Београд – Гувернерка Јоргованка Табаковић сасвим сигурно ових дана осећа нелагоду на помен меса било које врсте.
Једнако јој по вољи нису ни крменадле ни пилећи батаци. Ако се обистини најгори сценарио кланичара да је талас поскупљења незаустављив (и то на нешто дужи рок) мораће да коригује своју процену да би ови потреси на тржишту могли да повећају укупну инфлацију и до 0,56 одсто.
Нагоре, наравно. Јер ко би се досетио да ће за шпекулативним растом цена свињског меса од 50 одсто уследити и поскупљење пилетине а вероватно и јунетине. Видећемо убрзо. Ако јој је за утеху живинари уверавају да је у питању само уобичајени летњи дисбаланс понуде и потражње који ће ускоро проћи.
Трговци кажу да не прође дан без налога за промену ценовника на десетине различитих артикала. Цене неприметно расту динар по динар све до тачке када пред касом схватите да „хиљадарка” више није довољна ни за најосновније.
Уз папрену пијацу, боровнице од невероватних хиљаду динара, поскупљење воде, најскупље гориво у региону и већ извесни раст цена неких других комуналија јасно је којим путем смо кренули и како ће се све то одразити на и тако ниску куповну моћ грађана.
Али какву поруку нам ових дана шаљу и држава и кланичари, подједнако одговорни за потресе на тржишту меса и катастрофално стање у сточарству. По ономе што чујемо испада да нам је једини спас у интервентном увозу свиња што је парадоксално јер нас је управо неконтролисани увоз и довео до овога.
Трећина домаћих фармера није преживела двогодишње тутњање петоспратних шлепера који су, уз благослов државе, преко Немачке Аустрије и Хрватске, допремали свињско месо најлошије категорије.
И свиња храњених концентратима у брзом тову да за мање од три месеца добију на килажи и заврше у „српским” кобасицама. Само у прошлој години увоз је био 120 милиона долара што нам се ко бумеранг враћа управо баш сада – несташицом домаћег меса и вртоглавим ценама.
Шта вреди што Матијевић сада патриотски тврди да неће из принципа да увози свиње из Мађарске. Драже му је, каже, да купује домаће. Радо би он као и остале колеге из бранше у борби за екстрапрофитом и сада посегнуо за европским месом да и тамо нису скочиле цене због јагме за стокилашима.
И не треба да чуди ако наредне сезоне пијаца буде још скупља и бресква постане егзотично воће док се домаћи парадајз баца у реку јер га накупци неће ни за десет динара. Уместо да пристојним субвенцијама подстичемо домаћег сељака уводимо механизам увоза као тобожњу заштиту интереса потрошача.
И како каже један наш читалац – јадна је држава у којој се произвођачи моле Богу да им воћњаке уништи град у нади да би од осигуравајућих кућа добили више од бедних 30 динара, колико откупљивачи нуде за килограм купина. Шта њима значи што смо највећи произвођачи овог бобичастог воћа у Европи. И ко нам је крив што нисмо знали да сировину претворимо у нешто вредније.
Ивана Албуновић, Политика
