Да би одећа и обућа стигла до бљештавих шопинг-молова, раднице у појединим загушљивим фабрикама у Србији дословно падају у несвест. И све то за минималац, а понекад ни толико.
„Лети није хтео да дозволи корис̌ц́ење расхладних уређаја, па је у хали био пакао, а зими није укључивао грејање. Морале су да с̌ију у зимским јакнама, да дувају у прсте, како би успеле да их мало загреју. И оне су све то трпеле и радиле. Биле су закључане, јер се газда плас̌ио инспекције, и није желео да се зна да производе јакне које су без лиценце и било какве контроле квалитета.“
И то је само један одломак из живота радница у текстилној производњи коју је забележила зрењанинска организација „Роза“ шпартајући по Србији и записујући њихове приче.
Некада моћну текстилну индустрију која је запошљавала око 250.000 радница и радника, заменила је доминантно производња за велике модне марке у малим погонима са неизвесним роком трајања, у којима ради око 80 одсто жена. Према истраживању организације „Clean Clothes Campaign“ (CCC), кршење њихових радних права у тим фабрикама је правило, а не изузетак.
„То је сет жалби који се понавља“, каже за DW Бојана Таминџија из CCC. „То су ниске зараде, прековремени рад који прелази границе дозвољеног, неплаћени или недовољно плаћен прековремени рад, веома лоши услови рада вентилације и климе“, прича Таминџија.
Од бува до шопинг-мола
Њихово истраживање обухватило је фабрике и брендове као што су Бенетон, Есприт, Геокс и Веро Мода. Да би одећа и обућа стигла до бљештавих шопинг-молова, раднице су у загушљивим фабрикама дословно падале у несвест, под забраном да позову хитну помоћ. У другој текстилној производњи сведоче и да због лепкова које удишу, мушке колеге могу да иду на систематски преглед, али оне не.
Радница једне производње која је добављач „Есприта“ сведочи о прљавој фабрици пуној прашине. „Буве буквално искачу из новопристигле одеће – имам на десетине уједа у једном дану”, прича та радница.
Да их спрече да одлазе у тоалет, шефови се довијају на разне начине. Радница једне фабрике прича да се тоалети повремено закључавају, а друга да уколико иде више од два пута, мора шефу да донесе потврду да због болести мора чешће у тоалет.
„Људи мисле то је робовски, да је то малтретирање, али не – то је профит“, објашњава Милица Лупшор из организације Роза. „Рецимо да имате сто запослених и свако оде у тоалет по два пута, значи свако губи по десет минута. Сто радника пута десет минута, израчунајте колико је то изгубљеног времена за оног ко хоће да оствари профит, јер тај радник кад оде, пет минута ће машина стајати или ће бити успорена трака. Капитал не признаје физиолошке потребе“, прича Лупшор.
„Немамо избора“
И све то за минималац, а понекад ни толико. Истраживања бележе плате од свега 17.000 или 18.000 динара, без плаћених прековремених сати. „Текстилна индустрија је по зарадама увек била на дну, јер – врло мизогино – сматра се да је то женски рад и да он може бити мање плаћен“, каже Милица Лупшор.
Послодавци им нуде углавном уговоре на одређено време или уговоре о повремено-привременим пословима, што значи да немају право да регрес, путне трошкове, годишњи одмор и друга права. Неретко пристају и на уговоре којима се обавезују да нец́е у одређеном периоду имати децу и да их у случају да остану у другом стању, послодавац може отпустити без икаквих санкција.
Немају избора, тврде и раднице и наше саговорнице, јер посла нема и конкуренција на тржишту рада је превелика, посебно у мањим местима. „Зато се та прљава индустрија и премешта из развијених центара на периферију, у Србију, Босну, Албанију, Румунију, где је све дозвољено, где су раднице јефтине, а оне немају избор осим да ћуте и раде како не би остале без примања“, прича Лупшор.
Губитак чак и таквих послова води у нову несигурност, дугове, пуко преживљавање, па чак и глад и бескуц́нис̌тво, сведоче неке од њих. „Стално се прети отказима и радимо под великим притиском и у страху. Због тога вец́ дуже време не могу да издржим дан без таблета за смирење. Све вис̌е имам проблема са срчаном аритмијом и високим крвним притиском, и не знам колико ц́у јос̌ моц́и да издржим“, прича једна радница из Розине публикације „Жене говоре“.
