Београд – „Сведок“ је од пре неколико бројева покренуо истраживање теме – да ли је криза страначке интелектуалне елите протерала елиту из Србије. Намера нам је да, кроз разговор са истакнутим представницима критичке мисли у нашој јавности дођемо до одговора где се тачно налази интелигенција у Србији данас и како смо дошли до тога да су старлете, естрадизовани политичари и друге „јавне личности“ постали главни тумачи и ствараоци наше стварности?!
Своје виђење, у разговору за „Сведок“, у наредним редовима износи српски филозоф и професор Милан Брдар који је 2004. био заменик министра просвете и спорта а од 2005. савертник тадашњег премијера Војислава Коштунице за питања просвете и културе.
Према мишљењу Брдара, који је и сам поприлично цензурисан у медијима због оштрих критика прилика у друштву, кључни проблем наше елите је у томе што је – немамо.
„Немамо, људи, елиту! Имамо карикатурталне фигуре, идеолошки деформисаних душа, које на западним парама и уз подршку потпуног медијског проституисања, симулирају елиту рачунајући, ваљда, да ће „засенити простоту“, тим пре што у овом народу виде само „стоку“.И та морална беда, купљена за ситне паре, овде нам рекламира евроатлантске интеграције, успут уз медијску подршку ућуткујући сваку аутономну мисао а нарочито правећи од аутономних критичара медијски имиџ моралних наказа од којих треба бежати. Све то се меша у лонцу антисрпства из ког се повремено ваде „српски фашизам“, „нацизам“ , „мрак“, „традиционализам“, „ауторитарност“, и све што је неопходно.“
Да ли је приметна криза страначке елите у Србији узроковала општу кризу елите у нашој земљи?
Да би се говорило о кризи страначке елите прво мора да је буде. А ње, у ствари никад није било. Страначка елита је политичка елита, а ову карактерише политичко умеће и политичка одговорност. Ми такве никад нисмо видели, ни у време комунизма ни у време овог неолиберализма.
Такозвану елиту, такозваног демократског периода, од октобра 2000. наовамо, чинили су листом алави, површни, неодговорни, лењи, амбициозни аматери медиоритетског формата, неостварени интелигенти и неуспели професори који су утеху и компензацију тражили у политици, и који су као такви били душу дали Западу да их искористи, што као плаћене снаге, што као „корисне идиоте“, за окупацију земље и пљачку, кад им то већ није пошло за руком кукавним бомбардовањем с неба. Никакву еиту немамо, јер је у последњих 60 година нисмо ни имали.
Како објашњавате да је у време настајања вишестраначја у Србији било више еминентних личности које су узеле учешће у страначком животу, док данас то није случај?
Те еминентне личности, украшене докторским титулама, у првом реду су биле тешке политичке аматерчине, а уз то амбициозни као дотадашњи дежурни салонски политиканти, а у другом реду, углавном неостварени професори универзитета, више познати по глупом прогону од комунистичке власти него ли по свом научном делу. Политички ангажман видели су као компензацију за своју неоствареност. Притом, не мислим на неколико познатих писаца и још понеког. Такви су, уосталом врло брзо одустали или били истиснути од оних које сам описао.
Иначе, улазак интелектуалаца у политику, уз регрутовање што више појединаца са највишим академским звањима, типично је за почетке политичког плурализма у постсоцијализму. То спада у политчки аматеризам, који је био изнуђен, јер никог другог није ни било. Такви људи могу да повуку, али не стижу далеко, јер их по правилу истискују амбициозни партијски медиокритети без угледа и дела.
Шта чини кључне одлике елите једног друштва и да ли имамо примере тога у нашем друштву?
Припаднике истинске елите карактерише, прво, осведочење способности и озбиљности у области професионалног рада. Просто, прво се докажи у свом послу да бисмо те узели за озбињно. Друго, одговорност за државу и народ како у земљи тако и пред светом. Припадник елите, било да је песник, филозоф, научник, уметник, као врхунац своје ангажованости види рад за своју земљу, државу, националну културу, ради уздизања до нивоа универзалности или светског нивоа. Није поента тај ниво досећи, него му озбиљно тежити својим делима.
Према томе, пошто се у професионалној каријери, на пример до шесдесете године учини све што се могло учинити, преостаје политички рад којим припадник елите враћа дуг својој држави, народу, националној култури и наравно, политичком опстанку у менажерији међународне политике.
Припадник елите, овако виђен је узор млађим покољењима на свим нивоима: од нивоа студија, на пример као професор, до нивоа високе политике, голобрадим почетницима, као човек који је у политику ушао својим искуством и угледом што је дужан да подели за заједницом у којој је стасао. Личних примера има, али је наша невоља у томе што их има релативно мало.
Због чега се данас многе странке „грабе“ да у својим редовима и међу посланицима имају певаче, глумце, старлете и згодне анонимусе?
Зато што, у ствари, нема разлике између политике и естраде. Зато су естрадне звезде пожељне за стране, а са своје стране, људи из политике исказују жељу да буду естрадне звезде. Естрадна популарност важнија им је од политичког учинка и угледа. Зато готово сви здушно учествују у кич-емисијама с разголићеним певачицама и осталим силиконкама. Погледајте само како у таквом друштву просто блистају од среће.
