Међународни монетарни фонд намеће земљама у развоју нешто што развијене земље не спроводе. САД су хиљаде милијарди долара потрошиле да спасу своје банке и привреду. ЕЦБ сада убацује у европску привреду милијарде евра. Истовремено, малим земљама се препоручује штедња – па шта кошта да кошта, каже економиста Млађен Ковачевић

Последњих дана све се чешће спомиње могућност нове глобалне економске кризе коју је најавио лом на берзама с почетка ове године. Узроци се приписују ниској цени нафте, политичким конфликтима и кинеском успоравању економског раста. Неки тврде да иза свега стоји криза дуга, јер су након кризе из 2008. године, уместо очекиваног раздуживања држава, компаније па и грађани наставили задуживање без задршке.

Пре неколико дана Вашингтон тајмс објавио вест да су САД дужне више 19 билиона (хиљада милијарди) долара. Пре нешто мање од годину дана (у марту 2015.) у америчком Конгресу водила се битка између опозиције (републиканаца) и Обамине администрације о томе да ли ће се дозволити раст дуга који је тада достигао 18 билиона долара. Као што се види, за само годину дана државни дуг је увећан за цео билион. Али то је тек део укупног дуга у САД у који спадају и корпоративни дугови и дугови домаћинстава који су прешли 62 билиона долара, тј. више од 350 одсто БДП-а.

Обама удвостручио амерички дуг

Од 19 билиона државног дуга 13,7 билиона долара држе приватни инвеститори и америчке и стране инвестиционе компаније, а остатак су унутрашња дуговања. Ово би значило да ће Обама бити упамћен по расту дуга са 10,6 на 19 биллиона долара (скоро удвостручење за два мандата). Слична ситуација је и у другим великим економијама.

Кина је од почетка кризе учетвростручила свој укупни дуг који је достигао 28 билиона долара, односно 236 одсто БДП-а. Јавни дуг еврозоне је 9,7 билиона евра и расте из минута у минут. Национални дуг Велике Британије је 1,6 билиона фунти што је преко 80 одсто БДП-а. Јавни дуг Немачке је 2,1 билиона евра што је више од 71,1 одсто БДП-а. У односу на БДП, највећи јавни дуг има Јапан, 11 билиона долара односно 245 одсто БДП-а.

Великим земљама у трци у задуживању придружиле су се и мале, пре свега европске земље као што је Грчка са дугом од 175 одсто БДП-а, затим остале земље ПИГС-а, португал, Ирска, Шпанија и Италија, а у неславном клубу великих дужника високо су се позиционирале и Хрватска са јавним дугом од 90 одсто БДП-а и Србија са нешто мањих 75 одсто БДП-а.

Богати штампају новац а сиромашни штеде

Оно што, међутим, разликује велике и мале земље је како решавају или су приморане да решавају овај проблем.

На пример, САД на сваки знак рецесије или дефлације упумпавају огромне количине новца: у три фазе “квантитативних олакшица” (у ствари штампања новца) од 2008. до 2014. године актива Федералних резерви је порасла са нешто више од 700 милијарди долара на око 4,5 билиона долара. Европска централна банка је тек прошле године ушла у штампање новца (мада је претходно спасавала посрнуле земље ПИГС), убацивањем 1.100 милијарди евра за годину и по дана, а тај програм је недавно продужен.

С друге стране, земље попут Грчке или Србије немају такав луксуз, па упркос рецесији и незапослености која је ишла далеко изнад 20 одсто, морале су да примењују тзв. мере штедње, како би се осигурало да њихови повериоци добију своју камату, док се главница подразумева.

Тако је Србија у 2015. години, након оштре рецесије која је трајала од другог квартала 2014. до другог квартала 2015. године остварила примарни суфицит у буџету од нешто мање од 100 милиона евра (11 милијарди динара). Примарни суфицит значи да су приходи буџета били већи од расхода буџета, ако се из расхода изузму трошкови камата на дуг. Укупни буџетски дефицит износио је на крају 2015. године 114 милијарди динара и то, пре свега, зато што је исплаћено 125 милијарди динара за камате (нешто већи износ него за укупну социјалну заштиту из буџета). У 2016. из буџета ће бити исплаћено око 140 милијарди динара.

Да би повериоци (углавном страни) били сигурни да ће Србија враћати редовно новац, под надзором ММФ-а, држава је повећала својим грађанима све порезе и акцизе, а увела и неке нове, смањила пензије и плате у јавном сектору и (за сада прилично неубедљиво) кренула у смањење броја запослених у јавном сектору (ММФ-у обећано 75.000 отказа за три године).

Далеко већи притисак на стандард, али и већи дуг, имају Грци о чему сведоче протести и смене влада од 2009. године до данас.

Програм ММФ-а никога није избавио од дугова

Не спорећи да задуживање не доноси ништа добро, ипак упада у очи да управљање дугом и ефекат дуга на економију код развијених земаља није исти као и код земаља у развоју.

“Радите оно што вам говоримо, а не оно што ми радимо”. Ово је порука коју развијене земље шаљу мање развијенима када се говори о економској политици”, објашњава економиста Млађен Ковачевић.

“Међународни монетарни фонд намеће земљама у развоју нешто што развијене земље саме не спроводе. САД је билионе потрошила да спасе своје банке и привреду. ЕЦБ сада убацује у привреду милијарде евра. Истовремено малим земљама препоручује се штедња – па шта кошта да кошта. А постоји једна анализа ММФ-а у којој је закључак да њихов програм није помогао ниједној земљи да изађе из проблема”, напомиње Ковачевић, додајући да је то упумпавање новца постало као допинг за привреде развијених земаља и да функционишу док примају своју дозу, али се поставља питање шта ће бити када се с тим престане.

Он додаје да, за разлику од Хрватске која је у велики дуговима и Грчке која је већ дуго у кризи, али су обе у ЕУ и могу да рачунају на помоћ Европске централне банке – Србија то не може. Осим тога, проблем Србије је, како сматра, Ковачевић што је око 70 одсто дуга у девизама док, рецимо, Јапан има далеко већи дуг али у споственој валути па може лако да га контролише.

С друге стране како напомиње Ковачевић имамо САД чији долар је резервна светска валута па могу да га штампају и ван Америке купују робу без страха од инфлације – све док се долари не враћају у САД.

Износ светског дуга према БДП-у