Дани хаоса у Немачкој. Прошлог лета почели смо да експериментишемо и сада смо сведоци праве вулканске ерупције у избегличкој политици. Немачка је на ивици ванредног стања, сматра Фолкер Вагенер.
Све је дужи списак грехова немачке избегличке политике. Ако је почетак прихватања избеглица протеклог лета, заснован на високо-моралном начелу да се људима чини добро, у себи имао нешто племенито, у политичком Берлину сада влада паника. Све странке у Бундестагу, па тако и Зелени, унисоно траже „оштар одговор правне државе“, говоре о прогону нападача и пооштравању закона. При томе највећи део казни неће моћи да се реализује јер због поделе власти на извршну, законодавну и судску, ниједан судија неће дозволити политичарима да му говоре шта би требало да ради. А прогона из земље нема без претходне судске одлуке.
Основни проблем је то што је немачка влада одустала од контроле немачких граница. И даље свакога дана неколико хиљада људи улази у земља, а да их нико не региструје, нити пита одакле заправо долазе.
Не знамо ко је све међу нама
Уз то, немачка влада очигледно потпуно затвара очи пред питањем да ли би међу више од милион придошлица могли да буду и терористи. Њу подржава већина добронамерних мулти-култи апологета у медијима и политичком естаблишменту. У последњем тренутку осујећени атентат у Паризу који је желео да изведе један симпатизер ИС, баца светло пре свега је једно: ми не знамо кога све имамо у нашој земљи. Тај исламиста боравио је једно време у избегличком дому у Северној Рајни Вестфалији, био је чак и у немачком затвору. Жонглирао је са седам различитих идентитета, а да ми то нисмо знали.
И последњем мулти-култи романтичару мора да буде јасно да масовни прилив младих мушкараца из арапског света, као и из Северне Африке, угрожава унутрашњи мир у Немачкој – не због тога што се сви паушално осуђују и што су генерално под сумњом да су криминалци или терористи, већ зато што толики број придошлица само погоршава ситуацију са ионако делимично пропалом интеграцијом претходних миграната. Минус и минус дају плус само у математици.
Ми смо сада у сред политичко-емоционалних „климатских промена“. Расположење у Немачкој се мења – и то веома брзо. Осећање да су преварени, трује ионако нимало добро расположење људи на улицама, у градским управама и званичном Берлину. Голе чињенице се преокрећу или прећуткују и то не само у Келну, већ и на другим местима. Девиза гласи: само немој да повезујеш масовне криминалне и сексистичке нападе до којих је дошло у Келну, са избегличком политиком немачке владе. Једна ствар је, међутим, потпуно јасна: страх да би неко могао да делује као да је непријатељски расположен према странцима, био је већи од бриге због губитка контроле над државом. Мустра понашања непрестано је била иста: није могло да се деси оно што се није смело да се деси!
Превелики залогај за прваке света у реду и дисциплини
Келнска новогодишња ноћ доказ је још једног проблема. Управо ми Немци, прваци света у реду и контроли, заказали смо, и то на грандиозан начин, управо када је реч о организацији. Посматрачи немачких дана хаоса са Балкана у неверици трљају очи: нема контроле на границама, нема регистрације избеглица, на стотине хиљада захтева за азил се не решава. Али ту је зато добра воља – и наивна нада да ће ипак све некако добро да се заврши.
Одавно је јасно да нешто мора да се догоди. Министар Милер износи средњорочне прогнозе о доласку осам до десет милиона избеглица. Он то добро зна јер он је на челу Министарства за развој и има у виду људе из Африке и Азије које седе на већ спакованим коферима и само чекају да дођу. Политички концепт за решење избегличког питања на нивоу Европске уније је незамислив. Ту влада принцип затворених врата. Нико неће да нам помогне, без обзира да ли је то Пољска, Велика Британија, Француска или Мађарска. Са избеглицама ћемо ми сами морати да изађемо на крај, а то почиње тако што ћемо коначно морати да будемо искрени једни према другима. Ми не можемо да изађемо на крај са тим, ако не закочимо воз. Морамо да одлучимо да ли желимо да спасемо Шенген као принцип отворених граница, или желимо да уведемо наш, немачки, индивидуални, до сада никада у пракси примењени принцип добијања азила. Једно и друго – не иде.
Дојче Веле
фото: ДПА
