У 2017. години је шеф напредњака устоличен као председник, премијер, вођа навијача, први безбедњак, уредник медија и писац рекламног материјала компаније ИКЕА.
1. Вучић – шеф свега
Бивши председник Томислав Николић запретио је да ће се поново кандидовати за ту функцију и тако на тренутак кренуо да квари планове Александра Вучића. Опозиција у виду белих листића је брже боље подржала Николића, баш као што су га и ономад подржали да са власти скине „диктатора Тадића“. Након извесног шума у комуникацији званог ‘зваћу ја Томо тебе – немој ти мене’, Николић се нагодио, сместио у измишљену канцеларију за непостојеће послове са Русијом и Кином, а Александар Вучић је постао нови председник Србије.
Тако је отклоњена опасност да на Андрићев венац дође неки нови демократски „диктатор“ па је Александар Вучић постао председник, вођа навијача, премијер, координатор безбедносних служби, врховни командант, уредник медија, председник СНС, и писац рекламног материјала компаније ИКЕА.
„Досад би већ и она пословична жаба приметила да вода постаје претопла“, каже за Дојче веле о томе Владан Марјановић, новинар недељника НИН.
„Већинска Србија, међутим, ни после пет и по година напредњачке владавине не види ништа проблематично у разграђивању институција, растакању морала и поништавању смисла у изведби Вучићевих сатрапа. Вучић сам, пак – сад и у складу с лажном титулом ‘врховног команданта’ којом му се улагују – наставља да суверено командује том сумрачном парадом.“
2. Аутократија или диктатура?
Полемика да ли је у Србији аутократија или диктатура није престајала током читаве године. Дежурни дворски аналитичари такве оптужбе одбацују са гнушањем, али занимљиво је да то раде и они који бар на папиру нису наклоњени Вучићу.
Тако се физичко насиље и претње губитком посла за вас и чланове ваше породице или безочно рекетирање приватног бизниса или прање новца кроз страначке донације виде као мали недемократски несташлуци, а дављење новинара и обијање њихових станова као део несавршене демократије. Куповина гласова, отмице одборника и прекрајање изборне воље грађана ваљда такође спадају у дозвољене несташлуке гаранта мира и стабилности на Балкану. Крајњи утисак је да превише људи, како у Србији тако и у Европи, благонаклоно и равнодушно посматра рађање диктатуре у Србији.
„Мој политички утисак године је да клизимо у озбиљну диктатуру“, каже Зоран Гавриловић из Бироа за друштвена истраживања за Дојче веле.
„И институције и грађани као да са радошћу хрле у диктатуру. А то потврђује и наше истраживање у којем осам од десет грађана каже да је Србији потребан лидер са чврстом руком, а са друге стране сваки други каже да није паметно причати оно што мислиш. А избори у Србији више ништа не одлучују, нити су регуларни.“
3. Овце на звонце
Српски парламент је у 2017. имао специфичну улогу: требало је да покаже зашто је парламентаризам будалаштина и зашто је од тога важније да Србија има доброг домаћина чврсте руке који о свему одлучује сам и зове се Александар Вучић. Парламентарна већина је у том дому гласала уз помоћ звонцета и заиста није познато зашто је злобнике то асоцирало на заблуделе овчице.
Поред тога, српски парламент је током 2017. године расправљао и о неким веома важним темама: пудријерама, доњем вешу појединих министарки, Пиночеу, певању уз гусле, претило се шамарима, а председница парламента је поред укљученог микрофона понижавала генералну секретарку парламента.
Власт свесно прави такву атмосферу и тврди се да ће све то бити разлог да се распишу и ванредни парламентарни избори како би Србија добила нове и боље посланике. Звонце ће, за сваки случај, остати.
Можда је највећи утисак оставила реченица садашњег председника:
„Сигурно нећу бити председник Србије“.
Она је била увод у каснију диктатуру имагинарног, лажног. Званични говор власти је данас потпуно одвојен од реалности, али се одржава, као у цртаном филму када Пера Којот трчи по ваздуху и то му успева све док не схвати да више нема тла под ногама. Светски феномен фејк њуза за нас је мала беба.
