Договор је, тврди премијерка Брнабић, одличан, али не може да открије какав је. У Фијату неће да кажу. Радници не знају шта је у њихово име договорено, синдикалци беже од медија. Шта уопште знамо о фамозном „договору“?
„То је политика, како другачије да назовем тај безобразлук“, одговара нам револтирано један од радника. Његов колега додаје да су сада убеђени у то да је све било унапред договорено. „Отишли су за Београд, све време преговора нисмо знали ни шта је понуђено, ни да ли је понуђено, ни шта ћемо да добијемо. Можда су питали пет-шест својих чланова да ли су сагласни са условима који су понуђени, али остале људе су само у понедељак у шест ујутру сачекала излепљена обавештења по погонима да су прихваћени услови Фијата који нису имали алтернативу“, прича запослени који, као и његове колеге, због страха од одмазде више не говори за медије под именом и презименом. (Обавештење које су на огласној табли затекли радници Фијата можете пронаћи испод овог текста у пдф формату)
Шта су тачно добили, нису могли да питају ни колеге из Самосталног синдиката, јер од потписивања споразума „никога од њих не могу да пронађу, зато што беже од људи“. Беже и од медија, чини се, јер се председник Самосталног синдиката Зоран Марковић, који је као представник радника потписао споразум, на телефон није јављао, нити је одговарао на поруке.
На питања нису одговарали ни приликом потписивања споразума, јер премијерка Ана Брнабић није желела „да се питањима отварају теме око којих је постигнут компромис“, како тај компромис не би био угрожен. Напоменула је, међутим, да ће у наредном периоду сви бити на располагању за сва питања, али тај период, судећи према одговорима које смо у Влади Србије и Фијату добили, још није дошао. Из Владине канцеларије смо добили само неиспуњено обећање да ће нам пронаћи адекватне саговорнике, док су у Фијату кратко одговорили да нам, према корпоративним правилима, не могу ставити споразум на увид, нити одговорити на додатна питања.
Колико је повећање?
Према ономе што су могли да сазнају са огласних табли, радници Фијата су у преговорима са пословодством добили повећање плате од 9,54 одсто, и то 3,15 одсто од првог августа и 6,39 одсто од фебруара, као и обећање да ће се у фебруару сваке године врши усклађивање плата с инфлацијом. Из Владе, међутим, другачија порука. Они у саопштењу наводе да је договор да ће се плате повећавати наредне три године у складу са инфлацијом, те да ће у августу бити веће за 2,2 одсто, а у фебруару следеће године 4,5 одсто.
Штрајк узалуд?
Одакле разлика у процентима, нико није могао да објасни, па радници не знају која је од те две информације тачна. Ипак, чврсти су у ставу да је и једна и друга понуда понижавајуће мала, јер чак и да је тачна информација коју су добили од синдиката, то повећање износи око 3.500 динара, и то из два пута. „Проблем Фијатових радника је у томе што су на минималцу. Требало би прво да се направи један скок, да радник добије плату од које може да живи, па да се онда прати инфлација“, каже за ДВ Зоран Станић из синдиката „Независност“.
„Нема рационалног објашњења зашто се зараде не повећавају“, слаже се и Марио Рељановић, ванредни професор на Правном факултету Универзитета Унион. Он објашњава да усклађивање с инфлацијом практично значи да зарада не расте, него остаје иста у реалним оквирима. „С друге стране, ми и даље не знамо шта се дешава са разликом између субвенција које Фијат добија од државе и зарада које даје, јер ако имате бруто плату триста евра, а добијате осамсто евра субвенција, то је петсто евра разлике. За 2.000 радника, то је милион евра месечно. Да ли Фијат зарађује самим тим што постоји у Србији?“
За синдикат Независност ни остатак понуде није прихватљив. Комисија за техничка мерења коју је Фијат обећао оснива се, кажу, како се проблем преоптерећености не би решио, а када је у питању бонус, споразум их је вратио корак назад. Понуду да им се бонус ефикасности исплати у фебруару су, причају синдикалци, већ имали на столу, а сада имају само обећање да ће бонуси бити тема преговора о новом колективном уговору. Накнада за превоз би требало да буде удвостручена на 120 динара дневно, што не помаже много радницима друге смене. „Људи у граду плаћају 60 динара аутобуску карту у једном правцу. Ако добију 120, тиме не могу да плате такси, а не постоји други превоз у то време“, прича Зоран Станић.
