Руге је био главни политички саветник двојици команданта снага НАТО пакта на Косову и Метохији, а био је и шеф политичког одељења у Канцеларији високог представника у Босни и Херцеговини. У министарству спољних послова Немачке у Берлину био је заменик шефа одељења за европску безбедносну и одбрамбену политику.
Овај добро упућени војни обавештајац и дипломата, дошао је са важним задатком, да утврди начине на који би Војска Србије, у скоријој будућности, могла да постане „партнерска“ са оружаним снагама Косова у случају потребе ове већ анахроне, проблематичне и дубоко компромитоване војне алијансе. Био је то један под последњих састанака које је Вучић током пролећа и лета 2024. године водио са разним дипломатским и обавештајним „официрима за везу“ евроатлантске и англоамеричке политике.
Месец дана касније, у палати Уједињених нација у Њујорку, 24, септембра ове 2024. године, током заседања Генералне скупштине УН, један од говорника био је и српски диктатор, човек који је пре 12 година завео ванредно стање у држави коју је у међувремену преобликовао у своје приватно предузеће.
То његово приватно, политичко-мафијашко предузеће има своју војску, полицију, обавештајне службе и свој буџет. Правила понашања у том предузећу диктира он лично, као и казне за непослушност и награде за лојалне. Међутим, његово мафијашко „предузетништво“ нашло се коначно пред провалијом из које нема повратка, а његова панична потрага за спашавањем власти ушла је у фазу кад више не бира средства и начине до то тог циља.
Није Вучић први диктатор који је имао своју редовну „минутажу“ на заседањима Генералне скупштине УН, а вероватно ни последњи, међутим, ретко кад је неко од таквих белосветских сатрапа био изолован као што је он био овом приликом.
Ипак, стигао је да обави неколико дискретних разговора са представницима стратешки важних земаља, тражећи од њих заштиту, негде и новац, а за узврат је нудио једино што може да понуди, преостале државне и приватне ресурсе Србије, читав један народ и његову имовину.
За говорницом, наводно љут и разочаран, оптужио је западне земље за рушење норми УН и кршење Резолуције 1244 СБ УН и изјавио да у овом моменту „за Србе на Косову нема правде“. Па је казао како његов режим „издржава у одбрани принципа повеље Уједињених нација и међународног права„.
Иза говорнице, друга прича…Молио је заштиту и тражио савезнике. Подлац и лицемер, какав заправо јесте, Вучић је тамо дошао са једном сасвим другом идејом, а не да „одбрани Косово“. А, добио је и неке стриктне задатке од својих англоамеричких шефова…
Необично за садашње прилике, али, српски диктатор се састао са тек изабраним председником Исламске Републике Иран Масудом Пезешкијаном, а још током заседања 79. Генералне скупштине УН, а у званичном извештају је писало како је посебна тема разговора био је „тежак положај Срба на Косову“.
Незванично, разговор је био вођен на сасвим другу тему, тицао се оружја и енергената, иранских дронова и иранске нафте. Наиме, Пезешкијан је припадник једне сасвим друге фракције иранских политичара, који се, по свему судећи, неће мешати у рат Израела и Хамаса, мада би „стара гарда исламске револуције“ у Техерану жарко желела да одмах уђе у рат.
Запад у Пезешкијану види „уздржаност“ а Вучић је био од „делегираних“ маргиналаца, за потребе западних обавештајних служби и дипломатија, да „тестира“ његово расположења тако што би затражио од Ирана помоћ малој балканској држави Србији, како у енергентима, тако и у наоружању.
Уколико је сасвим тачна информација извора који тврде да је Пезешкијан сагласан да ту помоћ испоручи, био би то још један доказ да „нови Иран“ прави отклон од сарадње са Путиновом Русијом и помаже сад већ отворену „западну оријентацију“ Вучићевог режима. Извори тврде да је Пезешкијан понудио „мали знак пажње“ српском диктатору вредан близу милијарду долара, али не у виду поклона него преко кредитног аранжмана којим би се Србија задужила (прелиминарно уговореног са Уједињеним Арапским Емиратима још пре конференције у Њујорку!), којим би углавном била купована иранска нафта али и ирански дронови.
Необично или не, српски диктатор се у том кратком року у Њујорку састао и са премијером Израела, Нетањахуом.
„Добар разговор са премијером Израела Бењамином Нетањахуом о актуелним геополитичким дешавањима, ситуацији на Косову и Метохији и у Израелу, као и о даљем развоју наших билатералних односа„, пише Вучић на свом Инстраграм профилу, а иза тог састанка се крије његова мрачна „дипломатска мисија“ за туђе интересе, пре свега за интересе владе самопроглашеног Косова која са Израелом има одличне дипломатске односе којима је Вучић много раније „кумовао“. Оружје из српских фабрика иде на све стране света, па и у Израел (и преко Израела даље), о чему су такође разговарали, па је Вучић искористио прилику да уговори нове контигенте преко „трећих земаља“.
