Немачки медији: Схватиће и Вучић, али биће прекасно

„Опсадно стање“ свести тера Вучића да иде Србијом и води кампању. Власт ложи своју ватру страхом од пада и не види да бахатошћу изазива протесте. Вучић ће, као и сваки самодржац, то схватити тек кад му дође крај.

Игра је одвећ провидна: Власт фокусира прљави детаљ у гомили незадовољника и прогласи га за целину. Није битно да ли су то пластична вешала, црнци за премијерку или нешто треће. Тамо где се окупе десетине хиљада људи, по закону вероватноће, биће и неколико будала.
Онда тај усрани детаљ власт провлачи кроз медијске лабораторије, данима мрцварећи милионе медијских конзумената истим смрадом – мизогиним силоватељима, фашистима, псовачима и осталим шљамом. Е, тада настане велики тренутак великог Вође који понови мантру да „пристојна Србија“ неће никада пристати на овакву опозицију.

Истина је да међу нижерангираним опозиционим политичарима има тешких штеточина које се повремено понашају као Шешељ у најбољим данима, па би озбиљни критичари власти требало да се запитају да ли неки опозициони псовачи свесно или несвесно раде за Вучића. Но, процес цивилизовања „тврдих момака“ унутар Савеза за Србију почео је њиховим пристанком да шетају заједно са геј активистима и марксистима.

Пред опозицијом је избор: Или ће пронаћи уверљив, оштар, али непсовачки дискурс, или ће пасивно препустити појединцима из својих редова да се такмиче са владиним буздованским таблоидима у агресивној вулгарности и да тако озбиљно оштете шансе опозиционог укрупњавања. Не могу десетине хиљада грађана на протестима бити таоци нечије политичке неписмености.

Пијачно псовање и безакоње

Уколико нису тајнослужбашки исконструисане, глупости опозиције су углавном производ хаотичних околности те имају ексцесивни карактер. Осим тога, јефтина је замена теза проглашавати испаде појединаца из опозиционих странака за срж масовног бунта, као што то раде Вучић, његове ратоборне државне секретарке и медијски ешалони. Метода коју они обожавају. Отуд и чувени спот у којем напредњачка машта претвара Ђиласа и Јеремића у понизне марионете тајкунских манипулатора.

Проблем није само у недоследном садржају – власт етикетира Ђиласа као тајкуна, а спот га ставља у службу тајкунских мрачњака. Проблем је двострук. Када председник државе оптужује опозиционе лидере да су „жути лопови“, а правосуђе у земљи Србији не подиже оптужнице за лоповлук, онда такве оптужбе попримају карактер најобичнијег пијачног псовања. Да подсетимо, свако ужива претпоставку невиности док суд не установи супротно.

Стално се најављује закон о пореклу имовине. Нека господа напредњаци препишу најбоље, скандинавске законе и пусте судове да их примене. Мада баш нешто и не верујем у будућу правосудну оштрицу у време ове власти. Најкасније 2014. заустављена је иоле озбиљна антикорупциона борба, ваљда када је свако платио свој рекет. Напредњаци ће, докле год владају, већ некако отупити сваку будућу правосудну оштрицу за све оне који су муљали уз њихов благослов у последњих седам година.

Дакле, тешке оптужбе, од оних да је опозиција у служби Харадинаја, до општег места о жутом лоповлуку јесу методе рустикалног, бахатог владања, а не методе увођења реда у земљу у којој партијска књижица одређује приступ казану.

Други проблем са спотом је то што он директно крши закон. Наиме, овакво видео-странчарење на телевизијама са националном фреквенцијом није дозвољено изван предизборне кампање. Општепозната је дрскост с којом и председник државе и премијерка и министри, представници РЕМ-а, па и пирамедална напредњачка булумента све до месне заједнице, по потреби игноришу и Устав и законе и сва правила.

Владајући странка чији је шеф председник државе понаша се према потреби противзаконито.

Отмица појма „пристојне Србије“

Исти тај шеф државе ће да изађе пред микрофоне и да каже да „пристојна Србија“, а то је јелте само она која гласа за њега, јесте последња одбрана од опозиционих варвара. Или како то каже његова нишка марионета у трбухозборачкој представи – напредњачка „пристојна Србија“ је одбрана од „шаке јада“.

Псовачки приступ другом и друкчијем није ексцес, као код дисперзоване опозиције, већ представља саму радикалску суштину напредњачке пизме.

Да ли је пристојно кршити Устав и законе, не одговарати на нормална питања, као оно, зашто Етихад није испунио уговорну обавезу и испоручио четири нова авиона, ко плаћа саветнике из фирме Тонија Блера који раде за српску Владу, ко је наредио рушење у Савамали? Друкчије речено, зашто илегално здање на врху Копаоника није срушено, док су легални објекти у Савамали срушени паравојним методама?

Да ли је пристојно када надлежна министарка на новинарско питање зашто ће земљиште ПКБ-а, продато испод цене пријатељима Арапима, морати да се откупљује од њих како би се правио планирани пут за Зрењанин, одговори да туда неће ићи пут, али куда ће – не зна, јер она није генијалка као новинари?

То је осионо и безобразно, а не пристојно. Као и оно Брнабићкино спрдање са „невероватним“ питањем.

Напредњачки назадак

Да ли је пристојно рећи да у Србији стање у медијској области јесте нормално, позивајући се на несувисле примере – ЦНН је навијачки медиј па је нормално да Пинк буде пљувачки медиј. Вучић као Врховни глодур каже да је Н1 у најјачој кабловској мрежи, интернет је слободан, па њега лично 24 сата нападају.

