Брестовац, заселак на Голији – Милоје Стеванић (70) иде у сусрет намернику, пружа жуљевиту десницу, триред се целива „у образе бијеле” и каже: „Тешко кући ђе нико не дође и ђевојци која сама пође”.
Има ли учевније добродошлице под овом капом него у Брестовцу на Голији, где је, на освојеном избрешку и свом комаду планине, овај човек господар тишине и снегова.
Гредом, није баш било безбели. Од Ивањице ка југу ваља савладати 36 километара, с почетка асфалтом а после беспутно, пребродити 22 воде и потока без брвна и ћуприје, јер у ово доба бистрици крстаре по својој нарави и често режу нејаки друм. У Саковићима, надомак голијског врела Моравице, испод шиндре излази најпре дечак па домаћин. Старији се зове, касније смо сазнали, Станимир Шубарић, наздравља добар дан и божју помоћ и, мада се први пут срећемо у веку, моли да уђемо у кућу, на ракију. То је част и за домаћина и за оног ко ступа на његов праг, ма ко да је и одакле.
Осенчи се лице његово, ономад, кад чу да смо се упутили на други брег и још даљу тачку, те рече да су му Стеванићи род. Па нас изводи на пут, старији од века и мало утабан, ненасут, шаком показује на висове према Стеванићима. А тамо је само једна душа и стара кућа – Милојева. Али, надомак је укровљена и друга, исто од брвана, коју подиже његов син Драган.
Приспели смо у Брестовац, на обетину Милоја Стеванића.
У чистој белој кошуљи и црним чакширама, домаћин се весели свакој придошлици. Остао је, каже, сироче од два лета кад му је отац погинуо, вечно захвалан мајци која се никад није преудала. Радио је по Чачку, па 1980. напустио Фабрику хартије и занавек се вратио у завичајну брвнару, од Дуге Пољане удаљену 15 километара.
– Живим с анђелима овде – каже Милоје.
У авлији, пред скројеницом од смрче, Милоје се здрави с коњаником. На ату му долази, брат и зет истовремено, Градимир Саковић (72) из другог голијског заселка, одакле би, да је својом ногом ишао, стигао ко зна кад. Ат га доноси без седла и узенгија, кроз гору језде као сапутници па се разумеју, а Градимир је добродушног путовођу купио за једно теле у Брњици, на почетку бомбардовања 1991, као ждребе. До овог трена није, рече, срео бољег превозника ни узданицу, али је некидан ипак пазарио два млађа коња за 900 евра. Свима је потребита замена.
Обећари, час касније, наздрављају у авлији, али овде је дан пократак због дуга пута, па домаћин почиње да пева сину, који с друштвом стоји у страни:
„Мом Драгану право није, што се пева а не пије.”
Хоће ли, значи, неко да нам уточи још по једну љуту, празне су чаше. Украј ове бестрагије, пекар Миле Тошић (56) гледа на сат и саопштава:
– Пет, крај.
Три стотине минута било му је потребно да на вртилу испече овцу од 60 килограма. Хвата врели челични шиљак у огрубелу шаку као да је дршка сладоледа и прислања пецивицу уз зид Милојеве брвнаре. А иза ње шушти нови буков лист и мало се мешкоље гране смрче, док дружина за столом у авлији иде на нови препев, обавезно љубавни:
„Певати ме није воља док не чујем глас из поља. Нема Раде да се чује, верила се па болује…”
Одмах, углас, храбре послугу, Драгана и његову супругу, новом аријом:
„Од ракије нита није, ко умије да је пије.”
Ово је један разигран дан живота у неприступу кршевном где је, каткад, медвед главни скоротеча.
– Нема триста метара изнад куће одакле вучем дрва. Једаред изађе мечка преда ме, гледа ме. Гледам и ја њу и ништа не велим. И оде, склони се – приповеда Милоје Стеванић.
Опет иде песма извика, без иједног инструмента:
„Мала моја, шта уради, оста сукња на бујади/ Волим Гојка и Илију, Миломира и Милију…”
Ови се људи радују маломе, не питајући чега све нема у нашим и њиховим животима. И певају даље, па Радољуб Нишавић из Ступа с друге стране висова голијских ређа оно што су преци склапали 1914, па и касније:
„Моја мала није ноге прала, откако је Аустрија пала…”
Одатле се обећари селе у нека новија времена. Пекар Миле прича како је имао неког друга на „предвојничкој обуци” (кад то бејаше?) и постао коморџија у Книну у војсци, 1980. А Слободан Оташевић из Трбушана код Чачка моли Драгана Стеванића да покаже шта је подигао у страни: малињак од 40 ари, а други, мало подаље, има 60.
– Ово му је тек друга година, и на ових 40 ари родило је, да не урекнем, боље него што сам замишљао. Овде је 1.200 метара над морем, и више природа него човек одређује шта ће и колико да порасте и роди – приповеда Драган Стеванић.
Крштено му је Срећко али га сви зову по правом имену. И држи пољопривредну апотеку у Ивањици, названу „Медовине” по селу којем и његов Брестовац припада. У дућану сељаци с висоравни узимају све што им је по вољи а плаћају касније, честито, кад роде њихове горске врлети.
– Био сам четврти разред основне кад сам, кроз зимски непут, пешачио сам у Ћиримане, у школу. Изађе вук преда ме. Није ме се уплашио, али нисам ни ја њега. Погледали смо се и онда је он отишао с пртине у шуму. Али ми и помогао да се разумем у живот, да за свагда утувим како од страха вајде нема – описује Драган Стеванић.
Колико да се похвали, његов отац узјахао је свог Сокола, неоседлана, и пројездио богазима око куће. Ату је 15 лета а домаћин се дичи да може „да повуче тактор”. За коњем и јахачем грабила је куја Лепа, коју су нашли негде у Вучаку, поред Медовина, пре седам лета док је била штене.
– И кад је везана осети на два километра да Драган долази, макар и у туђим колима. Соко и куја су моје зимско друштво и гледам их као укућане. Зимовник за Лепу спремам у гвозденом бурету наложеном сламом, јер под снеговима од три метра овде нема друге одбране – приповеда Милоје Стеванић у хладу голијске дивљаке.
Аутор: Гвозден Оташевић, Политика.рс
фото:Г. Оташевић
