Стари председник је нови председник. За њега је прво питање да ли стварно жели да води земљу у ЕУ. Јер, рат у Украјини доноси Београду берићетну понуду Брисела, коментарише Фолкер Вагенер, уредник BHS редакције DW.
Коментар уредника DW преносимо у целости:
„Да ли је ико очекивао друкчији исход? Александар Вучић, див бебећег лица, добио је изборе. Стари председник је нови председник. Описују га као аутократу или режисера ‘хибридне демократије’ и тако покушавају да а делегитимишу – али рецепт за успех овог моћника који десет година шета са функције на функцију лежи у економији.
Млађа генерација често седи на спакованим коферима, ако већ одавно није у Бечу или Франкфурту. Они који остају ретко имају нешто против Вучића. Српски БДП по глави становника је у прошлих пет година порастао за завидних четрдесет одсто. Незапосленост се смањила, државни дуг се држао у границама, девизне резерве су издашне.
То очигледно пали јер се осети у фрижидеру и на банковном рачуну. Вучић, проклињани стабилократа који тлачи медије, дели радна места по партијској књижици и контролише полицију, тајну службу и правосуђе, никако није добио изборе националистичким патосом, напротив.
Вучићева политика је слободна од идеологије. Његова СНС је catch all покрет, који наткриљује све и сваког. Опозицију је претворио у патуљке и маргинализовао екстремне националисте – барем до ових избора, када неки од њих славе повратак у парламент. Програм СНС се зове Вучић, једина идеологија је моћ.
Али, сада мора да одлучи: Брисел или Москва? Блискост Београда Москви, често описивана као ‘патолошка љубав’, налази се на тешком испиту током рата у Украјини.
Опрости им, јер не знају шта хоће, могло би да се парафразира. Вучић, као некад Тито, жонглира између Истока и Запада. Од Руса, такорећи најбољих пријатеља, гас стиже по пријатељској цени, али Београд истовремено већ 15 година прима алиментацију из Брисела – до сада три милијарде евра. О улазници у ЕУ се преговара већ осам година, заводљиво споро.
Баш на том месту стиже ветар у леђа за малодушне приступне преговоре. Рат у Украјини је свашта изврнуо наглавачке.
Брисел је годинама као мазга понављао захтеве у правцу земаља Западног Балкана, а сада је широм отворио врата ЕУ. Наједном се више не ради о правној држави, слободним медијима и борби против корупције. Сада балканске земље – посебно Србију – ваља заштитити од Путинових апетита. Али, прво Београд мора да се одлучи.
Словенски пријатељи су Београду драги и драгоцени. Православна браћа дуго блокирају пријем Косова у УН. Београд се још не одриче такозване колевке српства, иако је ова фактички одавно независна, што прихвата половина држава света.
Није чудо, дакле, да Вучић само испотиха подржава резолуције УН против Москве. Санкције је одбио, али тада су важила правила предизборне борбе у Србији. Сад су гласови пребројани, моћник Вучић је пожњео подршку.
Од сада је једино питање шта ће са том подршком? Руски напад на Украјину отворио је Београду дисконтну понуду из Брисела. То је историјска шанса. Србија треба да буде европска и европејска. То би било добро за цео регион“.
