Пет година након уласка Хрватске у ЕУ поверење грађана у ту међународну организацију држава све је мање. Стручњаци процењују да Хрвати нису осетили бољитак у својој земљи и да се зато масовно исељавају.
Најновије истраживање о расположењу становништва Европске уније према тој асоцијацији, тзв. Еуробарометар, није резултирало позитивним сазнањима кад је реч о најмлађој земљи- чланици. Штавише, како је објављено пре неколико дана, у већини чланица наклоност према ЕУ у просеку расте, док у Хрватској осетно пада. Рецимо, укупно чак 60 одсто грађана у свих 28 чланица ЕУ сматра да је то чланство пожељна и из њиховог угла сврсисходна чињеница. Али у Хрватској данас тако размишља само 36 одсто људи, што представља пад за пуних седам процената у односу на податке обрађене у исто време прошле године.
Осим тога, индикативан статистички показатељ је и онај који открива да 49 одсто хрватских испитаника има неутралан однос према том питању. То отприлике значи да је приближно половина грађана индиферентна према чланству своје земље у ЕУ, или да га доживљавају као стање подједнако добро и лоше. Ипак, следећа несумњиво поражавајућа белешка Еуробарометра показује да чак 46 одсто анкетираних грађана Хрватске верује да се прилике у ЕУ развијају у лошем смеру. Све то је разлог да се постави питање откуда такав суморни став хрватске јавности или, прецизније речено, да се затражи мишљење појединих научника.
Логична разочараност и неповерење
„Пад поверења у односу на ЕУ није ни најмање изненађујућа вест“, констатује Берто Шалај с Факултета политичких наука у Загребу. Он указује да се осећај припадности и узајамности с неком широм заједницом ствара најпре кроз економски и социјални канал: „Европска унија не функционише тако у пракси, не обезбеђује нам квалитетније нпр. здравство и образовање или социјалну службу, напротив. Здравство се већ годинама урушава, док о образовању само причамо, а пензионери подносе све гори животни стандард. Ако не добијате солидарност од некога јачег, не може се заузврат очекивати ни исказ припадности с њим. Али то је само један део проблема.“
Други проблематичан аспект, према размишљању загребачког политиколога, тиче се заједничког одлучивања о важним политичким питањима и сопственој судбини у оквиру ЕУ. Хрватски грађани нису ни у сопственој земљи навикнути на задовољавајући ниво демократије, али Европска унија је то још додатно срозала. „Очигледно је да је Брисел измакао механизме одлучивања подаље од народа, и то нипошто само у Хрватској“, наставља Шалај, „јер се Европски парламент низашта битно не пита, и зато су та разочараност и неповерење логични. То је добар одговор свима који се чуде зашто у Хрватској расте популарност једне тзв. евроскептичне странке која заговара излазак из ЕУ, без обзира на њезине компетенције.“
Народ „гласа“ миграцијама
„Хрватска, па и добар део Европске уније, тренутно се налази између технократије и популизма. Између експертских и дистанцираних појава попут Макрона, рецимо, а које наређују смањење радних права и резање потрошње, тврдећи да алтернатива не постоји, и – с друге стране – струја налик онима какве су управо дошле на власт у Италији“, каже Берто Шалај за ДW. А на питање где је ту позиција хрватске науке, он одговара да је више истраживања о ефектима ЕУ било у време пре уласка Хрватске у чланство. То је само наоко парадоксално, јер требало би знати да је у Хрватској тада било и више новца за науку.
„Нећу да бежим ни од наше сопствене одговорности у академској заједници“, додаје Шалај, „али објективно смо у систему финансирања науке изгубили онај средњи део који се бави озбиљним пројектима на које не треба потрошити године и године. Из домаћих извора и ЕУ-фондова финансирају се углавном мали радови, или они велики, комплексни, дуготрајни.“
Наш други саговорник, међутим – социолог економије Тони Пруг – сматра да се разлог инертности хрватских научника у односу на теме из ЕУ-контекста крије у још једној специфичној политичкој чињеници, тачније прећутном консензусу значајног дела јавно-интелектуалне сцене.
„Либерална интелигенција не упушта се у критику ЕУ због страха од раста национализма и, под два, зато што ипак верује у вредност што отворенијег тржишта које промовише Брисел. Али та сламка спаса је све горча, а проблеми које доноси све се теже крити. За почетак, народ гласа миграцијама, а историјски је утемељено да се на миграције људи не одлучују без тешке невоље“, каже Пруг. Он је притом мишљења да су и стандардни статистички показатељи развијени како би – готово маркетиншки – прикрили мане капиталистичких економија. Све је доста јасно, на пример, кад се каже да хрватски грађани троше око 29 одсто кућног буџета на храну.
Лош модел интеграција
„Јер, знамо да је просек те ставке у ЕУ само 12 одсто, а цене хране у Хрватској су на 91 одсто од просека ЕУ. Будући да су хрватска примања ниска, логично је што остајемо без готово трећине плате с тим трошком, док просечан становник ЕУ једва прелази једну десетину. Али како да схватимо статистике о трошковима за становање који су највећи терет сваке наше породице која га није решила наследством“, пита се Пруг. „Данас у Хрватској Загребачка банка, рецимо, сада оглашава стамбене кредите с каматом од 3,72 одсто. Њен власник, италијански УниЦредит, у Италији нуди исту врсту кредита са 1 до 2 одсто камате.“
Тони Пруг указује на лош модел интеграција који продубљује неједнакости: „Како да парови улазе у кредите кад смо и након уласка у ЕУ још изразитије међу земљама с највећом подзапосленошћу? Треба ли говорити о одласку кадра школованог јавним финансијама? Као што онколог Весна Рамљак ових дана упозорава – Енглеска и Ирска имају мале квоте за специјализацију, јер знају да ће им доћи специјалисти са истока, па зашто би трошили на образовање својих.“ Неспорно је, притисак у Еуробарометру није случајно ове године још ближи тачки пуцања, бар у Хрватској која је имала објективну несрећу да у ЕУ приступи у најтежем тренутку.
Дојче веле
