улога Европе у светском поретку који стварају САД? Да ли је садашња Европа у геополитичком, војном и економском смислу аутентична европска Европа или се ради о нечему другом?
На ово питање најбољи одговор је недавно изрекао Збигњев Бжежински, један од директора Трилатералне комисије и, несумњиво, једна од најутицајнијих особа у америчком спољнополитичком естаблишменту. Овај архитекта америчких геостратешких и геополитичких интереса, са леденом, готово бруталном искреношћу и без имало куртоазног, назови дипломатског околишања констатује: „Европа још није способна да буде амерички партнер. Европа је и даље амерички протекторат“. Најкраће речено, то значи да Европа, оваква каква је сада, није европска Европа јер није окренута културним, политичким, економским, безбедносним и стратешким интересима аутентичне Европе и њене евроазијске геополитичке парадигме. Све док буде покорно и послушно испуњавала антиевропске англоамеричке диктате, Европа ће бити амерички протекторат и, штавише, америчка колонија. Да је Европа благовремено имала слуха за веродостојна упозоравања врхунских геополитичких мислилаца прве половине двадесетог века, онда би на прави начин водила рачуна о америчком глобалном и антиевропском хегемонизму. На пример, Карл Хаусхофер је још далеке 1943. године разобличио планове „геополитичког панамериканизма“ и утемељивања растуће светске моћи САД које, „по завршетку своје геополитичке експанзије по меридијанима, стварају основу за најозбиљније угрожавање света јер то носи могућност да цела планета буде поробљена од стране Сједињених Америчких Држава“. Као што видимо, данас, на самом крају двадесетог века, већ је изграђена америчка основа за најозбиљније угрожавање читавог света.
Недавно је у Белорусији објављена веома запажена монографија под насловом „Србска Православна Црква“ у којој се поред осталих значајних прилога налази и један Ваш текст посвећен заштити србског духовног и националног идентитета. Монографију је у форми изванредног зборника радова приредио др Иван Чарота, угледни белоруски књижевни критичар, есејиста и преводилац, професор славистике на универзитету у Минску. У којој мери су овакви пројекти значајни за боље и успешније повезивање православних народа и да ли то може довести до стварања својеврсне противтеже америчком хегемонизму?
Нема никакве сумње да је данас, више него икада раније, потребна противтежа, тачније делотворно супротстављање сваком облику глобалног тоталитаризма у које, наравно, спада и амерички хегемонизам. Истине ради, треба свакако рећи да је још један облик тоталитаризма данас итекако активан на планетарном нивоу. Наравно, реч је о исламском фундаментализму који је, нимало случајно, спрегнут са америчким хегемонизмом у заједничком освајачком походу. За нас Србе је од далекосежне стратешке важности и суштинског значаја јачање свих србско-руско-белоруских веза и спона. Наше народе снажно обједињују и повезују три ствари: пре свега, вера православна; затим, словенско порекло; и на крају, али не и последње, заједнички непријатељи у лику свих заговорника и промотера Новог светског поретка. Зато је неопходно да свако од нас заступа и развија, наравно, у оквиру својих могућности и у свом сталешком делокругу, озваничени Савез Русије, Белорусије и Југославије.
Морамо да знамо да је управо од 24. марта ове године отпочео крај униполарног света. Нико озбиљан (бар у смислу геополитичке озбиљности) више не верује у магичну формулу под називом „међународна заједница“ иза које се крије тоталитаризам НАТО евроатлантиста и њихово лицемерно „међународно право“ које је, да парафразирамо старогрчког философа софисту Трасимаха, најбезочнија „корист јачег“. Ми истовремено присутствујемо кондензовању једне нове геополитичке ситуације глобалног значаја. Реч је о стварању стратешког партнерства Русије, Кине и Индије, које полако, али незауставиво сигурно, стичу своју геостратешку, а самим тим и геовојну и геоекономску самосвест. Ове три државе заједно чине половину човечанства. Зар деветнаест евроатлантских НАТО земаља са својих свега седамстопедесет милиона становника могу и даље у таквој геостратешкој констелацији претендовати да буду некаква фамозна „међународна заједница“ која некажњено сме да врши монструозне злочине где год јој се прохте на земаљској кугли, а све у име „спречавања хуманитарних катастрофа“, „демократизација“ и „пацификација“. Знајмо: Сједињене Америчке Државе и НАТО су мртви, само им то CNN још није објавио.