Ово „опсадно стање“ свести човека који има апсолутну већину на свим нивоима власти и у скоро свим редакцијама, говори да култ угрожености никада није нестао из слуђеног друштва. И да тај страх јесте гориво којим власт ложи своју ватру.

Отуд је према Вучићу ваљда нормално да већина телевизија са националном фреквенцијом не може да препозна ни једну грешку власти. Понекад помислим да онај ко износи ову врсту аргументације није сав свој.

Не треба посебно описивати какав је тај телевизијски пејзаж у којем напредњачки спот емитују три најгледаније приватне телевизије са националном фреквенцијом. Али тврдити да је медијска токсичност Србије на нормалном нивоу напросто је крајње цинично и безобразно. То у оваквој Србији не би тврдио ни један пристојан председник.

Овде не помаже ни аргумент да су „жути“ своједобно на исти начин имали монопол над медијима. Прво, зар напредњаци нису тврдили да долазе на власт како би обезбедили напредак? Друго, лично сам за време „жутих“ гледао телевизијске дуеле између Бориса Тадића и Томе Николића. Сећа ли се неко иједног таквог дуела од 2012. до данас?

На претходним изборима је утврђено да је напредњачка машинерија за свог кандидата обезбедила четири пута више простора у телевизијским програмима од свих опозиционих странака заједно. Од тада је на светској листи Репортера без граница Србија проклизала десет места.

Пре неки дан је земља по процени Фридом хауса оквалификована као „делимично слободна“. А била је слободна. Где је нестао добар део слободе под напредњачком влашћу? То се зове друштвена регресија, или назадак, браћо напредњаци.

Установљено је да на изборима гласају и мртви. Али ни то није проблем, јер је стање преузето од „жутих лопова“. Шта је са личном одговорношћу, поштењем, редом и радом, са свим тим ВучићевИм паролама? Да ли је пристојно употребљавати непристојни изборни списак, јер си га – наследио?

Списак непристојних из врха власти

Није ли Синиша Мали као градоначелник Београда имао „реп“ од 24 стана у Бугарској и одговорност да су се у његовој сенци на грађане у Савамали обрушиле паравојне фантомке? Па је постао министар финансија. Није ли Небојша Стефановић плагијатор докторског рада али му то не смета за полицијско министровање? Није ли Александар Вулин чудесним путевима добијао девизе од „тетке из Канаде“ да би купио стан? Али му то не смета да буде војводни министар. Као што је Вучић „казнио“ Братислава Гашића за простачке несташлуке према новинаркама одузимањем функције министра одбране, а већ следеће године даровао му је још одговорнију функцију шефа тајне службе.

Овако би се могло набрајати до сутра. Крајње неодговорно, уставно сумњиво, очито незаконито понашање највиших представника власти се проглашава пристојним. А варварска Србија се пропагандном медијском лупом тражи међу критичарима власти. Фокусира се – парс про тото – неки маргиналац као наказно лице „жуте“ Србије.

Понављам, међу десетинама хиљада пристојних грађана који широм Србије протестују управо због бахатости и непристојности власти увек има и понеко ко је политичка будала. Описану метода узимања споредног детаља за целину напредњаци баштине од радикала: буди крајње безобразан, за безобразлук окриви друге и све то учини довољно гласно кроз послушничке медије. Далеко је то од пристојне Србије.

Под напредњачком влашћу земља је још дубље потонула у свађалачки примитивизам.

Није више довољно викнути „олош“!

Али господа напредњаци никако да схвате новост. То више није довољно. Постоји велики број пристојних људи у Србији којима је мука од бахатости, подметања и пљувања. Иначе их не би било оволико на улици упркос медијском и политичком терору који се простачки и немаштовито понавља као отрцана системска грешка.

Страначки председник који је уједно и председник државе под слоганом „Будућност Србије“ кренуо је да обилази стотинак, а можда и 120 општина. То је његов одговор на опозициони „Уговор са народом“у којем се, ако се оствари, што је за сада неизвесно, назире крај партијске државе. Јер папир говори о независном судству, јаким независним институцијама, слободним и одговорним медијима, лустрацији, социјалном дијалогу. О свему ономе чега у Србији као „делимично слободној“ земљи скоро да нема.

Вучић ће као и сваки добар апсолутиста да обилази паланке и „слуша грађане“. Приводиће му на клицање и рукољуб локалну уцењену рају.

Напредњачко „развлачење памети“

Шта је стварна сврха Вучићеве турнеје по осиромашеној и подељеној земљи? То је огољена предизборна кампања без расписаних избора. Никола Селаковић то формулише овако: „За паметне политичаре је сваки дан између два изборна циклуса – предизборна кампања.“

Тако напредњаци „развлаче памет“ Србији ево већ седму годину. Дан после ванредних избора је први дан кампање за ванредне изборе. Предизборна хистерија је постала свакодневни политички игроказ. Преко свега се цеди пљувачка од које се не виде чињенице.

На тим слетовима Вучић ће изрећи много тога о својим визијама – као у Врању („неки нуде вешала, а ми нудимо будућност“) – али основна интонација ће говорити нешто друго: „Хоћете ли тоталну кампању?“ Напредњачки хор ће увежбано одговарати: „Хоћемоооо“.

То ће председникова шетање по Србији додатно наљутити ону „шаку јада“ па ће тих слободних људи – шака по шака – убрзо бити толико да ће и кратковиди председник морати да их уочи као велики ентитет раздвојен од усамљене омче. За његову политичку судбину ће спознаја да је он лично, ауторитативном бахатошћу коју је претворио у систем, произвео све своје политичке проблеме, доћи, као и код сваког самодршца – прекасно.

Аутор Драгослав Дедовић

(Дојче веле)