Подгрејане су приче о уједињењу некада стожерне грађанске странке у Србији. Да ли се Демократска странка може спасити? Или само може спасити Бориса Тадића и дати му на значају? Да ли ће нове снаге прегазити ДС?
Лидери Демократске странке и Социјалдемократске странке Зоран Лутовац и Борис Тадић разматрају идеју о поновном „уједињењу“ некада владајуће странке у Србији. Идеји је наклоњен и лидер Нове странке Зоран Живковић којем је само засметало што су Лутовац и Тадић о томе јавно говорили на телевизији пре него што су одржани озбиљни разговори иза затворених врата. У јавности се помиње и име Драгана Ђиласа и Душана Петровића, још двојице бивших високих функционера ДС.
Демократска странка је од оснивања била обележена одласцима високих функционера, цепањима и порађањем нових, мањих или већих, странака. Могло би се рећи да је скоро комплетан опозициони корпус на неки начин састављен од рестлова некад најмоћније странке у земљи.
У неку руку ДС је парадоксално била жртва унутрашње политичке културе, која је значила редовне изборне циклусе на којима се за место шефа странке надметало више кандидата. То је јединствена појава у српској политици, где је место шефа странке равно краљевском статусу. Али очито да ДС није издржао сопствену страначку демократију – по правилу би губитници унутарстраначке трке купили пинкле и са неколико сарадника оснивали нове странчице.
Спашавање Бориса Тадића?
Најава „уједињења“ ДС „више личи на повратак бившег лидера Бориса Тадића у странку којег би сада требало питати зашто је уопште напуштао странку“, каже Јасмина Лукач, уредница политичке рубрике листа „Данас“. „Прича да се они програмски уједињују је бесмислена. Никаква суштинска разлика у програмима свих тих странака не постоји“, каже Лукач за ДВ.
Додуше, програмска разлика се мора признати Вуку Јеремићу који је, баш као некада Војислав Коштуница, напуштањем ДС скренуо удесно и покушава да баштини десни центар расцепкане политичке сцене. Извесне покушаје удаљавања од центристичке политике ДС извео је својевремено и Чедомир Јовановић чија је ЛДП заступала либералну економску политику, те Борко Стефановић оснивајући Левицу Србије.
Политиколог Душко Радосављевић за ДВ износи сличан став да је у питању упорност Бориса Тадића да остане на политичкој сцени. „Инсистирање Бориса Тадића на опстајању у политици је помало тужно, и подсећа на ситуацију када је Мохамед Али у позним годинама покушао да се врати у ринг. Очигледно је да у Србији велики број људи не зна да постоје и друге ствари осим политике.“
Тадић је, гостујући на Н1, такве ставове назвао „будалаштинама“, тврдећи да су разговори о укрупњивању ДС искључиво програмски мотивисани. Међу аналитичарима па и грађанима се, рекао је Тадић, запатило опште место да политичаре искључиво покрећу сујете.
Но читав маневар би се могао посматрати и као покушај Бориса Тадића да се на мала врата укључи у Савез за Србију (СзС). Борис Тадић, као некадашњи лидер ДС и председник Србије, највероватније не може да савлада политичку таштину и обрати се лично Драгану Ђиласу, тренутно незваничном лидеру СзС, и затражи укључивање у тај савез. Ђилас је, иначе, победио Тадића на унутарстраначким изборима у ДС.
Неке нове наде
Случајно или не, рестлови ДС размишљају о укрупњавању док се на политичкој сцени ствара нова снага у виду Грађанског фронта. Он би требало да окупи локалне активистичке покрете и иницијативе попут Не да(ви)мо Београд, Удружења покрета слободних станара из Ниша и Локалног фронта из Краљева. Како је наведено, они „верују да на политичкој сцени има простора за организацију којој је решавање конкретних животних проблема важније од надметања у национализму“.
Та идеја много лепше звучи у теорији него у пракси, оцењује Јасмина Лукач. „Мислим да су, кад је реч о локалним проблемима, људи и даље убеђени да ће то да им реши власт“, каже она. Идеју малих локалних покрета који се уједињују и раде велику ствар види као утопију. „Кад након оноликих демонстрација против Београда на води нису успели да уђу у локални парламент, то је требало да им буде јасан знак да морају да са сарађују са неким политичким мејнстримом.“
Посебан проблем је и оно што се зове „српско конзумирање историје“ – људе често далеко више занимају геополитичке теме него тривијалне ствари попут стаза за бициклисте или одношења смећа. Просечан бирач ће се радије бавити Путиновим хокејашким дометима и шта руча Трамп него стањем у сопственој улици.
Душко Радосављевић у том смислу додаје „како овде сви знају саставе Манчестер Јунајтеда и Бајерна, али их не занима да ли у свом крају имају канализацију или текућу воду. Ми зато и не смемо имати универзалне политичаре, већ и оне који ће се бавити месном заједницом, општином, регионом… Чини ми се да у том смислу овакви блокови могу имати успеха, али нисам сигуран колико ће се то брзо десити.“
Воз за ДС је прошао?
Ипак, и ту се враћамо Демократској странци, Радосављевић сматра да „нове демократске опције“ иако немају јасне контуре имају веће шансе да задобију поверење од некакве уједињење ДС. „Ови који би сад да се врате у ДС су баш у време своје владавине изгубили додир са широком базом демократског друштва“, каже Радосављевић за ДВ.
У најавама уједињења се говори о томе да би ДС требало да буде стожер и најјача странка грађанске опције премда су на београдским изборима прошле године ДС, Тадићев СДС и Живковићева Нова заједно били на нивоу статистичке грешке.
Да ли је воз „стожера грађанске опције“ неповратно прошао за ДС? Новинарка Јасмина Лукач сматра да јесте. „Унутар ДС више очекују ко ће последњи да изађе и угаси светло него да се грађански оснаже и обнове потенцијал. Они нису успели да изнесу политику коју грађани ипак већински подржавају, а то је приближавање Европској унији. То и јесте њихов највећи пораз.“
Дојче веле