Заиста бих волео да је Ваш оптимизам оправдан.
Морам да Вас коригујем. Овде није реч ни о каквом оптимизму или некавом списку србских лепих жеља. Ради се о реалним проценама и констатацијама чињеничног стања које иако је in statu duscendi врло добро потврђује све досад речено. Сетите се, например, и последњег самита такозване „Шангајске петорке“ (Кине, Русије, Казахстана, Киргизије и Таџикистана) недавно одржаног у главном граду Киргизије Бишкеку. Тада су председници ових средњеазијских држава јасно ставили до знања америчким хегемонистима и исламским фундаменталистима да ће се најодлучније супротставити свим режираним кризама у овом стратешки важном евроазијском региону, тачније, геополитичком „средишту“ (хеартланд) евроазијског континента.
Мноштво примера потврђује да се свет налази на прагу нове прерасподеле моћи, али овога пута у мултиполарном геостратешком кључу. Ми Срби морамо, уз Божију помоћ, да издржимо ову последњу и најтежу фазу одупирања Новом светском поретку. Јер, знамо да онај ко претрпи до краја, тај ће бити спасен. Раздобље које је пред нама јесте период у коме ће светлост србског витешког непокора и слободољубља осветлити многе, још увек истински човечне, народе и људе широм света. И као што Господ каза: „Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла“!
Разговарао мр Зоран МИЛОШЕВИЋ
Интервју објављен у листу за културу, уметност и друштвена питања „Збиља“, бр. 51-52-53, новембар-децембар 1999.
ЗА СРБСТВО БЕЗ ЈУГОСЛОВЕНСТВА
„О кукавно Србство угашено!
Зла надживјех твоја сваколика,
А с најгорим хоћу да се борим.”
Владика Петар II Петровић Његош
Громку и нелажну државотворну опомену изрекао је једном за свагда Свети владика жички и охридски Николај (Велимировић) говорећи да лутање Србства крвавим беспућима југословенства и душегубним пустињама безбожја може донети и свагда доноси само „државу без Божјег благослова, школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља”.
А шта је Србство са државом без Божјег благослова? Ништа друго до раскућена кућа!
Шта је Србство са школом без вере? Ништа друго до мртваци пре смрти!
Шта је Србство са политиком без поштења? Ништа друго до безобразје и лаж!
Шта је Србство са војском без родољубља? Ништа друго до робље и гробље!
Нећемо идеолошко братимљење са Србским крвницима
Само духовно неопрезни и политички наивни Срби не схватају кобну опасност надвијену над нама. Због својег државотворног слепила они не виде србоубилачки маљ новојугословенства који у име лажног мира и слободе треба да нагна жртву и непокајаног злочинца у богумрски крвави загрљај неке нове Југославије „братске” заједнице кланих Срба и усташкопотуричких кољача.
Не схватимо ли благовремено шта нам је спремљено у централама Новог светског поретка лажи и смрти, онда ћемо серију државотворно кобних ововековних падова и испада засигурно претворити једном за свагда у потпуну собствену пропаст. Не прозремо ли замке, нема нам избављења.