У кутију уместо у WC шољу
Иако наизглед лепши услови, ни да другом крају ланца раднице нису лишене проблема. Иза бљештавих излога и уредно изложене гардеробе под неонским светлима, неретко је ноћни рад трговкиња које долазе ван радног времена да пеглају новопристиглу робу.
О условима рада у шопинг моловима, међутим, за сада нема истраживања. Искуства из трговине до сада су делиле само запослене у супермаркетима, пекарама и трафикама. Те су приче још поразније, каже Милица Лупшор. За разлику од запослених у производњи које могу да зараде и до 30.000, раднице у продавницама и на трафикама раде за свега 20.000 или мање, док у пекарама раде чак за дневницу од 1.000 динара, а све то – на црно. „У једном ланцу продавница раднице у поподневној смени уопште нису пријављене, јер инспекција увек излази у преподневним сатима“, прича Лупшор.
Њихов рад је нормиран количинама које морају да продају – било да је то 500 бананица или тона парадајза. Оно што се не прода, ставља се на њихов терет. „Увек су нам одузимали од плате за робу која се поквари, а не успемо да је продамо, за салату, парадајз, банане, иако смо молиле да нам не с̌аљу толику количину, јер немамо коме то да продамо. Тако смо једном два месеца добиле само по 50 одсто посто плате, јер смо морале да надокнадимо све оно с̌то се покварило“, прича једна трговкиња.
Зато раднице на трафикама нуткају слаткишима и жвакама, а у пекарама разним акцијама. „Већина трафика има камере и ако она не нутка свакога, добиће отказ или ће јој се одбити од плате“, каже Лупшор.
Мука са тоалетом им је ипак заједничка са радницама из производних погона, наставља Милица. „Већина трафика нема тоалет, а поједини послодавци им не дозвољавају да напусте радно место. То поуздано знамо за један ланац трафика у Зрењанину. И онда оне врше нужду у неким кутијама у трафикама, држе ту за време смене, и онда кад заврше смену понесу са собом и негде изруче.“
(Не)најављене посете
На дугу листу шокантних радничких прича има ли каквог одговора институција? „Последњих неколико година приметан је тренд опадања заштите права радника“, каже за DW виша саветница за јавне политике из Иницијативе А11 Милица Маринковић. „Овакви примери су чешћи у мањим срединама, где се сви познају и где су контроле инспекције рада мање учинковите.“
Није тајна да послодавци поткупљују инспекторе да им јаве када долазе у инспекцију, како би „упеглали“ и радни амбијент и пословање, каже Лупшор. „Знамо када ће неки инспектор или менаџер из Италије да посети фабрику, јер онда управа отвара врата и прозоре, и укључује клима уређаје. А иначе нам управници говоре: ако отворите врата, одмах остајете без посла“, испричала је и једна радница за „Цлеан Цлотхес Цампаигн“.
Објективни разлози за лош учинак су, међутим, мали број инспектора и законска могућност да послодавац присуствује разговори инспектора радника. „Мислите да нека жена сме пред шефом нешто лоше да каже о фирми у којој ради? Не, јер ће одмах добити отказ“, прича Лупшор.
Оне које се пак одваже, морају у старту да прихвате да ће евентуални судски поступци трајати годинама, са неизвесним исходом. Раднице текстилне производње са почетка приче које су послодавца тужиле због неисплаћених зарада добиле су после неколико година спор, али судска пресуда није и гаранција да ће дуг наплатити, јер послодавац је фирме затворио и отишао за Немачку.
„Нажалост послодавци имају веома развијене начине како да избегну извршење пресуде. Свакако морамо бити свесни да су им овакво изврдавање закона омогућиле правне празнине. Управо је зато решење оваквих ситуација у рукама органа власти, које треба да спрече те ситуације“, објашњава Милица Маринковић.
Ненаплативи дугови
Шта онда остаје радницима на располагању? Синдикат, кажу једни. Али статистика неумољиво сведочи да од 1.800 фирми у текстилној индустрији, синдикати постоје у свега њих педесетак. Јер чим се појави заметак синдиката, коловође остају без посла, преносе наше саговорнице искуства с терена. „У појединим фабрикама је чак забрањено да се прича са особом која стоји осам сати поред вас, јер ако успоставе контакт, можда ће се побунити“, каже Лупшор.
„Clean Clothes Campaign“ зато примењује притисак на брендове. „Бреднови се боје лошег имиџа, тако да то има смисла“, каже Бојана Таминџија. Како то изгледа у пракси објашњава на примеру глобалне кампање ка бренду „Х&М“, који је још 2013. године обећао да ће свим радницима у својим златним и платинастим фабрикама, како рангирају своје добављаче, до 2018. године створити услове да им се исплаћује достојанствена зарада.
