НЕКАДА МОЋНА “ШТАЗИ” – Источнонемачка безбедносна агенција

Пођите у обилазак дубоког, мрачног света источнонемачке безбедносне агенције, познате као Штази. Нарочито су били моћни у шпијунирању сопствених грађана.

До пада Берлинског зида, 1989. године, Штази је усавршила систем надзора и психолошког притиска, којим је контролисала државу деценијама. Хубертус Кнабе изучава Штази – такође су га и шпијунирали. Дели са нама запањујуће детаље о паду државе под надзором и открива нам колико је лако било окренути комшију против комшије.

Ове године, Немачка слави 25. годишњицу мирне револуције у Источној Немачкој. Године 1989, комунистички режим је оборен, пао је Берлински зид и годину дана касније Немачка Демократска Република, НДР, на истоку, уједињена је са Савезном Републиком Немачком на западу како би била основана данашња Немачка. Између осталог, Немачка је наследила архиву источнонемачке тајне полиције, познате као Штази. Само две године након распуштања, њена документа су постала доступна јавности и историчари, попут мене, почели су да изучавају ова документа, како би научили више о томе како је државни надзор НДР-а функционисао.

Можда сте гледали филм „Животи других“. Због овог филма Штази је постала позната у целом свету и, како живимо у добу у коме се речи, попут „надзора“ или „прислушкивања“ налазе на насловним странама новина, желео бих да говорим о томе како је Штази уистину функционисала.

Прво, хајде да се на кратко осврнемо на историју Штазија, јер је она изузетно важна за разумевање самог појма. Њено порекло је у Русији. Године 1917, руски комунисти су основали Ванредну комисију за борбу против контрареволуције и саботаже, скраћено Че-Ка. Њен вођа је био Феликс Џержински. Че-Ка је била инструмент комуниста помоћу кога су учврстили свој режим, тероришући народ и убијајући непријатеље. Касније се развила у добро познату КГБ. Че-Ка је била узор Штазијевим официрима. Звали су себе Чекистима, а чак им је и грб био веома сличан, као што можете да видите овде. Заправо, Руска тајна полиција је била творац и инструктор Штазија. Када је Црвена армија окупирала Источну Немачку 1945, одмах су почели да се шире ту и убрзо су почели да подучавају немачке комунисте како да оснују сопствену тајну полицију. Успут, у овој сали, у којој смо сад, основана је владајућа партија НДР-а 1946.

2:52 Пет година касније, основана је Штази и, корак по корак, прљави посао угњетавања препуштен је њима. На пример, централни затвор за политичке затворенике, који су основали Руси, преузела је Штази и користила га је до пада комунизма. Видите га овде. На почетку је сваки важан корак надгледан од стране Руса. Али Немци су познати по својој ефикасности, па је Штази расла веома брзо и већ је 1953. имала више запослених него што је имала Гестапо, тајна полиција нацистичке Немачке. Сваке деценије број се удвостручавао. Године 1989, више од 90,000 запослених је радило за Штази. Ово је значило да је један запослени био одговоран за 180 становника, што је заиста било јединствено у свету.

На врху овог огромног апарата, био је један човек, Ерих Мелке. Владао је Министарством за државну безбедност више од 30 година. Био је безобзиран функционер – у прошлости је убио два полицајца, недалеко одавде – он је заправо био оличење Штазија.

ли шта је било тако изузетно кад је Штази у питању? Изнад свега, била је то њена огромна моћ, јер је уједињавала различите функције унутар једне организације. Под један, Штази је била обавештајна служба. Користила је све могуће инструменте да би тајно стигла до информација, попут доушника, прислушкивања телефона, као што можете да видите на овој фотографији. И није била активна само у Источној Немачкој, већ по целом свету. Под два, Штази је била тајна полиција. Могли су да заустављају људе на улици и да их затварају у сопствене затворе. И под три, Штази је радила попут неке врсте јавног тужиоца. Имала је овлашћење да отвори прелиминарну истрагу и да званично саслушава људе. И на крају, али не најмање важно, Штази је имала сопствене оружане снаге. Више од 11,000 војника је служило у њеном, такозваном, оружаном пуку. Основана је са циљем да гуши протесте и побуне. Захваљујући оваквој концентрацији моћи, Штази је називана државом у држави.

