Ана ФИЛИМОНОВА | 16.10.2012
Венсан Дежер, амбасадор ЕУ у Србији, предао је 11. септембра текуће године премијеру Ивици Дачићу извештај Европске комисије о напретку Србије и Стратегију проширења, у којој су коначно јасно формулисани услови тзв. добросуседских односа Београда и Приштине – “поштовање територијалног интегритета Косова од стране Србије”. Захтев ЕУ је избацио тло испод ногу онима који су тврдили да ЕУ не тражи формално признавање независности Косова. Како примећује аналитичар Ђорђе Вукадиновић: “О томе је комично и говорити, пошто је овај захтев већ истакнут у формулацији о поштовању територијалне целовитости Косова”. Ђорђе Вукадиновић каже да све умирујуће изјаве европских чиновника о томе како ЕУ не тражи признавање Косова, не представљају ништа друго него: “Благе седативе, пре свега намењене да се повремено и у мањим дозама сервирају српској власти”.1
Уочи решавања судбоносног питања које ће неминовно променити вектор развоја земље, очигледна су размимоилажења међу руководством Србије. Са једне стране српски председник Томислав Николић инсистира на неопходности промене дела извештаја намењеног Савету ЕУ, у којој се говори о “територијалном интегритету Косова”, што скупа са његовим изјавама које осуђују признавање геноцида у Сребреници и његове оштре критике српске министарке енергетике З. Михајловић (због које умало није дошло до непотписивања српско-руског споразума о гасоводу), говоре о његовој намери да брани интересе српске државе. Премијер Ивица Дачић је спреман да одустане од преговора са Приштином, на које Србију снажно гура западни фактор. Са друге стране, први потпредседник и министар одбране А. Вучић (који је практично и први човек обавештајне службе, јер је на сва кључна места поставио своје кадрове), каже да је од комесара за проширење ЕУ Штефана Филеа добио уверавања да је формулација о поштовању територијалног интегритета Косова “погрешно протумачена”. Аналитичар Мирослав Лазански примећује да “у Бриселу очигледно сматрају да одлично познају српску политичку елиту и да могу да јој “продају” бајку о неопходности “очувања територијалног интегритета Косова”… Да ли сте ви приметили израз лица Штефана Филеа и Венсана Дежера када су уверавали Београд да су они погрешно схватили шта нам они заправо поручују? Па они нам се смеју директно у лице.”2 При том је Штефан Филе приликом своје посете Приштини цинично изјавио, да наставак преговарачког процеса уопште не представља услов за Приштину да отпочне дијалог о приступању Европској Унији. По његовим речима, Косово може да приступи преговорима о потписивању Споразума о стабилизацији и асоцијацији већ у првој половини 2013. године.3 А немачки амбасадор у Србији Хајнц Вилхелм је појаснио формулацију, по којој Немачка жели да види “јасну тежњу” Србије по питању нормализације односа са Косовом: “То значи да Србија неће спречавати Косово да постане члан ЕУ и ОУН”.4
Александар Вучић указује да: “Нико од грађана Србије неће бити срећан ни једним решењем и за Србију остаје само да се креће у оним оквирима у којима може да добије највише што може, а изгуби најмање што мора”.5 О каквим се то ради непознатим, али практично свеобухватним условима за Србију, којој је дозвољено да делује само у пределу неких дозвољених граница? Александар Вучић је током предизборног процеса био иницијатор низа састанака и преговора са САД и Немачком. Садржај тих разговора до данас је остао тајна. После доласка на власт нове коалиције, постало је очигледно неочекивано и муњевито гурање “немачког фактора” у први план српске спољне политике. Узимајући у обзир тежњу Немачке да обезбеди за себе што је могуће шири приступ српским енергетским ресурсима, можемо констатовати да ће Немачка заузети курс на јачању своје специфичне тежине и унутар земље. Те чињенице да напредак Немачке у правцу јачања својих позиција у Србији, прате за сваку суверену државу неприхватљиве директиве и тон непримерен за међународне односе, као и апсолутно мешање у унутрашње послове једне земље, указују на постојање некаквих приватно-поверљивих споразума који гарантују њихову реализацију. На размимоилажења у редовима врхушке власти такође указује и неочекивани и очигледно провокативни испад А. Вучића у медијима, који је одмах по одласку председника у посету Италији, упутио медијима отворено писмо (!) у коме говори о својој непоколебљивој жељи да настави борбу против корупције, а ако је он (Т. Николић – примедба А.Ф.) незадовољан мојим радом, увек то може саопштити јавности”.6 Обраћање указује на тежњу да се упали фитиљ некаквог нејасног политичког конфликта.
