Нелегалност, нелегитимност и нерегуларност „шиптарских локалних избора“ од 03.11.2013.

1. „Локални избори“ који су се одржали 03.11.2013. године  су расписани од стране тзв. председнице сепаратистичке псеудодржавне творевине тзв. републике косово, те се као такви не могу сматрати локалним изборима, у смислу   Закона о локалним изборима РС. То су нелегални избори, усмерени против уставноправног поретка Републике Србије. Због тога, то нису  „локални избори на Косову и Метохији“, како званичници Републике Србије редовно износе у медијима, намерно доводећи у заблуду грађане Србије, већ су то „локални избори“ непризнате државе тзв. републике косово.

Одржани избори, не само да су противни уставноправном поретику Републике Србије, већ  немају  упориште ни у Резолуцији СБ УН 1244 из разлога што иста предвиђа успоставу међународног цивилног присуства на Косову ради омогућавања народу да ужива суштинску аутономију у оквиру Републике Србије (правни следбеник СРЈ), све у циљу обезбеђивања услова за миран и нормалан живот. Једностраним проглашењем независности тзв. републике косово дошло је до флагрантног кршења Резолуције СБ УН. Како је проглашење независности тзв. републике косово супротно Резолуцији СБ УН 1244 тј.  противправно, то ни један акт који донесе та непризната квазидржава тзв. република косово није правно релевантан, ни са аспекта међународног, а ни са аспекта унутрашњег права Републике Србије.

Акт о расписивању тзв. локалних избора у тзв. републици косово је правно непостојећи.

2. Резолуција СБ УН 1244 предвиђа, између осталог, „обављање основних цивилно-управних функција тамо где је и колико је то потребно“. Сходно томе, на северу Косова и Метохије тј. у општинама Косовска Митровица (северна), Звечан, Лепосавић и Зубин Поток није ни дошло до успоставе међународног цивилног присуства, већ су тим општинама наставиле да функционишу институције и правни поредак Републике Србије. Према важећем законодавству Републике Србије локалне изборе може да распише само председник Народне скупштине Републике Србије. Избори који су одржани су противуставни и противзаконити, те их локално становништво, држављани Републике Србије, није ни доживљавало као своје, већ напротив као туђе и непријатељске, усмерене ка протеривању правног поретка Републике Србије и са овог дела државне територије уз истовремено наметање псеудоправног поретка самопроглашене државе албанских сепаратиста. 

3. Расписивање избора у складу са „косовским законима“ предвидео је тзв. бриселски споразум од 19.04.2013. године. Расписивање ових избора је  супротно највишем правном акту – Уставу Републике Србије који не познаје „косовске законе“. Тзв. бриселски споразум никада није објављен ни у једном службеном гласилу Републике Србије у смислу одредбе чл. 196 Устава. Он  не представља општи правни акт, не ствара права и обавезе и не може бити извор права. У том смислу, сви акти, радње који се  предузимају на основу тзв. бриселског споразума немају своју правну заснованост у важећем законодавству Републике Србије. Све активности које предузима било који државни орган или појединац у циљу спровођења „локалних избора“ расписаних од стране председнице тзв. републике косово су противзаконите и усмерене ка урушавању начела владавине права и поштовања начела уставности и законитости.

4. Срби који живе у четири општине на северу су 14. и 15. фебруара 2012. одржали референдум на којем су се огромном већином изјаснили да не прихватају институције тзв. републике косово. Излазност на одржаном референдуму износила је 75,28% од чега је 99,74% гласало против институција тзв. републике косово. Потписавши тзв. бриселски споразум, државни врх се оглушио о  слободно исказану вољу свог народа као и о начело грађанске суверености.  Последице непоштовања исказане воље грађана Републике Србије који живе на северу Косова и Метохије, уз подршку и Срба који живе јужно од Ибра,  дошле су до изражаја управо приликом спровођења тзв. локалних избора 03.11.2013. године током којих се на све начине покушава на силу наметнути становништву излазак на незаконите  изборе.

5. Нема ни говора о томе да су наводно локални избори који се одржавају на основу тзв. бриселског споразума статусно неутрални. Напротив, они су у статусном смислу врло дефинисани и јасни што  произилази из саме одлуке о расписивању избора. Одлуку је дана 02.07.2013. године донела „председник Републике Косово“ Атифете Јахјага, на основу чл. 4 Закона о Локалним изборима Републике Косово. Одлука је достављена Централној изборној комисији Републике Косово која изборе и спроводи, а такође је и објављена и у службеном листу Републике Косово. Сва документа која се односе на поменуте изборе обележена су логом „републике косово“, као и  печатом и потписом органа те самопроглашене „државе“. То да режим у Приштини себе сматра независном државом, познато је и властима у Београду. Међутим, и поред тога врше се различити видови притисака на грађане Републике Србије како би изашли на изборе сепаратиста.