Један сасвим други разговор у Њујорку, Вучић је водио са немачким канцеларом Олафом Шолцом, око „компензације“ коју би његов режим добио уколико „сломи“ српску јавност у вези откопавања Литијума за потребе посрнуле немачке ауто индустрије.
Извор из једне земље региона некадашње Југославије, тврди да је Вучић отворено затражио подршку Шолцовог кабинета за све акције које буде спровео у том правцу, чак и оне „непопуларне“, од даљих притисака на јавност, до спровођења „мера заштите“ његовог режима од „унутрашњег непријатеља“, те да је тврдио пред Шолцом да је он лично угрожен од „руског фактора“, да се налази у незавидном положају и да му је потребан „брзи одговор“ на неколико захтева везаних за опстанак његовог режима и њега лично, наводно због спровођења плана даљих евроатлантских планова о заштити Балкана у случају општег ратног сукоба.
У дану кад је овај „неформални разговор“ вођен, државе чланице УН усвојиле су такозвани Пакт за будућност, „Водич за изазове 21. века“, а Русија је у последњем тренутку поднела предлог за измену текста тог Пакта (предлог није усвојен!).
Наиме, тај Пакт за будућност је споразум земаља чланица УН у пет поглавља, кроз укупно 56 тачака, где се наводи како треба ојачати мултилатерализам и унапредити међународну сарадњу ради решавања глобалних криза и сукоба. Вучићева делегација је гласала за њега, што је руска дипломатија схватила како треба, па њен одговор треба очекивати ускоро.
Посебно је интересантан био и разговор Александра Вучића са специјалним представником ЕУ за дијалог Београда и Приштине и друга регионална питања Западног Балкана, Мирославом Лајчаком током заседања 79. Генералне скупштине УН. Наиме, ван радног састанка, Вучић се Лајчаку пожалио да „нешто мора да уради“ због српске јавности, „јер више нема аргумената“, те да ће макар формално прогласити „окупацију Косова“, као начин да се његов режим стави у немогућу позицију и да ће он лично преко своје пропаганде морати „то“ да уради, како би оправдао потпуни губитак свих институционалних утицаја Србије на ову своју историјску и државну (уставну) територију.
Лајчак га је у том неформалном разговору вођеном на српском језику подсетио да је Косовска полиција основана још 1999. године и тренутно броји око 10.000 припадника, те да он ту ништа не може да учини или да било шта коментарише, а такође и да су Косовске безбедносне снаге, основане након проглашења независности 2009. године, да су започеле процес трансформације у војску 2018. године, те да такозвани Косовски заштитни корпус тренутно има близу 5.000 припадника (пола активно, пола у резерви), да се НАТО наводно противио одлуци Скупштине Косова да трансформише тај корпус у војску, али да су САД подржале овај процес, посебно развој капацитета, у виду допремања војне опреме или пружању обуке, да осим САД и Велике Британије, Турска води главну реч у томе.
Лајчак је, кажу извори, „упутио“ Вучића да разговара са турским председником Ердоганом, чији је утицај на косовске оружане снаге велики, тим пре што је чак и једна од турских фирми која послује у Београду (Кент Карт), транспарентни донатор оружаних снага Косова.
Лајчак, наравно, зна за све Вучићеве тајне послове са Ердоганом. У августу 2023. српски диктатор се састао са турским председником кад се похвалио да су односи Републике Турске и Србије достигли највиши ниво у историји.
Том састанку су присуствовали још и турски министар спољних послова Хакан Фидан, министар енергетике и природних ресурса Алпарслан Баyрактар, министар омладине и спорта Осман Аскин Бак, министар индустрије и технологије Мехмет Фатих Кацир, министар трговине Омер Болат, директор за комуникације председничке канцеларије Турске Фахреттин Алтун, те Ердоганови главни саветници, Акиф Цагатаy Килиц и Сабри Демир.
Сви они данас преко својих оперативаца у Србији, „на терену“, воде велике послове и убирају велике профите за своју државу и своју приватну финансијску елиту. Свакодневно два авиона из Анкаре и Истамбула довозе нове „пословне људе“ на Сурчин, те на аеродроме у Нишу и Подгорици, читаве фамилије долазе и трајно остају овде, шири се турски бизнис у Србији боље него икада раније, боље него било којој земљи у Европи. Толико добро да је мађарски премијер Виктор Орбан позвао оба ова диктатора у Будимпешту да присуствују прослави Дана оснивања Мађарске. Ни то не треба заобићи: на предлог Вучићевог режима, основано је Веће за сарадњу на високом нивоу Турске и Србије још 2017. године.