Естрада обухвата музику и политику зато што не постоји интересно диференцирано друштво као основ ове друге. И само гласачко тело, понаша се исто у оба случаја, или одређеније, као спортска публика. И као што ова, на стадиону, навија за онога ко је дао гол, тако политичка публика гласа за онога кога је макретинг успео да наметне као најлепшег или шармантног, који дели лепа обећања. Отрежњење долази касније, али грешка се понавља на сваким изборима. Маса настала од уништења средње али и радничко-сељачке класе, у ствари је гомила на врло ниском нивоу политичке зрелости. Зато је жртва примарне равни на којој су концентрисане све њене реакције: ниво естетике, чулности, слике и ли изгледа.
Због чега је утицај интелектуалаца у Србији све мањи? Зато што их више нема, или?
Утицаја интелигенције у озбиљном смислу никад није ни било. У одређеном смислу, то и није тако лоше, с обзиром на то да интелигенцију не карактерише прагматичност, брзина одлучивања и нарочито политичка способност, јер је у том погледу деценијама била у принудној апстиненцији. Све се с негативним последицама показало када је интелигенција провалила у политику, октобра 2000.
Да ли мислите да је стигло доба да паметни заћуте?
То време је на снази од доласка „ослободилаца“ октобра 1944. Озбиљан човек, у суочењу са стаљинистичким простаклуком, који су донели у идеолошком пртљагу Тито и компанија, и изасули га интелектуалној Србији на главу, могао је само да закључи да му, зарад спаса достојанства и части, преостаје да сам себи стави катанац на уста. Невоља је у томе што су комунисти све прозивали и ћутање тумачили као непријатељство. Били су у праву, само што право није било на њиховој страни, него припроста сила.
Данас имамо хиљаду разлога да паметни проговоре па чак и да почну да вичу. Невоља је у томе што су медији затворени, па нема где да се чују. То је учињено на време, превентивно. Уз то, паметни су најчешће људи далеко од животне а поготово политичке прагматике, што ће рећи да су неупотребљиви за политику. На то узвраћају презиром политике и практичног живота и повлачењем од ангажмана. То их, наравно не спречава да буду кафански критичари, да деле савете, само да не морају ништа практично да раде. Паметних и практично способних и спремних да иступе и заузму се има понајмање. У томе је невоља свих друштава и свих времена.
Мислите ли да је суноврат медија допринео суноврату елите?
Не бих пристао на такву узрочну везу. Уместо тога, узрок и једног и другог је заједнички и долази споља. Уз то „повољно“ је деловала традиција ућуткивања у време социјализма. Те две ствари су се поклопиле у виду америчког утицаја преко амбасаде и невладиних организација као и на начине који нису транспарентни. То је, већ почетком деведесетих водило грлатом иступању припадника медија, у име тобожњег „професионализма“ и аутономије, и одређеног броја универзитетске интелигенције за чије припаднике најчешће није јасно на основу чега и ког дела симулирају моралне полицајце јавности.
И једни и други су у времену социјализма чутали: новинари су били на линији, и грлато нападали непријатеље социјализма, а интелектуалци су били пропагатори промашених фантазија самоуправљања и тзв. договорне економије. Из пропасти социјализма ништа нису научили. Уместо да се тргну и узму у памет, преко ноћи су се идеолошки прешалтовали на Вашингтон и неолиберализам, што би било комично да није жалосно.
Али због чега преостали интелектуалци у Србији ћуте? Због страха? Због бенефиција које остварују? !
Део одговора следи из већ изложеног, најпе из чињенице да елите у ствари нема. Зато нам је народ обезглављен, а политичке аматерчине на врху државе чине ствари од којих се човеку диже коса на глави. Ћуте неспособни медиокритети на универзитету и у САНУ, способни да се заложе само за свој материјални интерес и ништа друго. То што они чине већину у тим централним националним институцијама, с једне стране, је наслеђе социјализма, у којем је само медиокритет могао да гради каријеру, а делом опште предаје о продаје хуманистичке интелигенције Западу и неолиберализму, после пада Берлинског зида 1989.
Због владавине ситно-паланачког менталитета, нарочито у случају оних који се, тобоже, боре против паланке, а као једини аргумент имају то што су у најбољем случају „корисни идиоти“ Запада у Србији, навикли да презиру све код куће, а да уздижу све што виде преко плота, површно и неодговорно пропагирају прикључење Западу, не водећи рачуна о томе колико ће то да нас кошта. И то се наставља иако се цена већ увелико види. Наравно да има ситношићаржијске бриге и за стечене бенифиције, која иде укорак с невиђеном алавошћу у грабљењу националних пензија и вишеструких плата због седења у којекаквим телима. Све у свему, они од којих у јавност не може да се продре, који чине зид сачињен од припадника власти, полтронске интелигенције која је по други пут – после пада социјализма – продала душу, и медијских проститутки огрезлих у симулирању тобожњег „професионализма“, дају све разлоге да озбиљан човек каже ради спаса своје душе: Цаст ми је не бити с вама! Земљо моја, пропадаш јер те уништава та морална багра, бројнији су и опрости нам што смо немоћни. Једино можемо о овој срамоти да оставимо своје сведочење. Поред свега реченог, спреман сам да завршим с препоруком: И нек’ нас све прокуне праунук / Све једнако као подједнаке.
Пристајемо да нас изједначе с тим олошом, под условом да праунука уопште буде и да се, дај Боже, освесте!
Шта би требало урадити да паметни проговоре а да будале заћуте?
Не може да се учини ништа. Боље тако рећи него набрајати услове. Прво, морамо да сачекамо да САД посрну, изгубе место светског полицајца и почну да се баве својом унутрашњом муком. Друго, ако би се то догодило, није искључено да би маса оних који данас пљују по свему што је српско, преко ноћи постали српски националисти…
Милан Динић, Сведок
