Кад се ради о енергији, државе у Европи не воле да им се било ко меша у посао. Кад је Немачка, после нуклеарне катастрофе у Фукушими, одлучила да се брзо опрости од нуклеарне енергије, њени суседи су ту одлуку могли само да приме на знање – јер питање енергије је у ЕУ великим делом ствар националних влада.

Ипак, прва дугорочна последица кризе у Украјини могла би да буде – тешња сарадња Европљана по том питању. Откако је пољски премијер Доналд Туск поменуо “енергетску унија” значајно се развила дискусија о томе како смањити зависаност од руског гаса и нафте.

Туск је између осталог говорио о заједничким уговорима Еуропске уније са Гаспромом, али та енергетска унија би могла ићи и корак даље. Гунтрам Волф, шеф бриселског труста мозгова Бројгел, мисли на велике инвестиције у европску енергетску инфраструктуру: “Створило би се нешто што је у европском интересу.” Он сматра да би се једним ударцем убиле две муве: пројект био би симбол краја политике штедње, а и грађани би тако можда поновно веровали у ЕУ.

Јача еуропска интеграција као нека врста објаве рата Москви

Идеја Доналда Туска о енергетској унији наишла је на одобравање не само стручњака и странака у Европи, већ и код бројних шефова влада и држава. Комесар за енергију Гинтер Етингер ће на самиту ЕУ у јуну представити прве планове за пројект “Енергетска унија”. Могући садржај: ширење мреже гасовода и јединствена цена у за руски гас.

Јан Техау, шеф труста мозгова Карнеги Европа, каже да ће украјинска криза довестии до јаче европске интеграције пре свега на подручју енергије: “То можда неће одмах довести до јединствене енергетске политике, али у сваком случају до огромне инвестиције у мању зависност од Русије.”

Осим тога, биће и других дугорочних промена, каже он. Сукоб с Русијом је јасно показао да је нестала илузија Европљана да се сарадња с источним суседима може вршити без притиска. Техау каже да Брисел политику сарадње са суседима више не би смео да третира као “технички пројект”, већ као геополитички подухват. Европа ће се дакле морати много више да се позабави класичном политиком моћи. “Руси су нам управо показали да политика моћи, војне претње, уцене и све те ствари – да ће то бити инструменти политике.”

Европска војска – неостварив сан?

Војни сукоб у суседству и угрожавање сопствених граница – многе грађане ЕУ је то искуство изненадило. ЕУ државе додуше не могу скрштених руку проматрати развој ситуације, али од почетка кризе у Украјини се ипак не може чути ниједна реч о заједничкој европској безбедносној и одбрамбеној политици. У програмима великих народних странака за изборе за Европски парламент, се додуше могу наћи назнаке о успостављању “европске војске”, али Техау је скептичан: “То је сан, који дуго неће моћи да сеи реализује.” Он каже да је Европска безбедносна и одбрамбена политика један од губитника у украјинској кризи. “НАТО је добио подстрек, али не и Европа.”

Поглед на ток кризе даје му за право. Контролу ваздушног простора над Балтиком је преузео и појачао НАТО. И наравно да су у првом реду САД, као водећа сила НАТО, те које државама источне Европи на на крају гарантују заштиту од Русије.

Сигурност, застрашивање, војна присутност: ретко где у Европи се о тим питањима с толиком забринутошћу расправља као у балтичким државама. “Током кризе се видело да је унутар ЕУ делом јако тешко ујединити различите представе, геостратешка размишљања и историјска искуства”, појашњава Јанис Еманоуилидис, директор Еуропеан Полицy центра у Бриселу. Тренутно је Европа сложна, али што дуже конфликт буде трајао, тим теже ће бити очувати јединство.

Нова подела Европе

То о чему говори Еманоуилидис је различита перцепција кризе у ЕУ. Док су грађани земаља Балтика, Пољске и скандинавских земаља веома забринути за своју сигурност, Немци, Холандјани или Французи су знатно опуштенији. Према мишљењу Јана Техауа, после рата у Ираку 2003. видљива је једна нова подела Европе: данас, међутим, више између истока и југа континента. Притом се ради о опипљивим финансијским интересима: “Европска унија у оквиру своје политике са суседима издваја две трећине донаторских средстава за Југ, једну трећину за Исток. Европске средоземне земље Шпанија, Италија и Грчка не желе да се новац из Средоземља повуче, како би се помогло Истоку.”

За Немачку је та подела велико бреме. Техау каже: “Немачка мора да води, мора зрачити смиреност, мора источним партнерима дати осећај сигурности. То тешко пада Немцима, који увек имају малу ‘слабост према Русима’ и које због тога гледају попреко .”

Али Берлин је, како сматрају многи партнери, неодлучан и шаље различите сигнале, за разлику од консеквентог става током кризе евра. “Канцеларка је још релативно јака, али у једном немачком, веома скептичном окружењу, које по сваку цену жели да спречи сукоб са Русијом. А то није у складу с европским и политичким обвезама према НАТО.”

Немачка би, дакле, због својих економско-политичких веза с Русијом, на крају могла да буде не само економски губитник украјинске кризе, већ и да изгуби политички утицај у Европској унији.

Дојче Веле