Све послове које је на овим и оваквим састанцима склапао, Вучић је „зачинио“ причом о сопстевној угрожености, тражио савезништво, разматрао и друге послове код „трећих земаља“, што удаљенијих од Балкана, где би могао да се склони и он и његова мала криминална заједница, те „сигурне куће“ за депоновање опљачканих милиона, кад дође час за бекство.
Од новембра месеца 2023. године, Александар Вучић је имао више разговора са представницима Европске уније, на одвојеним састанцима, затвореним за јавност, где је такође стално истицао сосптвену угроженост али и спремност да упркос томе учини све како би Србија стала на страну „европских потреба“, како у послова око ископавања Литијума тако и у војно дипломатској активности наслоњеној на НАТО пакт и антуруску војну стратегију.
У међувремену (децембар 2023. и јун 2024 године) десила су се два изборна процеса у којима је брутално покрао или корумпирао гласаче, док су европске владе све то мирно посматрале, па чак и тврдиле да су у питању само спорадични инциденти.
Занимљив је, такође, и начин на који Александар Вучић држи „на узди“ Милорада Додика у БиХ ентитету Република Српска. Наиме, према изворима из дипломатске колоније у Бечу, има више индикатора у ком правцу и како он спроводи диктат Запада лажним патриотизмом и слично. Заправо, тврде да је такозваним Свесрпским сабором ове године, Вучић практично „укинуо“ Дан Републике Српске који се одржава 9. јануара, а који је био „прст у око“ Западу. Ово је могуће прочитати и у неким дипломатским коментарима у озбиљним магазинима (Фореигне Полицy, на пример).
Само крајње неупућени у Вучићеве петоколонашке акције не могу да схвате зашто је са председником Израела дословно договорио да Израел призна Косово, или, зашто је „на ноге“ у Ослу стао једва покретни норвешки краљ, кад се уговорала предаја електроенергетског система Србије.
Вучић је човек који је „скинуо“ и разоружао српске полицајце на Косову, препустио косовској влади све српске институције, предао им пошту, Телеком, језеро Газиводе, а све то „оверио“ Охридским и раније Бриселским споразумом, чиме је коначно признао Косово!
Сад српски диктатор хоће да званично прогласи окупацију Косова коју је лично омогућио својим велеиздајничким активностима у дужем временском периоду!
Још је невероватније да се до сада нико из безбедносног система Србије није побунио нити проговорио о драматичном нарушавању националне безбедности, и предложио мере против онога ко то спроводи.
Вучићеви политички „учитељи“ нису прихватили такозвани Ахтисаријев план и предлог споразума у Рамбујеу код Париза, уочи бомбардовања 1999., (који јесте био најгори могући, али је бомбардовање било горе од тога), потом су ти његови „учитељи“ потписали такозвани „војно техничлки споразум“ (капитулацију). Поучен грешком својих „учитеља“, Вучић потписује све, пристаје на све, распарчава Србију и спашава сопствени режим.
Његова потрага за заштитом ушла је фазу кад очајнички тражи било какву гаранцију да продужи своју тиранију, и не пита колико то кошта. Спреман је на све, па и на ескалацију унутрашњих сукоба у држави.
Пре само годину дана, 22. септембра 2023. године, Александар Вучић је био гост на пријему код америчком председника Џозефа Бајдена, којим поводом је издато кратко саопштење у коме се каже: „Потврдили смо приврженост унапређењу односа САД и Србије„.
Годину дана касније, може се са пуним правом рећи да је српски диктатор доказао ту приврженост у сваком смислу, а највише кад је у питању остварење америчких војно политичких интереса на Балкану, а посебно оних који наносе директну штету Републици Србији и њеном грађанима, штету која се мери милијардама евра и долара. Јер, сваку такву „приврженост“ Србија је у прошлости скупо плаћала, као што је платила и своје пријатељство са Француском у Првом светском рату, кад је ова „савезница“ испоручила након тог рата комплетан „трошковник“ својег ратног партнерства, до последњег цента.
Гладни и осакаћени српски народ је кредитима и то вратио, па још и споменик дигао у славу љубави према Француској.
Узгред, не треба заборавити ни то да је Вучићев режим у име Србије потписао и Декларацију у 12 тачака, у којој се, између осталог, поручује да руска војна агресија на Украјину представља највећу претњу европској сигурности, кршење међународног права, као и да представља злочин против украјинског народа.
