Напредњачка власт се бави аикидом – ухваћена у силним лажима, најављује борбу против „лажних вести“ за које оптужује друге. Саговорници ДW кажу да то више лични на пуштање магле него припрему цензуре друштвених мрежа.
Има једна ствар за коју председнику Србије Александру Вучићу сви редом одају признање, премда оно може имати и негативан предзнак. Бије га глас да на политичкој сцени убедљиво најбоље разуме како се медијском пропагандом и наступом обликује јавно мњење.
У том читању је онда погрешно питати чиме је мотивисана нека од небројених медијских офанзива Вучића и његових чауша – увек је мотивисана стицањем још неког поена међу гласачима. Али зашто баш нека тема у одређеном моменту пали? Е то је већ питање од милион долара.
Рецимо, откуд сада акција Вучићеве власти звана „борбом против лажних вести“? Fake news, релативно нови појам за прастари феномен, у свакој држави и друштву дефинише се из медијског и политичког мејнстрима при чему је у Сједињеним Државама ситуација пикантна јер актуелни естаблишмент Беле куће и онај медијски стоје на супротним странама.
Тобожње велико узбуђење врха српске власти због лажних вести – које су, како редовно допевавају таблоиди, увек део ширег плана и напада на Вучића – кулминира у предлогу министра Ненада Поповића да се оснује некаква група за борбу против таквих вести. У питању је примењени аикидо – баш власт која доказано много лаже уз подршку својих медијских булдожера дохватила се дефинисања лажи. А још није забележен пример да је неко самог себе ухватио и процесуирао.
Качење на популарну синтагму
Неупућенима би предлог министра Поповића могао чак да делује рационално – он помиње учешће стручњака и невладиних организација, те примере из земаља бољих од Србије. Милка Домановић, новинарка портала Истиномер, ипак је скептична: „Искуство нас учи да радне групе углавном постоје да би се створио привид некакве дискусије, иако ретко изађу са закључцима којима је стручна јавност задовољна. Најчешће се резултати рада радне групе поклапају са плановима власти.“
„Друго, упитна је мотивација за борбу против лажних вести, јер чини се да нису на мети они који су познати по производњи лажних вести – мислим на провладине медије“, наводи Домановић за ДW.
Блогер и маркентиншки стручњак Михаило Тешић верује предлог о радној групи представља покушај министра Поповића да се „закачи на тренутно горући буззwорд јер у томе види прилику да још мало подржи свога напаћеног председника, који је, у сарадњи са својом медијском машинеријом за производњу магле, у ствари највећи емитер лажних вести у Србији, а можда и шире“.
Како је утврдио Истиномер, Вучић у 90 одсто анализираних случајева у првој години председничког мандата говори неистине. Ко не верује, може и сам да провери званичне податке: нити Србија има више километара аутопутева од Хрватске, нити има највећи економски раст у Европи, нити се јавни дуг смањује…
У креативнијој изведби телевизија са националном фреквенцијом те штампаних твари ниске цене и високе токсичности ствари стоје још горе. Како је пронашла Новосадска новинарска школа, само Информер је за само годину дана само на насловницама објавио 362 лажне вести – а теме из естраде се ту чак и не рачунају. Опет је све проверљиво: нити су „усташе“ преотеле Републику Српску; нити су Тачи и Готовина спровели „косовску Олују“ над Србима; нити је Путин угасио НАТО; нити је ико покушао да убије Вучића.
Вучић имун и на лажне и на праве вести
Но према недавним иступима самог Вучића и његовог првог партијског подофицира Небојше Стефановића, проблем је у спорадичним и сулудим објавама на друштвеним мрежама попут недавне о „изливању метана“ у београдски водовод. Многи су се сетили и лажне вести из 2014, такође у ширем смислу уперене против власти, о беживотним телима која плутају Обреновцем.
Има и бенигнијих, али илустративнијих примера – рецимо стотинама пута подељена „информација“ једног твитераша о томе да београдска власт намерава да посече стогодишњи храст како би направила фонтану – а на приложеној фотографији са лица места види се платан.
У преводу, ни оно што се паушално назива „опозиционом јавношћу“ није имуно на ширење дезинформација, напротив. Само што је тољага лажи у рукама режима неупоредиво моћнија.
Како је утврдио Истиномер, Вучић у 90 одсто анализираних случајева у првој години председничког мандата говори неистине
„Чини ми се да нема те вести у Србији, нити лажне нити праве – права истраживања се једноставно игноришу, њих не преносе мејнстрим медији и она не долазе до већине људи – која може да угрози власт“, сматра Домановић. Зато борба власти против не баш измишљеног, али свакако преувеличаног непријатеља према мишљењу наше саговорнице „може бити још један мамац на који се сви упецају и о којем сви причају, док нам испод радара промичу важније теме“.
Корак ка Ердогану?
Оба саговорника ДW сами наводе синтагму „мућење воде“. Домановић указује да без одличне упућености у тему није лако препознати лажну информацију ако је добро упакована, а „најгора је ситуација када се вода толико замути да је уз све напоре заиста тешко разлучити шта се догодило“.
Борбу против лажних вести у изведби власти Михаило Тешић сматра потврдом да „машинерији понестаје идеја и муниције којом би додатно замагљивали реалност и онда посежу за најперфиднијим видом поништавања истине – који нам иначе такође долази из репертоара западних медија и комуникација – користити термин који тачно описује одређени феномен, али га прикачити противницима, оптужити друге за оно што сам радиш. Народ то зове и ‘мућење воде’.“
Неки у хипотетичкој радној групи виде почетак метастазе цензуре из класичних медија на друштвене мреже. „Увертира за цензуру друштвених мрежа по Ердогановом моделу“, написао је о томе на Твитеруполитичар Народне странке Владимир Тодорић.
Београдском новинарском чаршијом већ дуго кружи прича о џентлменском споразуму Вучића са такозваним западним партнерима: жмурка се на глајхшалтовање медија све док методе више личе на Орбана, а мање на Ердогана. Дуге цеви у редакцијама – а ни то Вучићу из деведесетих није страно – или блокаде Твитера или Јутјуба, то по том наводном договору не долази у обзир.
„Мислим да је ово само мало качења на актуелне теме које неће имати неке конкретне последице“, предвиђа Тешић. „Најгори сценарио је окомљавање на противнике режима који су утицајни на друштвеним мрежама, што наравно није мала ствар, али је сасвим у складу са владајућом климом тихе претње која изазива пре свега аутоцензуру у медијима и код људи.“
Дојче веле