Али погледајмо што детаљније оруђа Штазија. Молим вас да имате на уму да тада интернет и паметни телефони нису још били изумљени. Наравно, Штази је користила све могуће техничке инструменте да надгледа људе. Телефони су прислушкивани, укључујући и телефон канцелара Западне Немачке, а често су и станови прислушкивани. Свакога дана 90,000 писама су отварале ове машине. Штази је такође пратила десетине хиљада људи, користећи специјално обучене агенте и тајне камере, како би забележили сваки корак који неко направи. На овој слици видите мене, као младића, баш испред ове зграде у којој смо сад, фотографисао ме је агент Штазија. Штази је чак сакупљала људске мирисе. Складиштили су узорке у затвореним теглама, које су откривене након мирне револуције. За све ове задатке, били су задужени високо специјализовани одсеци. Одсек за прислушкивање телефона био је потпуно одвојен од одсека који је проверавао писма, с добрим разлогом, јер уколико би агент напустио Штази, његово знање је било веома мало. Насупрот Сноудену, на пример. Али вертикална специјализација је такође била важна за спречавање било ког облика емпатије с посматраним објектом. Агент који ме је пратио није знао ко сам ја или зашто сам праћен. Кријумчарио сам забрањене књиге из Западне у Источну Немачку.

Али оно што је било најкарактеристичније за Штази, била је употреба људских обавештајаца, људи који су тајно извештавали Штазију. За министра Државне безбедности, ови, такозвани незванични службеници, су били најважније оруђе. Од 1975. па на даље, скоро 200,000 људи је било у сталној сарадњи са Штазијем, више од једног процента популације. И, на неки начин, министар је био у праву јер технички инструменти могу једино да региструју шта људи раде, али агенти и шпијуни могу такође да забележе шта људи планирају да ураде и о чему размишљају. Из тог разлога је Штази регрутовала толико обавештајаца. Систем њиховог проналажења и едукације, како је то називано, био је веома префињен. Штази је имала сопствени универзитет, недалеко одавде, где су испитивали методе и подучавали томе официре. Овај водич је пружао детаљан опис сваког корака који сте морали да направите, ако сте желели да убедите људска бића да издају своју сабраћу. Понекад чујемо да су доушници приморавани да то постану, али то углавном није истина јер је усиљени доушник, лош доушник. Само онај ко жели да вам пружи жељену информацију је ефикасан узбуњивач. Главни разлози због којих су људи сарађивали са Штазијем су били политичка убеђења и материјална корист. Официри су такође покушавали да изграде личне везе између себе и доушника, и да будем искрен, Штазијев пример нам показује да није тако тешко придобити некога како би издао друге. Чак су и неки од врхунских дисидената из Источне Немачке сарађивали са Штазијем, као на пример Ибрахим Беме. Године 1989, био је вођа мирне револуције и умало није постао први слободно изабрани премијер НДР-а, док није откривено да је био доушник.

Мрежа шпијуна је била заиста широка. У скоро свакој институцији, чак и у црквама или у Западној Немачкој било их је много. Сећам се како сам рекао водећем официру Штазија: „Да сте ми послали доушника, сигурно бих га препознао.“ Он је одговорио: „Нисмо послали никога. Узели смо људе који су били око вас.“ Заправо су моја два најбоља пријатеља извештавала о мени Штазију. Нису само у мом случају доушници били блиски људи. На пример, Веру Ленгсфелд, још једног водећег дисидента, шпијунирао је њен муж. Познатог писца је издао рођени брат. Ово ме подсећа на роман „1984″ од Џорџа Орвела, у коме се чини да је једина особа од поверења доушник.

Али зашто је Штази сакупљала све ове информације у својим архивима? Главни циљ је био контролисање друштва. У скоро свим говорима, министар Штазија је наређивао да се открије ко је ко, што је значило ко о чему размишља. Он није желео да чека да неко покуша да делује против режима. Желео је унапред да зна о чему су људи размишљали и шта су планирали. Људи у Источној Немачкој су наравно знали да су окружени доушницима, у тоталитарном режиму који ствара неповерење и стање широко распрострањеног страха, најзначајнија оруђа за угњетавање људи у било којој диктатури.

Због тога је ретко који Источни Немац покушао да се успротиви комунистичком режиму. Уколико јесте, Штази је често користила метод који је био уистину дијаболичан. Називан је церзецунгом и описан је у другом водичу. Реч је тешко превести јер изворно занчи „биодеградација“. Али то је заправо прилично прецизан опис. Циљ је био да се тајно уништи самопоуздање људи, на пример, нарушавањем њиховог угледа, удешавањем грешака на њиховом послу и уништавањем њихових приватних односа. Имајући у виду све ово, Источна Немачка је била модерна диктатура. Штази није покушавала да ухапси сваког дисидента. Више су волели да их паралишу, а могли су да то раде јер су имали приступ толиким личним информацијама и толиким институцијама. Притварање људи је кориштено само као последње прибежиште. За те сврхе, Штази је поседовала 17 притвора, по један у сваком округу. Овде је Штази, такође, развила прилично модерне методе притварања. По правилу, официр за саслушања није мучио затвореника. Уместо тога, користио је префињени систем психолошког притиска за који је строга изолација била најбитнија. Скоро да се ниједан затвореник није опирао сведочењу. Уколико вам се пружи прилика, посетите бивши Штазијев затвор у Берлину и присуствујте тури чији је водич бивши политички затвореник који ће вам објаснити како је ово функционисало.
Морамо одговорити на још једно питање: ако је Штази била тако добро организована, зашто је дошло до слома комунистичког режима? Пре свега, 1989. године руководство Источне Немачке није било сигурно шта да ради против растућег незадовољства народа. А нарочито су били збуњени јер је у матичној земљи социјализма, Совјетском Савезу, завладала либералнија политика. Уз све то, режим је зависио од зајмова са Запада. Стога, ниједна наредба није дата Штазију да разбије побуну. Затим, у комунистичкој идеологији нема места за критику. Уместо тога, вође су се држале убеђења да је социјализам савршен систем и да Штази мора то веровање и да поткрепи, наравно. Последица тога била је да, упркос свим информацијама, режим није могао да анализира истинске проблеме и самим тим није могао да их реши. Коначно, Штази је уништена захваљујући структурама које је била задужена да штити.

