Вашингтон – Један документарни филм који је емитовао Пи-Би-Ес – овдашњи јавни, непрофитни ТВ сервис – и изјава државног тужиоца Ерика Холдера, успели су да разреше велику правну и политичку мистерију: зашто за светску финансијску и економску кризу, другу највећу у историји, није одговарао ниједан од оних за које се недвосмислено зна да су је, својом похлепом, безобзирношћу и коцкањем новцем клијената изазвали? Конкретно, зашто због тога није ухапшен и на суд изведен ниједан банкар са Волстрита?
Филм „Недодирљиви”, 54-минутни документарац који је премијерно приказан крајем јануара, на свој начин настоји да одговори на питање зашто ниједна крупна зверка из средишта америчке финансијске индустрије није завршила у затвору баш због своје улоге у слому тржишта некретнина, што је изазвало ланчану реакцију на финансијским тржиштима целог света, јер су дословно преко ноћи из америчке и светске економије исцурили билиони.
Зар ни у једном случају очигледне малверзације нису биле судски доказиве? Банкари су, непосредно после кризе, 2009. били у дефанзиви, посипали су се пепелом и изјављивали да су се прерачунали, да су претерано ризиковали (период пре кризе у медијима је описиван као „казино капитализам”), а кад је у јануару те године у Вашингтону устоличена нова влада председника Барака Обаме, није да нису очекивали истраге и неке процесе.
Окосница филма „Недодирљиви” су детаљни интервјуи са великим, али и споредним учесницима у пословима са некретнинама, у којима се сасвим уверљиво потврђује оно што се већ знало: да су велике банке са Волстрита у пословима са некретнинама откриле да могу да добро зараде ако кредите за њихову куповину почну да деле „шаком и капом”, снижавањем уобичајених стандарда за њихово одобравање.
„Изум” је био у томе што су ти кредити потом претварани у такозване деривате, инвестиционе пакете који су, као гарантовано солидни (што су оверавале агенције за кредитни рејтинг) продавали другим банкама и наивним инвестиционим и пензионим фондовима.
Банкари су тако правили велике профите и међусобно делили енормне бонусе, а кад је тај мехур пукао (а морао је једном да пукне), неколико банкарских кућа је банкротирало, али су оне највеће проглашене „сувише великим да би пале” и спасене уз помоћ државе, новцем пореских обвезника.
У филму сведоче и власници малих књиговодствених фирми које су биле ангажоване да, како би била испуњена форма, оверавају бонитет зајмотражилаца. Кад су, радећи савесно, почеле да одбијају и до 60 одсто тих захтева, из банака им је поручено да снизе стандарде.
Чак и оним случајевима када је било сасвим очигледно да подаци у тим папирима нису тачни и да је реч о превари. Као, примерице, кад би у молби за кредит за кућу од 650.000 долара једна конобарица навела да месечно зарађује 12.000 (а сатница у угоститељству овде је најнижа у Америци: само два и по долара, плус бакшиш).
Интервјуисан је и Лени Бруер, шеф кривичног одељења Департмента правде и помоћник јавног тужиоца у чијој је надлежности било да провери оптужбе о преварама и корупцији на Волстриту и претвори их у оптужнице.
„Случајеве са Волстрита испитивали смо подједнако детаљно као и све друге”, објаснио је Бруер. „Али у тим предметима било је тешко доказати конкретну намеру да се неко превари. Кад не можемо да, изван сваке разумне сумње, докажемо да је постојало кривично дело, наша је уставна дужност да од гоњења одустанемо.”
Бруер је још рекао и да је похлепе сигурно било, али да она сама по себи „није злочин”. Али је изнео још нешто што је више од „недоказивости” било разлог да се у забаченој мрежи правде нађу само ситне рибе, а оне крупне остану изван.
„Посао департмента и мој лично јесте обезбеђивање правде. Али у сваком конкретном случају и ја и тужиоци широм земље, будући да смо одговорни, морамо да консултујемо и регулаторе и експерте, и такође морамо да узимамо у обзир да би подизање оптужнице против неке институције могло да изазове огромне економске последице: да људи остану без посла, акционари без улога.”
Дакле тужилаштво, уместо само о правди, мора да води рачуна и о „ширим интересима”. Управо о тим ширим интересима, али на другачији начин, у филму говори сенатор Тед Кофмен који је одређен да доврши прекинути мандат сенатора Џоа Бајдена, који је изабран за потпредседника.
Као такав, Кофмен, за разлику од свих других сенатора, није водио кампању, ни од кога није за то добио паре па према томе никоме ништа није дуговао. Био је главни у сенатској Комисији за истрагу о финансијској кризи и онај који је банкарима на заседањима те комисије постављао најнепријатнија питања.
„Како је могуће да ако неко украде пет долара буде кажњен, а неко ко узме туђих 500 милиона буде сасвим слободан?”, упитао се сенатор Кофмен пред камерама екипе „Недодирљивих”. „Много је оних на Волстриту који су уверени да су они господари свемира.”
У филму је сведочио и заменик директора Еф-Би-Аја, који је изнео такође изненађујући податак да је Биро, после 11. септембра 2011, када је главни задатак постао истрага напада Ал Каиде и спречавање да се понове, драстично смањио људство које се бавило истрагама финансијских превара: уместо 1.000 агената, то одељење је сведено само на 200, што је још један разлог зашто су преваре са Волстрита сматране „недоказивим”.
У минуле четири године држава јесте тужила неколико банака, и многе су платиле велике своте да би се нагодиле. У затвору су се нашли и менаџери неких инвестиционих фондова због инсајдерске трговине – све у свему берзански регулатор, Комисија за берзу и вредносне папире поднела је 153 кривичне пријаве и разрезала 2,68 милијарди долара казни – али ниједан велики менаџер са Волстрита није „процесуиран” због своје личне улоге у финансијској кризи.
И на крају, у прошлу среду, јавни тужилац Ерик Холдер, члан Обамине владе (министар правде у америчком систему), признао је оно главно: да су неке банке не само сувише велике да би пропале него су и сувише важне да би им било суђено.
„Те институције су постале толико велике да је заиста постало тешко кривично их гонити, кад смо суочени са индикацијама да ће, ако против њих поднесемо кривичну пријаву, то имати негативне последице по националну, а можда и на светску економију”, рекао је Холдер сведочећи пред Правосудним комитетом Сената.
Мистерија је дакле решена: у Америци постоје институције – али и овде је битан фактор фамозне „политичке воље”. Брине се о правди, али и о последицама ако она удари на оне који су сувише велики не само да би пали, него и отишли у затвор.