Србији не дозвољавају да се припреми за саме преговоре и непрекидно намећу решења. Тако Ивица Дачић указује, да пошто је Кетрин Ештон узела учешће (са више него сумњивом правном заснованошћу), онда са српске стране не може да их води помоћник министра или чиновник српске владе. То јест, ЕУ вештачки “диже цену” преговорима који су названи “техничким”. Саветник председника М. Ђурић указује на интересантну чињеницу: широкој јавности ће тек када преговори о Косову и Метохији почну, бити јасна коначна позиција Србије и питања о којима ће се расправљати, а сад су у току интензивна саветовања међу кабинетима Ештон, Николића, Дачића и Тачија, о усаглашавању тема за преговоре.7 За то време српски представници лобирају у Бриселу за што је могуће мекшу формулацију нормализације односа између Београда и Приштине.8 У међувремену је Београд већ донео две нове мере – одлучио је да учествује на међународним форумима заједно са Приштином, практично у рангу државе (уз постојање појашњавајуће фус-ноте) и приступио је реализацији споразума о интегрисаном упраљању КПП на административним прелазима са Косовом и Метохијом. Таксу за КПП на северу покрајине убирају службеници косовске царине и полиције, а Срби са севера покрајине били су принуђени да инсистирају да ЕУЛЕКС на себе преузме улогу наплаћивања такси. Међутим, “Министар унутрашњих послова Косова” Бајрам Реџепи указује да се “та варијанта уопште не разматра… протоколи морају да се спроводе онако како су потписани”. По питању преговора, он је истакао неопходност Приштине да размотри питања енрегетике и телекомуникација, која раније нису разматрана.9
Међутим, две наведене мере које саме по себи представљају изазов за Београд, надопуњују се са нова три захтева западног фактора. То су следеће тачке: Укидање судова у Косовској Митровици, распуштање српских безбедносних структура (које ионако немају никаквог овлашћења) и спровођење локалних избора по законима Приштине. Како наводе медији, Београд припрема компромисно решење за те три тачке, које укључује формулу “двојног кључа” (то јест, примене двојног законодавства – Београда и Приштине) приликом спровођења локалних избора.10 По речима аналитичара А. Фатића, позиција Брисела је јасна: Србија мора да призна Косово као практично независну државу као услов за напредак преговора у смеру европских интеграција. По мишљењу Фатића, за било шта друго, време је већ пропуштено и Србији једино преостаје да се бори против нових признавања, сама не признајући Косово, сматрајући га делом своје историјске територије (то јест, деловати по примеру Кине у односу на Тајван, која “тајванизује” проблем) и да већ почне да се бори за одбрану новог дела српске територије са већинским становништвом састављеним од етничких Албанаца – јужних општина Прешево, Бујановаац и Медвеђа.11
Истовремено, НАТО уз спољашњу лидерску позицију Немачке, највероватније припрема блиц-криг на северу Косова и Метохије. Тако је 10. октобра на НАТО самиту у Бриселу, Немачка позвала све чланице алијансе да се “више ангажују на Косову” и помогну прегруписавању снага КФОРА у пребацивању дела јединица са југа на северне делове Косова.12 Примећујемо да, уз доминантну улогу САД, наступа нова етапа развоја војно-стратешког усмерења европске политике. У Варшави је 12. септембра текуће године одржан састанак групе од 11 министара иностраних послова земаља ЕУ (10 министара еврозоне и министар спољних послова Пољске). Они су припремили пројекат реформе ЕУ под називом “Будућа Европа” у коме су осим задатака спољне политике ЕУ, одређени и нови правци заједничке одбрамбене политике. Између осталог, разматра се и могућност стварања “европске армије”. Оно што је у пракси већ одавно остварено, доживело је и своје остварење на папиру. Тако је министар одбране Немачке Томас де Мезјер13 иступио са иницијативом војних реформи.14 Њена суштина је у смањењу армије са 250 хиљада колико је било 2010. године на почетку реформи, на отприлике 185 хиљада у 2017. години и у спровођењу њене професионализације. При том, премда се њена бројност смањује, оружане силе ће убудуће бити више орјентисане на употребу у борбеним дејствима. Број војника предвиђених за иностране интервенције, повећан је за 10 хиљада људи. Томас де Мезјер примећује: “Данас Бундесвер мора да усвоји широк дијапазон навика ради њихове реализације у оквирима војних операција, усмерених на стабилизацију региона, на пример на Балкану…”. Он је