Штазијев крај је био нешто трагично јер су ови официри били заузети током мирне револуције само једном ствари: уништавањем докумената које су стварали деценијама. Срећом, зауставили су их активисти за људска права. Зато данас можемо да користимо документа како бисмо боље разумели како држава под надзором функционише.
Хвала.

(Аплауз)

Бруно Ђусани: Хвала. Много вам хвала. Па, Хубертусе, желим да ти поставим пар питања јер држим у рукама прошлонедељни „Шпигл“. „Меин Нацхбар НСА.“ Мој комшија НСА. А ти си нам управо говорио о мојим комшијама, шпијунима и доушницима из Источне Немачке. Дакле, постоји директна веза између ове две приче, или не постоји? Како реагујеш као историчар, кад видиш ово?

Хубертус Кнабе: Мислим да би требало поменути неколико аспеката. Као прво, мислим да постоји разлика у томе зашто сакупљате ове податке. Да ли то радите да заштитите свој народ од терористичких напада или то радите ради угњетавања свог народа? У томе је основна разлика. Али, с друге стране, и у демократији ови инструменти могу да се злоупотребе и то је нешто чега уистину морамо да будемо свесни да би то зауставили и да, такође, обавештајне службе морају да поштују постојеће законе. Трећа ствар, вероватно, ми заиста можемо да будемо срећни јер живимо у демократији, јер будите сигурни да Русија и Кина раде исто то, али нико не говори о томе јер нико не сме то да ради.

БЂ: Када је прича први пут објављена, прошлог јула прошле године, поднели сте кривичну пријаву Немачком суду. Зашто?
Хубертус Кнабе: Да, урадио сам то због друге ствари коју сам поменуо, ја верујем да, нарочито у демократији правила постоје за свакога. Направљена су за свакога, зато је недопустиво да било која институција не поштује правила. У немачком кривичном закону стоји да није дозвољено прислушкивање некога без судске дозволе. Срећом, тако је написано у немачком кривичном закону, те стога уколико се не поштује, онда мислим да је истрага неопходна и требало је много времена да немачки јавни тужилац отвори истрагу, а отворио је само у случају Ангеле Меркел, не и у случају осталих људи који живе у Немачкој.

БЂ: То ме изненађује због – (Аплауз) – због приче коју си испричао. Гледано споља, ја не живим у Немачкој, очекивао сам да ће Немци реаговати много снажније, истог момента. Уместо тога, реакција је дошла тек када је откривено да је канцеларка Меркел прислушкивана. Зашто је то тако?

Хубертус Кнабе: Ја то схватам као добар знак, зато што се људи осећају сигурно у овој демократији, није их страх да ће да буду ухапшени и када напустите ову салу, након конференције нико не мора да страхује да тајна полиција стоји напољу и чека да вас ухапси. Дакле, то је добар знак, мислим. Људе није заиста страх, као што би могло да буде. Али, наравно, мислим да институције имају одговорност да зауставе илегалне активности у Немачкој, или било где друго.

БЂ: Једно лично питање, и биће и последње. Била је дебата у Немачкој о одобравању азила Едуарду Сноудену. Да ли сте за или против овога?

Хубертус Кнабе: Ух, то је тешко питање, али ако мене питате и, ако бих искрено одговорио, дао бих му азил јер мислим да је заиста храбро оно што је урадио и уништио је читав свој живот, своју породицу и све. Зато мислим да морамо да учинимо нешто за те људе, а нарочито ако погледате немачку историју, где је толико људи морало да побегне и да тражи азил у другим државама, а нису га добили, зато би био добар знак, ако бисмо њему дали азил.

(Аплауз)

БЂ: Хубертусе, много вам хвала.

Хубертус Кнабе

Башта Балкана