Митрополит цетињски Г. Амфилохије недавно је (у интервјуу Политици) изрекао једну богомудру опомену васколиком Србству: „православна Црква Србска се осјећа жртвом све три Југославије”. Морамо имати у виду да су то речи које сада треба непрестано и неућутно понављати зарад буђења нашег Рода успаваног мртвим сном југословенства. Опора истинитост и веродостојна несумњивост горе наведене Митрополитове опаске још више и снажније долазе до изражаја ако је прочитамо у светлу најтачније дефиниције југословенства коју је још пре пола столећа изрекао Свети владика Николај Жички. Он с разлогом ве ли да је југословенство, уствари, „држава без Божјег благослова, школа без вере, политика без поштења, војска без родољубља”. И управо зато „Југославија је пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос народној прошлости, пркос свакој народној светињи пркос и само пркос”. Заиста, југословенство јесте највећа србска несрећа у целокупној нашој историји.
Испало из богомблагословеног светосавског државотворног Предања, без заветне отачаствене свести, збуњено и пометено Србство скоро осам југословенствујућих деценија бауља и лута од немила до недрага, тумара и блуди од једне Југославије до друге, од друге до треће…
Још једна неправославна бестрагија у облику нове Југославије данас је на помолу. Још један србоубилачки маљ југословенства кује се за нас да дотуче што стучено није, да здроби што раздробљено није. Још једно србогубилиште намеће се Србству већ згубљеном и изгубљеном. Још једно братимљење жртве и крвника, још једно уједињење кланих са кољачима…
Србине брате православни, препознај утваре Твоје крваве прошлости и садашњости; дигни своју клонулу главу из глиба њиховог пакленог плана и „удри врага, не остав’му трага”.
Отровни смрад новојугословенства
Чињеница је да садашњи србомрзци не делују једнозначно у оквирима јединственог фронта. Њихово југословенствовање одвија се у различитим облицима, на различитим нивоима и различитог је интензитета. Ипак га можемо поделити на две главне групе: у првој су они политички пројекти који најдиректније заговарају успостављање нове Југославије као заједнице сада зараћених и размирених народа и „народа”; другу групу чине сви бесловесни појединци и групације који, намерно илн ненамерно, учествују у бесомучном подгревању носталгије за идеолошким братством и јединством народа бивше Југославије.
Стратегија њихове заједничке борбе против православног Србства може се прецизно исказати следећом формулом: наркотизовати и некротизовати, то јест србско државотворно ткиво различитим вирусима југословенства раслабити и опити (наркотизовати) да би се оно касније, једном за свагда, потпуно умртвило (некротизовало). Разорне могућности овог двојаког противсрбског деловања проистичу из поразне чињенице да је услед издајничке политике југословенских властодржаца ступањ раслабљености државотворног имунитета србског народа у СР Југославији изузетно огроман. Србомрзачким пројектантима и оперативцима Новог светског поретка лажи и смрти та чињеница је више него пожељна. По пакленој стратегији белосветских стрвинара и овдашњих измећара србском народу су дозвољена два алтернативпа облика државног постојања: или симулација националне државе величине негдашњег београдског пашалука или, пак, нека од србоубилачких варијанти југословенског казамата. То што (за) сада фактички постоје четири србске државе (Република Србска, Република Србска Крајина, Република Србија и Република Црна Гора) овој противсрбској камарили нипошто не одговара те стога по сваку цепу па и ону за нас најкрвавију жели да Србству потпуно сломи државотворну кичму како би га парализованог лакше сахранила једном за свагда у неку нову гробницу, то јест Југославију!
Због тога овдашњи и страни србомрзци све чине покушавајући да нас коначно разсрбе разноврсним вирусима новојугословенства зарад поновног сједињења и братимљења са национално фрустрираним и државотворно искомплексираним булументама јужнословенских народа и „народа” Хрватима, Словенцима, Арнаутима, потурицама, скопљанцима… Да би се то постигло и остварило Срби из СР Југославије морају прво да се насилво одвикну а онда и коначно одрекну својег порекла и својег имена. Перфидност тог опаког процеса је несумњива управо као и наша жалосна наивност, неопрезност и глупост. Јер, Срби без светосавског државотворног квасца своје Православне Цркве постају и остају збуњена и пометена духовно јалова гомила коју сваки демагошки ветар разбацује и ломи. Србство је, ваистину, кукавно јер га гуши и гаси тама југословенства.