4. Опозиција у деведесетим
Година промашених шанси за опозицију и година промашених нада. Колико год се Александар Вучић трудио да сваке године организује изборе не би ли некако изгубио власт и најзад се преселио у Уругвај, опозиција је вешто успевала да промаши све зицере.
Трачак наде се појавио након председничких избора у виду Покрета слободних грађана (ПСГ) Саше Јанковића. Но, уз оптужбе да смо добили нове Слобу и Миру, ПСГ су кренули да напуштају оснивачи странке, а њихова једина активност се свела на изборе нових чланова Председништва на сваких неколико дана.
Остатак опозиције је и даље збуњен, и не разуме зашто је немогуће да 28 странака и покрета направи једну предизборну колону када је то тако лепо функционисало у време Слободана Милошевића.
Опозиције је додуше било, али у измаштаним државним ударима, македонским и украјинским сценаријима, десанту твитовима, каже за Дојче веле Славиша Лекић, председник Независног удружења новинара Србије.
„Не бих да грешим душу, али мислим да иза све те халабуке стоји сам Вучић. Нико пре њега није био тако инфициран вољом за моћи, потребом за непрестаном пажњом, дивљењем, подршком, и уверењем да се у сваком часу мора налазити у средишту свега, макар то био и државни удар.“
5. Сјећаш ли се протеста?
Протесте младих након председничких избора сви би најрадије заборавили и о њима се у пристојном друштву не говори. Не само због на крају скромних домета протеста и трошења преко потребне енергије, већ и због чињенице да су и они показали сву слабост и неорганизованост отпора напредњачком режиму. У периоду од свега двадесетак дана протести су прешли круг од десетак хиљада људи до неколико случајних пролазника крајем.
Практично су завршени оног тренутка када су организатори, охрабрени великим бројем људи на улицама, најавили радикализацију протеста. Теоретичарима политичких покрета ће стога остати материјал за дебату: може ли се диктатура срушити пиштаљкама и мирним изласком на улице?
Млади су сматрали да то није политички протест, и да би странке требало да се држе подаље, а лидери опозиције су то једва дочекали. Иако је власт била затечена, донекле и уплашена на почетку протеста, брзо се прибрала и демонстрације су, што због невидљивих притисака, што због губитка ентузијазма, преко ноћи престале. Крајни резултат – мало су ипак поквариле постизборно весеље председнику Србије.
6. ИКЕА по други пут међу Србима
Намештај ИКЕА званично се вратио међу Србе. Медијска хистерија која је пратила отварање робне куће може се упоредити само са отварањем првог Мекдоналдса у Србији 1988. године. Изостали су бескрајни редови на отварању, али разлог није била лоша ботовска организација већ невероватно високе температуре.
Нашло се ипак довољно људи да поздраве још један величанствени успех Александра Вучића, који је након оде ИКЕИ морао да одговара на питања усхићених новинара парадржавних медија међу којима се издваја једно:
„Да ли сте свесни да ћете бити забележени у историји као неко ко је први довео ИКЕУ у Србију?“
А ИКЕА је продавницу у Београду имала још 1991.
Дежурна гунђала су, наравно, поставила питање зашто третман као ИКЕА немају и домаћи произвођачи намештаја, али су брзо проглашени за непријатеље прогреса и сараднике тајкуна. Како се до сада живело у Србији без ЛАЦК сточића и ИКЕА виршли? Није било лако, кажу грађани са уздахом олакшања.
Кад већ поменусмо тајкуне, за крај утисак године Драгољуба Петровића, главног уредника Данаса:
„Ослобађајућа пресуда Мирославу Мишковићу за оптужбе за малверзације са путарским предузећима. Мислим да је та ствар врло битна јер је фактички хапшење Мишковића определило људе за Вучића. Сада када је он ослобођен то није много утицало на рејтинг Вучића, али чини ми се да ће се све више тих ствари – које су биле маркетинг њега и његове странке – разоткривати, и да ће то једног дана, можда већ у 2018 години, довести до пада њихове популарности.“
Дојче веле