6. Одржане „локалне изборе“ карактерише недемократска атмосфера притисака, претњи, уцена, стварања различитих видова заблуда код широког круга становништва. Избори се не могу сматрати демократским, слободним и фер.

Треба имати у виду да Срби који живе јужно од Ибра, живе у гету,  да су окружени албанским сепаратистима и екстремистима чију врхушку чине бивши припадници ОВК, терористи, нарко-дилери, трговци људским органима. Са друге стране, ту је и једна од највећих војних база НАТО  пакта, тј. исте оне војне организације која је дивљачки и противправно извршила агресију на Савезну Републику Југославију. С треће стране, представници београдских власти су вршили велики притисак на локално становништво да гласа за кандидата са тзв. државне листе. Постоје материјални докази да је било обавезно присуство на предизборним скуповима које је организовала тзв. владина листа „Српска“, и да су људи били под „радном обавезом“ да њима присуствују. У таквом окружењу и атмосфери претњи и страха, српски народ  није могао имати услове за слободно изражавање своје воље, већ је приморан да се понаша по већ унапред наметнутим условима великих и моћних,  а што постигнути резултати локалних избора у тим општинама и потврђују.

7. Нетранспарентност је једна од карактеристика поменутог „изборног“ процеса.

То се односи, пре свега на бирачке спискове на којим се број бирача неубичајено и нагло повећао. На који начин је повећаван број лица уписаних у бирачке спискове, остало је неразјашњено, а општи утисак је да у погледу „штимања“ бирачких спискова постоји договор између свих актера тзв. бриселског споразумевања, укључујући и власти у Београду.

Пре свега уочене су нерегуларности у погледу уписа у бирачке спискове избеглих и расељених лица који сада живе у унутрашњости Србије или у другим државама, бившим југословенским републикама. Тако се испоставило да су одлуке о одбијању пријаве за изборе које доноси тзв. централна изборна комисија републике косово, достављене и лицима која никад пријаве нису ни поднела, зашта постоје и материјални докази, и видео сведочанство! Везано за ову појаву, незаконите и недозвољене употребе личних података и фалсификовања пријава на изборе, поднета је и кривична пријава Основном јавном тужилаштву у Београду дана 01.11.2013. за кривично дело неовлашћено прикупљање личних података из чл. 146  ст. 3 у вези са ст. 1,  и кривично дело фалсификовање исправе из чл. 355 ст.1 Кривичног законика РС. Оно што је индикативно је чињеница да интерно расељена и избегла лица, којих има преко 200.000,  ни на који начин не могу да провере да ли се и њихово име нашло на неком од бирачких спискова тј. да ли је без њиховог знања неко попунио образац за пријаву на изборима које организују и спроводе сепаратисти. Општи утисак у јавности је да су  актери бриселског споразума у погледу састава бирачких спискова постизали слободну погодбу, па су се састајали кад год је затребало, како би се постигао „успех“ у погледу излазности на заказане изборе. Тачан број уписаних  бирача на бирачким списковима током предизборног процеса није било могуће проверити нити је расељеним и избеглим лицима омогућен увид  у бирачке спискове ради провере личних података.

8. Нерегуларности у погледу уписа бирача у бирачке спискове,  које су попримиле обележја хаотичности, довеле су до апсурдне ситуације да је број бирача већи од броја становника на Косову и Метохији, према последњем попису. Тако се број бирача и на северу КиМ повећао за 87% тј. од 35.500 раније уписаних бирача (2012. година) попео се на 66.300 у октобру ове године!

9. Ничим образложене Одлуке Владе о распуштању скупштине општина Звечан, Зубин Поток, Лепосавић и Косовска Митровица су биле у функцији уклањања легалних и слободно изабраних органа локалне власти, који су представљали сметњу централној власти на путу имплементације тзв. бриселског споразума, па  су из тог разлога образовани привремени органи у чији састав су именована лица спремна да спроводе све радње везане за „локалне изборе“ расписане од стране албанских сепаратиста.  Распуштање скупштина све четири општине на северу КиМ извршено је супротно Уставу и Закону о локалној самоуправи,  из разлога што циљ тих одлука није био остваривање права на локалну самоуправу, већ напротив, дефинитивно укидање права које је гарантовано одредбом чл. 12 Устава.  Иако ће 12.11.2013. наступити законска обавеза Председника Народне скупштине да распише локалне изборе за одборнике скупштина све четири општине, већ сада је јасно  да до расписивања избора неће доћи. Наиме, и сам председник Народне скупштине, као и остали државни функционери, супротно Закону, позива грађане Републике Србије који су са Косова и Метохије да изађу на противуставне и противзаконите изборе које су расписали албански сепаратисти.

