Недић није хтео Немцима да прода Панчевачки рит а ви сте продали ПКБ будзашто! Ко је ту домаћи издајник и квислинг?

17 година од почетка процеса „екстерне“ приватизације дошао је тренутак за продају ПКБ-а. Цео поступак је по свој прилици био „прилагођен“ за компанију Ал-Дахру, која се једина и јавила на тендер јер је власт после неуспелог тендера из 2015. године очигледно желела да продаја успе по сваку цену.

ПКБ је у време социјализма „очерупан“ издвајањем кључних целина као што су ИМЛЕК, ФРИКОМ, ПЕКАБЕТА, па је тако у матици преостала само базична пољопривредна производња – сва прерада је била издвојена.

Са више од 2.400 запослених после 2000. те године који су обрађивали око 22.000 ха земљишта, ПКБ је био „света крава“ изузета од приватизације – али и од било какве озбиљне државне стратегије око развоја фирме. Последице су биле огромни губици – ПКБ једноставно годинама није плаћао порезе и доприносе и на тај начин је био индиректно субвенционисан од стране државе, па је тако до данас коштао пореске обвезнике око 200 милиона евра (у међувремену је продавано драгоцено земљиште у грађевинском подручју па је стварни губитак био и већи).

Политичком одлуком ПКБ је био „изузет“ од примене Закона о пољопривредном земљишту, по коме је око 17.000 ха ткзв. државног земљишта морало да се огласи на лицитацији и понуди у закуп, а ПКБ-у би остало само око 4-5.000 ха земљишта у својини предузећа. Град Београд, који је по закону требао да огласи лицитацију за закуп тог земљишта одбијао је то уради што није било чудно, јер је Демократска странка „управљала“ преко својих кадрова ПКБ-ом.

ПКБ је узгред послужио за агитацију у председничкој кампањи Бориса Тадића 2008. године, када је Тадић изјавио да је неопходно да Београд има обезбеђено снабдевање хлебом и млеком па се ПКБ неће приватизовати (а шта са осталим грађанима Србије ван Београда, у средима где су приватизовани комбинати-њима није неопходно обезбедити хлеб и млеко!).

Применом ретроградног закона из Милошевићевог доба Република је „национализовала“ ПКБ, па га поклонила граду Београду 2010. године, када је почео експеримент Ђиласа са „професионалним“ менаџментом које је доведен из Делта холдинга. ПКБ је приказиван као велики успех државног капитализма, где је „способни“ менаџмент направио велики преокрет и од губиташа направио профитабилну фирму. Међутим, добит коју је ПКБ исказaо у тих неколико година настала je првенствено због отписа потраживања Републике и града Београда у износу од 80 милиона евра по основу неплаћених пореза и доприноса, што се у билансима третира као ванредни приход. Да ствар буде још гора, менаџмент је за тако остварене „врхунске“ резултате пословања требао да подели око 360.000 евра у току 2013. године, а од тога директор Мандић је требао да прими преко 110.000 евра, али је нова власт то стопирала.

Љубав Ђиласа према ПКБ-у се наставила, па је пред изборе за скупштину града у априлу 2018. године у кампањи ПКБ ставио као тачку изборног програма и понављао мантре како је то огромно богатство.

Да би схватили колико је фарсична прича о успешном менаџерисању Мандића у ПКБ-у, довољно је упоредити пословне приходе приватизоване Агроуније и ПКБ-а, односно да са свега 75 запослених Агроунија остварује око петину пословних прихода „гиганта“ ПКБ-а који је у Мандићево време имао 2.000 радника а данас има 1750 радника. Испада да један радник Агроуније приходује као 5-6 радника ПКБ-а, па чак и за време руковођења „професионалног менаџмента“ који је препородио ПКБ, по речима Драгана Ђиласа.

Посебно је занимљиво да Ђилас не одустаје од приказивања „магије“ Мандића као менаџера, па тако у свом писму-демантију Ненаду Љ. Стефановићу са РТС-а наводи да је дуг ПКБ-а приликом преузимања износио 77,5 милиона евра, а да је када је ПКБ преузет од нове власти дуг смањен на само 59,5 милиона. Све би то било дивно и тачно, да држава није отписала поменутих 80 милиона неплаћених обавеза за 4 године. Када то узмемо у обзир, можемо закључити да би дуг ПКБ-а био повећан за преко 60 милиона евра за 3 године и то је једина релевантна информација о суштини тог менаџерског чуда. Треба узети у обзир да је Ђилас притиском на владу постигао и да се измени уредба о субвенцима, па је ПКБ добио не само субвенције за млеко од 3 милиона евра (што је и логично) већ и за подстицање сточарства од 3 милиона. Поред тога, ПКБ није плаћао држави ни закуп земљишта, што је била законска обавеза за државно земљиште и које сви други учесници на тржишту плаћају.

Напредњаци су у међувремену осмислили да продају 17.000 ха државног земљишта, па га уносе у капитал ПКБ-а, како би га продали као имовину комбината. На тај начин поново је изигран закон о пољопривредном земљишту.

Политичке играрије владајућих гарнитура са ПКБ-ом, које су до сада коштале око 200 милиона евра, завршиће се на најгори могући начин – продајом ресурса Ал Дахри. Посебна тема је потенцијалан екстра профит који може да се оствари ако се део земљишта претвори у грађевиско.

Ако је држава „неспособна“ да обезбеди успешно пословање ПКБ-а, могла је да се одлучи да земљиште подели у неколико целина и да га понуди, у складу са законом, у закуп, па да за деценију-две, у неким бољим околностима, можда пронађе и неко треће решење.

Иначе, занимљиво је да је највећи део земљишта ПКБ-а некадашњи Панчевачки рит – који је настао исушивањем мочваре и представљао државну имовину и пре II светског рата. За време окупације, Немци су од Недићеве владе тражили да им прода Панчевачки рит – одговорено им је да то не долази у обзир, да они могу да раде ионако шта хоће – али да им се то земљиште неће продати.

Да ли је сада дошло и тако време да се драгоцено државно пољопривредно земљиште продаје?

БОГДАН ПЕТРОВИЋ