Горња Добриња – Кад се догодине буде обележавало 200 година од почетка Другог српског устанка, Горња Добриња, родно село устаничког предводника Милоша Обреновића, неће имати ниједног ђака првака.
На то су нам се у сеоској школи, која не носи књажево већ име једног народног хероја, пожалиле учитељице Снежана Пантелић и Биљана Проловић. Ова школска зграда подигнута је 1854. као задужбина књажевске породице и некад је примала на стотине ђака из 14 овдашњих села.
– Наредне јесени, после низа година, ниједан првак неће бити уписан у ову школу. Такође ни неколико следећих. Ево, свега 17 ђака је сада у нашој четвороразредној школи. Добра су то и бистра деца, али мало их је – немоћно оне шире руке.
Мало је и људи на горњодобрињским сокацима усред поднева необично топлог фебруарског дана. Пусте су стазе ка сеоској амбуланти, према књажевом спомен-комплексу, ка оближњем брду. Тек понеко промакне или какав ауто прође. Гласна је једино граја оних 17 ђака током одмора у школском дворишту.
На дотрајалој клупи под бором у сеоском парку седи старији мештанин Василије Малопарац и пије пиво. Ту на корак до њега зграда је некад чувене Керебине кафане, у коју су својевремено девојке из Украјине долазиле на виђење са горњодобрињским нежењама (али узалуд, ниједна тада није остала).
– Не ради више та кафана. Нити иједна друга у селу. Имамо две продавнице, па купимо пиће и пијемо испред њих или овде у парку. А слабо с ким имаш и да попијеш, све празније је село – казује Василије, добар механичар који је светом путовао, па се код куће скрасио. У његовој породичној брвнари некад je живело 12 чељади, сада је он сам. Бави се Васо пољопривредом: гаји купине, малине, кромпир, но године и болести стигле.
Горња Добриња, чујемо овде, сада нема можда ни 500 житеља, упола мање него раније. Мало је бракова, много сахрана. Млади углавном одлазе, али нежења не фали: сада их је у селу, од момака до деда, педесетак.
– Нема више ни игранки, лепог расположења, остарило је село. Механичар сам и тракторе поправљам, а у неким домаћинствима их има по три-четири, чини ми се да је више трактора него људи. С комшијама понекад седнем пред продавницу па џакамо: шта је ко купио или продао, од кога набавио, где је дан провео. Млађи само о новцу причају, или шта су појели и колико попили. Да није ових споменика књазу Милошу, била би Горња Добриња обично село каквих је свуда унаоколо – јада се Малопарац.
Обишли смо с Василијем место, километар и по удаљено од центра села под Матијевића брдом, на коме је некад била родна кућа Милоша Теодоровића Обреновића. Ту, у запуштеном шљивику, стоји само камени споменик налик крајпуташу, постављен августа 1879. године. „Овде је угледао света избавитељ српски Милош Обреновић, књаз српски. Општина добрињска из дубоког признања и вечне благодарности обележила је ово место овим знаком, за вечан спомен”, једва се чита у тај споменик уклесана порука.
А на другом крају Горње Добриње, испод једног шумовитог брега код сеоске цркве одакле пуца поглед на село, налази се пространи књажев спомен-комплекс. У његовом саставу су сеоска црква Светих апостола са звонаром које је још књаз Милош подигао у част свом оцу Теодору, затим Милошев дрвени чардак са чесмом направљен 1860. године, те велики споменик Милошу Обреновићу који у руци држи устав а за појасом кубуру, откривен 1990. Око споменика уређено растиње, плочник и мали парк. Но ни у овом делу села нигде живе душе. Црква сеоска закључана, веле да свештеник живи у Чачку и по потреби овде долази. Свуда тишина око комплекса који је под заштитом државе.
У повратку, пред сеоском продавницом седе два старија мештанина, а за тезгом ради млада девојка. Зове се Љубица Софронијевић, 23 су јој године. Добро је, каже, кад неко млад има посао, а она, ево, има ту срећу.
– Али живот у Добрињи није нешто посебно, нема садржаја. Ми млађи увече одлазимо у Пожегу, изађемо у неки кафић и ту се видимо с друштвом – кратко објашњава Љубица.
Пожега је, иначе, место на чијем би средишњем тргу, према најавама локалне власти, догодине могао бити подигнут споменик књазу Милошу, у склопу обележавања два века Другог српског устанка. И то на свега десетак километара од Горње Добриње где, од света заборављена, самују спомен-обележја утемељивачу модерне српске државе.