Черечење распетог србства
Каљуга политичких наказа на србском државном простору постаје све већа. Летос обелодањен документ предлог Лиге социјалдемократа Војводине о федерализацији (читај: черечењу) Републике Србије можемо назвати, најблаже речено, суманутим производом противсрбског лудовања у блату поменуте каљуге. О чему је, заправо, реч? Наречена Лига војвођанских аутономашких србомрзаца је почетком месеца јула поднела овдашњој политичкој јавности предлог за устројство Републике Србије као федерације. По образложењу Ненада Чанка (објављеном у Недељној Борби, 23.7.1994.), границама искасапљена такозвана „ Федерална Србија” била би „сачињсна од пет конститутивних федералних јединица различитих нивоа самосталности Република Србија, Република Војводина, Република Косово, Аутономна Покрајина Санџак и Град Београд”. Да све ово није тек безазлено мртво слово на папиру первертираног политичког хабитуса србомрзачке острашћености очито показују следећи догађаји у тзв. „Републици Македонији” (БЈРМ): Грађанима рођеним у Србији Подручне јединице МУПа БЈР Македоније већ месецима издају званична документа у којима, сходно области рођења, стоје називи „Држава Косово”, „Држава Војводина „ и „Држава Санџак”. Тиме скопљанске србокрадице, као крадљивци србског црквенодржавног отачаственог простора, играју беспрекорно своју љигаву улогу тројанског коња у корист срборушилачких стрвинара Новог светског поретка.
Политички упућеније особе ће у овим онеспокојавајућим догађајима одмах препознати сирови покушај финализације противсрбског пројекта из масонске лабораторије Бориса Вукобрата и његове Фондације за управљање миром и кризама (Peace and Crisis Management Fondation). Реч је о пројекту регионализације, то јест стварању регионарепублика на простору бивше и садашње Југославије, а све у циљу тобожњег „мира, слободе и просперитета југословенских народа”.2 Но, иза Вукобратове сладуњаве амбалаже ружичастих политичких парола и отрцане патетике крије се, уствари, крвави пројекат најбуквалнијег касапљења србског отачаственог простора; крије се, дакле, перфидни програм ломљења државотворне кичме распетог Србства зарад испуњења и довршења србоубилачке радње започете злочиначком авнојевском парцелизацијом.
Клицоноше новојугословенства
Савез комуниста покрет за Југославију (сада у вампирској корпорацији ЈУЛ) и Фондација за управљање миром и кризама Бориса Вукобрата тренутно јесу за Србство најопаснији експоненти политичког пројекта „Нова Југославија”. Ове две до сржи левичарске (прва у идеолошком а друга и у онтолошком смислу) формације главни су носиоци монструозног теоријскопрактичког пројекта који у име „мира и демократије” Србима треба дефинитивно да онемогући праведан повратак собственом Имену и Имању, то јест Србском Отачаству. Иако делују са различитих идејних и методолошких позиција, ове две противсрбске формације ипак имају исти циљ и јединствене политичке жеље: по сваку цену спречити државотворно васкрсење распетог Србства.
И СКПЈ и Вукобратова Фондација јесу својеврсни политички танкери напуњени најгорим могућим идеолошким отпадом; то су бродови који могу успешно пловити једино на таласима југоносталгије. Без југоносталгије они су само најобичније политичке крнтије приковане на дну историјског океана.
Најуспешнију и најтачнију дефиницију југоносталгије налазимо у једном оштроумном политичком есеју г. Драгоша Калајића: „Југоносталгија је специфична психополитичка болест коју подстичу агенти и медији у служби Новог светског поретка ради слабљења ослободилачког и државотворног покрета србског народа. Реч је о једном облику политичке неурозе који се површно манифестује носталгијом за животом у пропалој Југославији”.