уверен да је реалност XXI века таква, да се Бундесвер не може ограничити на заштиту територије Немачке и да армија мора бити спремна да учествује на иностраним територијама.15 Но, она не делује самостално. Војни контигент Немачке практично учествује у операцијама вишенационалних структура, као што су НАТО или ЕУ. “Ми ћемо у будућности – каже Томас де Мезјер у интервјуу од 11. јануара 2012. године – такође имати јединствен “блок оружаних снага”. Бундесвер не прави поделу на “оружане снаге за НАТО”, “оружане снаге за ЕУ”, “оружане снаге за ОУН”… Ми морамо да доживљавамо НАТО и ЕУ као структуре које надопуњују једна другу и да наша дејства планирамо на одговарајући начин. Уз помоћ таквих манифестација као што је “Гентска иницијатива” и “Вајмарски троугао”, ми и наши партнери у ЕУ ћемо оживети планове усмерене на још тешњу сарадњу. Заједничка организација штабова, стварање вишенационалних командних органа, сарадња у разради и стварању система а такође и заједнички рад и обука – ето пројеката који су или већ реализовани или се налазе у стадијуму разраде. У НАТО се то означава кључним речима smart defense (паметна одбрана). Али на међународно-политичком нивоу посебно је значајна нова немачка доктрина “фактичког потчињавања”: “Ако Немачка дели било какве ресурсе са другим државама, тада и политички процеси треба да буду организовани на тај начин да ти ресурси буду доступни другој држави у случају војних дејстава са њеним учешћем”. Кључном компонентом своје војне тактике он назива то што у енглеском језику означава реч counterinsurgency (енглески “мере за сузбијање побуне”)16 – што се на директан начин одсликава на северу Косова, где ће можда бити предузети кораци за његову насилну интеграцију са “Републиком Косово”.
На тај начин, у условима спољног дипломатског, политичког и војног притиска без преседана на Србију, једино консолидацијом друштвено-политичких кругова и српског друштва, спровођењем политике на принципима истинског патриотизма, овладаће се могућношћу за очувањем српских национално-државних интереса.
1 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/11/dzhordzhe-vukadinovih-priznane-integriteta-kosova-ie-na-liniii-nemachkog-zahteva-umiruiuhe-iziave-samo-blagi-sedativ.html
2 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/14/miroslav-lazanski-eu-igra-koia-niie-uspela.html
3 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/12/file-od-kosova-zavisi-ssp.html
4 http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/nemacki-ambasador:-teritorijalni-integritet-kosova-predvidjen-rezolucijom-1244_347008.html
5 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/12/aleksandar-vuchih-formulaciia-o-teritoriialnom-integritetu-kosova-pogreshno-protumachena.html
6 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/346731/Otvoreno-pismo-Vucica-Ako-su-Nikolic-i-Vlada-nezadovoljni-mojim-radom-to-uvek-mogu-da-saopste-javnosti
7 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/13/ko-vodi-pregovore-sa-pristinom.html
8 http://www.nspm.rs/hronika/vecernje-novosti-nemacka-francuska-i-britanija-traze-potpisivanje-izjave-o-kosovu-kao-susedu.html
9 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/13/bairam-redepi-carinici-kosova-ostaiu-na-administrativnim-prelazima-sa-srbiiom.html
10 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/11/pritisak-eu-na-sever-kosova.html
11 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/13/kineski-recept-za-odbranu-kosova.html
12 http://gidepark.ru/community/1387/content/1601680
13 Томас де Мезјер – политичар ХДС-а, искусан стратег и близак рођак последњег премијера ДРН Лотара де Мезјера. Отац Томаса де Мезјера, Улрих де Мезјер, за време Другог светског рата био је пуковник Вермахта, а после рата постао је један од главних градитеља Бундесвера.
14 После завршетка Другог светског рата у Уставу земље је учвршћена забрана на коришћење армије ван граница Немачке. Током првих 40 година своје историје, Бундесвер није учествовао у ратним операцијама. Тек 1994 г. Уставни суд Немачке је донео одлуку о укидању исправки из 1982 г., које забрањују учешће Бундесвера у војним операцима у иностранству.
15 http://www.germania-online.ru/politika/politika-detal/datum/2012/08/30/tomas-de-mezer-zadumal-voennyi-perevorot.html
16 http://www.germania-online.ru/publikacii/ip/ip-detail/datum/2012/01/11/armija-ehto-ne-voenizirovannaja-sluzhba-tekhnicheskoi-po.html
Фонд Стратешке Културе