Такође и да се Вучић састао са шефом режима у Кијеву Зеленским, у Фебруару прошле 2023. године (Зеленски је том приликом рекао: „Састао сам се са председником Александром Вучићем и захвалио Србији на подршци суверенитету и територијалном интегритету Украјине, као и хуманитарној и финансијској помоћи и добродошлици Украјинцима који су побегли од рата. Приметио сам значај учешћа Србије у примени Формуле мира. Усагласили смо даље контакте у циљу ширења глобалне подршке Формули. Обавестио сам председника Вучића о тренутној ситуацији на фронту. Разговарали смо и о безбедносним и политичким изазовима у источној Европи„.
Након овога сусрета Украјини је испоручен велики контигент наоружања и опреме, што је одједном „утишало“ притисак ЕУ да Србија уведе санкције Русији.
Година 2024. почела је за Вучићев кабинет састанком са представницима (амбасадорима) земаља такозване Квинте, Велике Британије, Француске, Италије и Немачке, као и са шефом делегације Европске уније и представником Амбасаде САД у Београду. Ту је одговарао на низ питања о безбедности, тражене су му гаранције да ће држати „дистанцу“ према Русији, па и то да са састанка неће бити никаквих саопштења те је замољен да се не појављује пред новинарима, чак ни „његовим“ пропагандним тимовима из медија. „Свака формална реч била би сувишна“, навео је он у кратком саопштењу.
Током године уследили су састанци са амбасадором Француске Пјером Кошаром који му је пренео „инструкције“ Емануела Макрона о састанку који су тада уговорали у вези шест милијарди вредног међудржавног споразума о куповини авиона „Рафал“ и других послова, који ће Србију додатно укопати у дугове.
Састао се Вучић у том периоду у Бриселу са генералним директором Директоријата Европске комисије за суседство и преговоре о проширењу Гертом Јаном Копманом, који му је јасно ставио до знања да уколико јавно, пред српском јавношћу призна Косово, улазак у Европску унију је известан.
На ред је дошао и састанак са специјалним изаслаником Савезне Републике Немачке за Западни Балкан Емануелом Сарацином, који му је пренео поруку канцелара Шолца да се нада „доброј сарадњи“ око ископавања Литијума, а за узврат би био „награђен“ доласком још немачких компанија у Србију и толеранцијом на његову аутократску власт.
Сезона је настављена разговором са аустријским министром унутрашњих послова Герхардом Карнером, који је имао само две теме: српска мафија у Аустрији и питање миграната који долазе преко Балкана у ову државу, јер се Аустрија додатно „суочава са значајним безбедносним изазовима који су погоршани ратом и сукобима у окружењу“.
Вучића је посетила и државна подсекретарка за јавну дипломатију и јавне послове САД, Елизабет Ален, која му је саопштила да је њена влада незадовољна „руским утицајем у Србији“, и тражила од њега да се „више не претвара“ већ да отворено каже да је Косово независна држава.
У Прагу, у Чешкој, Вучић се састао са високом представником међународне заједнице у БИХ, Кристијаном Шмитом, који му је сугерисао да „види шта ће са Милорадом Додиком„, а потом и са федералним министром правде и полиције Швајцарске Конфедерације Беатом Јансом, који му је ставио на сто податке о криминалним пословима његовог „тима“ те рачунима које тај његов „тим“ има у Швајцарској, те како Швајцарска неће дозволити било какве даље њихове активности у овој земљи.
Да мало „одахне“ уприличио је и састанак са представницима кинеског мултинационалног конгломерата Зхејианг Геелy Холдинг, са којима је разговарао о развоју српске аутомобилске индустрије и кинеским улагањима у српску привреду, где је речено да је „развој аутомобилске индустрије један је од кључних елемената наше економске стратегије и један од главних показатеља посвећености модернизацији и јачању овог сектора, што ће привући додатне стране инвеститиције“.
То је одмах изазвало за Вучића непријатну реакцију из Немачке и администрације Европске уније који се свим силама боре против великог увоза кинеских аутомобила на европски континент. Упркос томе изјавио је да ће „Србија постати регионални центар за аутомобилску индустрију уз помоћ модерних технологија и међународних партнерстава, а ми ћемо наставити да радимо на стварању повољног пословног окружења и привлачењу нових инвестиција које ће допринети расту и развоју наше економије“.
Да би одобровољио ЕУ и Немачку, „чврсто је обећао“ да ће литијум потребан за аутомобилску индустрију у Немачкој, бити баш у Србији ископаван, по сваку цену.
Само овај краћи преглед његових састанака у 2024. години до почетка октобра, јасно говори у какво безандежно стање је довео државу Србију и њене грађане, уверен да је Месија, да може на све четири стране света да ради шта год хоће.
Његова даља судбина је његов проблем, али даља судбина Србије и њених грађана више не би смела бити у његовим рукама, јер је крајњи час да се те две судбине одвоје једна од друге.