Одрећи се себе у самозабораву порекла и стремљења значи прикључити се бесловесном крду југоносталгичара који гракћу и грокћу на свако прегнуће државотворне обнове Србства.
Ко су чији таоци?
Белосветски и овдашњи србомрзци желе да кроз новокомунистичко југословенство Срби из СР Југославије издајнички забораве своју напаћену браћу и измучене сестре у Републици Србској и Републици Србској Крајини; они, уствари, зликовачки желе да наше сународнике кроз саможиви заборав безобзирно изручимо усташкој републици и изетбеговићевој џамахирији на милост и немилост њихових србофобично крвавих „правних држава”.
Садашњи противсрбски јуриш који (не дао Бог) треба да омогући катастрофално социјалкомунистичко (СПС+СКПЈ) поробљавање Републике Србске једине од Новог светског поретка слободне територије у свету имао је своју мрачну најаву у једном јунском по злу чувеном говору председника ове југословенске државе у којој чами несрећно Србство. Та срамна и издајничка Лилићева изјава о таоцима била је прва експлозија безочних лажи уперених против праведне, јуначке и чојствене борбе наше браће и сестара у Републици Србској. Милиони србских грађана СР Југославије заиста јесу таоци али не због тобожње ратоборне хировитости челника Републике Србске како то бахато рече председник Лилић са новосадске говорнице они су, уствари, злосрећни таоци овдашњих безбожних противсрбских властодржаца који по вољи светских моћника тирански владају србском сиротињом рајом. Знајмо да су наши сународници из Републике Србске у крвавом рату за одбрану србског Образа и Отачаства, али исто тако знајмо и то да смо ми у СР Југославији робови левичарског безбожничког поретка инсталираног и подржаваног из светских масонских центара моћи. Тај противсрбски поредак (који перфидно манипулишс и злоупотребљава осећања србског версконационалног идентитета) омогућава и предпоставља све највеће несреће које помамно дивљају и сатиру Србство у СР Југославији.
Кобну идеолошку заслепљеност разсрбљених социјалкомунистичких фанатика понајбоље показују следеће злослутне речи Драгутина Илића, председника Срцијалистичке партије у Републици Србској, изговорене 3. јуна у Бањој Луци на седници главног одбора ове странке: „Нема стварања заједничке државе (измећу СЈ и РС) на различитим идеолошким основама. У наредној фази вршићемо припреме за прве слободне изборе на овом простору. Ако дође до поделе у србском народу, ми томе нисмо допринели”.3 Размере горе поменутог злослутног цинизма постају још веће и језивије ако имамо у виду да су социјалисти у Републици Србској већ припремили свој предизборни слоган који гласи: „Градићемо порушене џамије!”4 Две опаке поруке овог слогана су недвосмислене: прва упућује на неискорењену србомрзачку праксу идеолошког братства и јединства које се југословенствујући социјалисти никада нису ни одрекли, а друга порука, паралелна претходној, јесте отровна сатанска лаж о некаквим тобожњим злочинима наших јунака из Републике Србске.
И зато, наша акциона максима овде и сада мора бити у бодрим речима Владике Његоша: „ Удри врага, не остав’ му трага!” То је уједно и обавезујућа порука и поука освештана истином више вековног србског државотворног искуства.
______________________________________
Напомене:
1 Танјуг по информацијама скопске информативне агенције Макпрес 28.8.1994.; види Политика 29.8.1994, стр.7
2 Види: Борис И. Вукобрат, Предлози за нову заједницу република бивше Југославије, Paris 1993. Види и зборник радова Региони и грађани, Суботица 1994. (Овај зборник сачињавају радови тридесетак аутора који анализирају политичке, правне и економске аспекте пројекта регионализације о којем говори Вукобратова књига.)
3 Нин. бр. 2268, 17. 6. 1994, стр. 12
4 Нин, бр. 2268, 17. 6. 1994, стр. 12
Срби на окуп