10. Након образовања привремених органа у општинама на северу КиМ,  приступило се агресивној медијској кампањи у смислу заговарања изласка на заказане изборе албанских сепаратиста. Највиши државни функционери су позивали грађане да  изађу на изборе, подсећајући их да им држава исплаћује плате и пензије,  као да су те плате и пензије незарађене. Овим се покушава успоставити принцип по којем није важно шта пише у Уставу и законима, већ шта је тренутна воља и интерес тренутне владајуће већине, што је фатални ударац за принцип правне државе. При том се грађани остављају у дилеми и страху каква ће им судбина бити и шта ће се са њима догодити уколико не послушају налоге из Београда. Овакви наступи највиших државних званичника нису могли а да не изазову озбиљан и оправдан страх код становништва везано за радна места и изворе егзистенције, што представља најефикасније средство притиска на грађанство приликом доношења одлуке о томе да ли ће изаћи на изборе или не. 

Збуњивање грађана вршено је вешто и систематски, такође са позиција највиших органа власти, тако што грађанима никад није појашњено да изласком на локалне изборе дају свој пристанак за живот у тзв. републици косово и да опстанак о којем се тако често говори на државним медијима, у ствари, представља биолошки опстанак ван Србије, као  националне мањине у албанској држави. Грађанима никада није до краја објашњено, нити је то познато,  које су то надлежности Заједница српских општина и којим – и чијим! –прописом су уређене те заједнице. Једино што је јасно је то, да такве заједнице не постоје у нашем уставноправном систему. Приликом наступа на медијима, акценат се ставља на саму личност која ће бити градоначелник у појединим местима, у смислу  да ли ће он бити Србин или Албанац, а не каже се да ће и у једном и у другом случају градоначелник своју функцију вршити у оквиру уставноправног система тзв. републике косово, а не у оквиру нашег правног система.

11. Све примедбе које су уочаване током предизборног процеса пријављиване су и о њима се говорило на јавним скуповима. Међутим, ефекти су били минорни услед медијске блокаде којој су били изложени присталице бојкота избора, а који чине огромну већину српског живља на Косову и Метохији.

12. Саме изборе обезбеђивала је косовска полиција, полиција ЕУЛЕКС-а, КФОР,  а припадници ОЕБС- а су учествовали у организацији самих избора. Међутим, поред најављених припадника КПС, ЕУЛЕКС-а, ОЕБС-а и КФОР-а, током дана одржавања избора примећено је присуство и других лица, те је убрзо наговештена могућност упада на бирачка места и уништавање изборног материјала, што се и догодило у Северној Косовској Митровици око 17 часова.

У моменту упада на бирачка места било је више него евидентно да је  излазност Срба у овом граду занемарљиво мала, па заговорници бојкота избора нису имали никакав интерес да у том моменту дође до прекида гласања. Напротив, заговорницима бојкота је било у највећем интересу да се „гласање“ заврши на најмирнији могући начин.

Јасно је да је до прекида  изборног процеса дошло насилним путем са циљем да се избори на тим бирачким местима где је излазност била мала, понове, и да се онемогући објављивање резултата према којима би било јасно да је бојкот убедљиво успео.

13. Општа карактеристика нелегалних локалних избора одржаних 03.11.2013. је да су исти спроведени у условима притисака, претњи које долазе синхронизовано од стране сва три учесника тзв. бриселског споразума, с тим што се истурена песница налази у Београду. Током изборног поступка стваран је само привид конфликата између Београда и Приштине са циљем придобијања грађанства – углавном Српског живља, за излазак на изборе и имплементацију тзв. бриселског споразума.

14. Атмосфера која се сада ствара пред поновљене изборе заказане за 17.11.2013. представља отворену претњу и стварање још већег  степена страха код грађана уз најаву могућности  избијања конфликата  употребом оружане силе у случају неизласка на изборе, и предочавање да се у том случају не може очекивати помоћ Србије!  Ове претње је изрекао сам преседник Владе Србије, и то после завршеног састанка у Бриселу, под покровитељством ЕУ, из чега се може закључити да и сама ЕУ стоји иза отворених претњи становништву које не жели да гласа на тзв. изборима. Већ из овог је јасно да  заказани поновљени „избори“ неће бити ни демократски, ни слободни ни фер, већ ће се одвијати под претњом присиле и „војног решења“, према речима премијера Србије.

Грађанима Републике Србије се прећуткује да је Резолуцијом СБ УН 1244 успостављено међународно безбедносно присуство на Косову саобавезом да успостави безбедно окружење за све људе на Косову, као и да олакша безбедан повратак свих расељених лица и изеглица њиховим домовима.

Друго, уколико из било којих разлога међународне снаге безбедности затаје, одредба чл.  чл. 51 Повеље УН, гарантује Републици Србији, као члану Уједињених нација, право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада, све док Савет безбедности не предузме мере потребне за очување међународног мира  и  безбедности. У том случају настала би  обавеза органа Републике Србије да бране и одбране наше грађане од било каквог оружаног  напада, а та обавеза је законска и није препуштена слободној оцени и доброј вољи носиоца државних функција.

Славка Којић

Фонд Стратешке Културе