Стиже нови колективни уговор
Опречне информације које су током преговора стизале од Владе и синдиката, отвориле су и питање новог колективног уговора. У саопштењу Владе Србије прво је наведено да су запослени пема споразуму добили нови колективни уговор, али је синдикалац Зоран Марковић касније објаснио да ће се о садржају новог колективног уговора тек разговарати. Нови колективни уговор је, према речима представника државе и синдиката, гаранција да компанија неће отићи из Крагујевца. То је и „највећи значај потписаног споразума“, кажу из синдиката, а из Владе Србије додају да је договор „одличан показатељ да је Србија добро место и за домаће и за стране инвеститоре, што доприноси даљем економском расту и развоју земље“.
„То је још једна бесмислена порука“, сматра Рељановић. „У закону пише да у сваком тренутку свако може да иступи из сваког колективног уговора и да тај колективни уговор у року од шест месеци престане да важи, тако да нема апсолутно никаквог разлога да они остану још три године, осим ако постоји неки бочни договор да ће се субвенције наставити, а ово је било потребно да би неко изашао као победник“, прича Рељановић.
Уздржавање од штрајка
Уколико нови колективни уговор и није потписан, у њему би, према саопштењу Владе Србије, требало да се нађе тачка којом радници обећавају да ће се наредне три године уздржати од штрајка. „Ако се таква формулација буде нашла у колективном уговору, одмах ће бити поднета Уставном суду на оцену уставности и законитости, јер то је врло очигледно – право на штрајк је гарантовано и не можете га се одрећи“, објашњава Рељановић.
Чему онда таква ставка? Она је веома корисна као упозорење радницима да то што се десило не би требало да понове, слажу се наши саговорници. „Пошто је правно ништава, она има искључиво политичку сврху. Дакле, морате на неки начин да изађете пред инвеститоре који ће рећи ‘ви сте нама обећали дивљи запад, а овде се дешава нешто уређено’. Онда ће држава рећи ‘али послали смо јасну поруку да то тако не може’“, прича Рељановић.
Према закону или не, штрајка барем до јесени неће бити. Потписивањем споразума овај штрајк је окончан, а уколико би радници сами наставили обуставу рада, према закону би били дужни да плате сву штету коју проузрокују послодавцу. Једина опција јесте да покрену нови штрајк – већина радника или неки други синдикат. Већину радника је, кажу, међу 2.000 запослених у „Фијату“ готово немогуће скупити, али из синдиката Независност поручују да би они били спремни да поведу нову борбу. „Али ту се јавља нови проблем. Да смо и одмах након потписивања споразума предали захтев за штрајк, морамо да чекамо пет дана да бисмо га организовали, а производња стаје већ у петак, јер идемо на колективни годишњи одмор, тако да су нам руке везане што се тиче јула и августа“, прича Станић.
Ипак победа?
Колико ће радницима бити до штрајка и након годишњег, вероватно ће зависити и од тога колико ће због претходне обуставе рада остати кратки. Наиме, у обавештењу које су затекли на огласним таблама, наводи се да је став синдиката да се запосленима који су учествовали у штрајку у другој половини септембра из штрајкачког фонда исплати помоћ у износу од 1.000 динара по дану штрајка. Коме и да ли такав фонд уопште постоји и може ли то да покрије – још једна непознаница.
„Обично кад се седне за преговарачки сто, па кад послодавац пристане на повећање плате, онда се прича шта са радницима који су изгубили дневнице. При том је ово била грешка Фијата, јер да су они хтели да седну први дан, било би решено првог дана. А тај штрајкачки фонд, колико ја знам, не постоји, тако да највероватније неће ништа бити исплаћено, јер је интерес послодавца да нас што више казни, да нас понизи и застраши, јер ако би нам платили те дане, ми бисмо сутра лако кренули у нови штрајк“, каже Станић.
Запослени за време штрајка немају право на зараду, али имају на уплату доприноса, јасан је и закон. Зато ће им, кажу, уколико штрајкачког фонда не буде било, плата за јун бити око 7.000 динара мања, а за јул чак 20.000.
Ипак, кад се подвуче црта, утисак је позитиван, сматра Рељановић, јер су радници показали да могу нешто да помере када хоће и да нису тако уплашени као што се говори, а то потврђује и штрајк у „Горењу“, где су радници успели да добију укупно повећање од 4.000 динара нето.
Да ли је, међутим, то што су радници „Горења“ одбацили синдикат и сами преузели штрајк био кључ њиховог успеха? „Ја сам убеђен да би штрајк у Фијату и даље трајао да није било синдиката. Када радници сами штрајкују, они имају одређене захтеве и то су захтеви штрајкача, а кад штрајкује синдикат у име радника, онда ће превладати интерес синдиката. Радници су ослобођени ситних партикуларних интереса и много лакше бране то што захтевају, јер у то верују. Синдикати су претворени у бирократске машине које имају неке своје посебне интересе који могу, али и не морају да се преклапају са интересима запослених. Када интереси крену у супротном правцу, добијемо трули компромис као што је овај“, закључује Рељановић.
Дојче веле