„Јер ако су су брендови у стању да издвоје огромну количину новца за контролу квалитета на свим нивоима ланца снабдевања, онда су одговорни и за радне услове дуж целог производног ланца, без обзира да ли је у питању подизвођач или подуговарач“, прича Таминџија.
Али обећање „Х&М“ на крају је ипак било „лудом радовање“, јер је на годишњој скупштини предлог о прерасподели профита једноставно – одбијен.
Дојче веле
А све то под диригентском палицом БУЉАбаше и његовог бате андреја….хаааак, пуууууу! ДАБОГДА ЦРКЛИ и ДАБОГДА им све најмилије поцркало по кућама до детета у колевци, мајку им пиздајничку и курвину јехбем !
“Velicanstvena” dostignuca nemocnog corka!
U 21. veku robovi po fabrikama u Srbiji, nemocni otvara cucavce, rostiljijadu, trafo stanice, semafore, ma, bravo, bravo, “zlatno doba”, ali za nemocnog prdonju i familiju i hordu drolja, pedera, pederusa i svog zamislivog i nezamislivog nakaznog sljama!
lazete, nas car je ponosan na to sto je stvorijo, a kako i ne bi, doveo je oko 150 firmi pa da mu svaka da po iljadarku, razume se evra, mnogo je, al car ne radi za te pare, njegovo zakonsko pravo su procenti dvocifreni, a i bato obilazi i trazi pa se nakupi, i kako da ne bude ponosan sto je od golje milijarder postao. — davajuci deset iljada po zaposlenom iz drzavne kase on u stvari sebe cascava.
— nema veceg od nasega cara, on je svetri, svemoguci, sve znajuci i supke voleci, pod nim sveta djevica anna, nejebana, begresnim zacecem otezana, pa postala mama. — ima ih jos svetih al ovde je rec o ponosnom caru karaguzu, ludaku i manijaku.
— nije on, siroma duhom, kriv, lud se rodio i lud ostao, pa ipak bogatstvo stekao; zar to nije san svakoga. — zar nije receno ,,blazeni su siromasni duhom, jer njihovo je carstvo nebesko,, , ako jos para imaju, svasta i svakoga mogu kupiti, hramove zidati i veliku slavu steci al i glavu izgubiti jerbo mnogo je zavidljivaca koji bi mu sve uzeli.
— samo vi serite u kutije, setajte i nista ne trazite da se caru ne zamerite, knjizevnim jezikom govorite, obraz jedan pa drugi okrecite a motke u ruci se stidite.
— pare iz kase narodne nisu potentatove pa ne moze deliti kako mu se prohte, na to su zakoni i paragrafi a i sluga je vas a ne vi njegove, nego reda se mora zavesti, cinovnoike postaviti koji ce zakone sprovoditi i po njima nagradjivati ili kaznjavati, ili oni za los rad kaznjavani bili, ovim ludacima koji bi hteli i iznad Boga jedinoga biti valja kamdzijom objasniti da nista po njihovom se ne moze raditi vec da u znoju lica svoga moraju praziluk saditi, okopavati i jesti, pa kad saznaju da radom mogu svoj standard dici, mogu i na bolje preci.
Кад државу воде ОКОРЕЛИ КРИМИНАЛЦИ, БИТАНГЕ И ЛОПИНЕ, као што је то случај у Србији, онда су им
и “инвеститори” које овде доводе од исте феле – дакле исти или још гори КРИМИНАЛЦИ.
Па шта очекивати од таквог ШЉАМА И ЉУДСКОГ ТАЛОГА НАЈГОРЕ ВРСТЕ ?
Од Србије направише буквално КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР за Србе, па они који то одобравају, нека и даље кличу “Ацо, Србине”, бар ће добити бајати сендвич за такав “подвиг”, а Србију ће закопати бар за још који метар ниже од дна на којем смо већ деценијама.
kako vas bre nije sramota, ne mozete izdrzati par sati, ,,nas voljeni lav,, pampur udari, dvaes i pet sati radi, pa je srecan, zadovoljan i ponosan sta stvara i iza sebe ostavlja.
NAROD JE TAKO GLASAO GOSPODO, VOLI NAROD KAD GA NEKO TRPA, PA GA ONDA DRPA.