Већ од првих дана окупације немачке власти су започеле са хапшењем људи који су требали да превентивно послуже као таоци за стрељања у случају оружаних напада на немачке војнике. Немци су одмах организовали три концетрациона логора: на Бањици код Београда, Црвеном Крсту код Ниша и крај Саве код Шапца.

У почетку у логоре су одвођени српски Јевреји и Роми, похватани југословенски војни бегунци после Априлског рата, познати политички противници фашистичког режима, многи угледни јавни радници који су одбили сарадњу са новим властима и др. Касније, када је избио устанак, у логоре су као таоце доводили чланове породица устаника и то свих узраста.У циљу гушења сваког облика побуне окупационе власти су донеле низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере. За убиство немачког војника предвиђено је стрељање 100 талаца или ухапшених становника а за рањавање 50. У Србији избијањем устанка од средине септембра 1941. репресивне мере су се претвориле у неселективну одмазду над целокупним српским становништвом. И пре овог датума Немци су после сваког напада на своје војнике или војну имовину а у циљу застрашивања народа и спречавања нових сличних акција вршили одмазде над становништвом. Један од првих злочинима над српским становништвом догодио се непосредно после капитулације, 22.априла у Панчеву а извршили су га немачки војници и локални фолксдојчери. Повод за овај злочин било је страдање немачког војника кога је убио други немачки војник у пијаном стању. Да би заташкали овај случај исцениран је напад на немачку патролу у близини Старог православног гробља у Панчеву. Локални фолксдојчери су овај догађај подло искористили за освету за 9 убијених немачких петоколонаша у Априлском рату. Ухапшено је 21.априла преко сто панчевачких Срба од којих је одабрано 40 и они су изведени пред преки војни суд. По кратком поступку и баз икакве утврђене кривице убијено је 36 потпуно невиних лица.

У Чачку је 20.јуна стрељана прва група од 12 талаца а смакнуће је извршено на терену данашњег фудбалског клуба ,,Борац,, Повод за овај злочин биле су саботаже у околини града.

У Јајинцима је 17.јула стрељано првих 6 заточеника. По сачуваној немачкој документацији у Јајинцима стрељано је до краја године око 500 талаца. Број стрељаних на овом месту сигурно је био знатно већи. Једна од већих немачких одмазди из првих месеци окупације догодио 15.августа се у селу Скела код Обреновца. Наиме, група бораца из Посавског партизанског одреда је на путу у атару села Скела 14.августа пресрела путнички аутомобил у коме су били један немачки официр и тројица подофицира. Немце су одмах убили а аутомобил запалили. Већ следећег дана немачки војни командант Србије Хајнрих Данкелман је наредио одмазду. У село је упућена казнена експедиција која је спалила око 350 кућа и стрељала 67 лица. Међу стрељанима било је 15 мештана села и 42 таоца доведена из Бањичког логора. После стрељања тела убијених су обешена у центру села и тек сутрадан је дозвољено њихово уклањање и сахрана. Тада Немци још нису примењивали претећу одмазду од сто талаца за сваког убијеног Немца.

У Београду, на Теразијама, 18.августа јавно је обешен Светислав Милин. У ноћи између 20. и 21. августа у Шапцу је стрељано десет талаца по наредби окупационих власти. Као разлог за ово стрељање наведене су устаничке акције у околини града.

Са почетком оружаног устанка уследиле су немачке наредбе о репресалијама, које су, са развојем и ширењем устанка, биле све оштрије. Како се пламен устанка у западној Србији проширио и на друге крајеве командант југоистока фелдмаршал Лист је 4.септембра послао наређења свим немачким месним командама да се у циљу кажњавања и застрашивања становништва одмах започне са најоштријим мерама према становништву. У наређењу је стајало да се без одлагања и икакве сентименталности и обзира морају извршити масовна убијања цивила. Да би се постигло што веће застрашујуће дејство на становнике Лист је предлагао извршење одмазди на што свирепији и безобзирнији начин.

Немачка опијеност победама у кампањи против Совјетког Савеза у првој ратној години нагло је умањена невољама у Србији што је изазвао велики Хитлеров бес. До тада непобедива немачка армада по први пут се сусрела са организованим отпором, губицима у људству и техници уз то и губитка контроле у неким окупираним областима. Због овакве ,,дрскости,, Србија је морала бити страшно кажњена. Ради гушења устанка и спровођења одмазди наредбом немачке Врховне команде из Берлина упућена је у Србију средином септембра велика казнена експедиција. Из Француске су упућене три посадне дивизије (704. 714 и 717.) и једна борбена (342.) а из Немачке 113. борбена дивизија. Све ове јединице састављене су од најбезобзирнијих војника која је немачка војска имала на располагању, спремних и специјално обучених за беспоговорно извршавање најтежих задатака и најкрвавијих злочина. Командант казнене експедиције био је генерал Франц Беме.

Злогласни генерал Франц Беме

У наредби генерала Бемеа својим предпостављеним официрима од 25.септембра између осталог стоји:,, Ако не поступимо са свим средствима и са највећом безобзирношћу, наши ће се губици попети до неизмерљивог. Ваши задаци ће се одвијати на територији на којој су 1914. текли потоци немачке крви услед лукавства Срба, како мушкараца тако и жена. Ви сте осветници ових мртвих”

Церски четнички и Мачвански партизански одред су 22. и 23. септембра извршили неуспели напад на град Шабац. Опкољеним немачким снагама у граду притекла је у помоћ злогласна 342. немачка дивизија које је устанике потиснула и потпуно разбила опсаду града. Као одмазду већ следећег дана похапшено преко 4400 грађана Шапца и околине. Сви похапшени грађани доведени су у сабирни центар код села Кленак где су на отвореном и жицом опасаном пољу провели два дана без воде и хране. До 26.септембра Немци су направили инпровизовани логор у селу Јарак у Срему. Потом су већ глађу изнемогле заточенике натерали на усиљени марш до новог логора. По изјавама преживелих Шапчана на том путу ликвидирано је око 120 људи који нису имали снаге да поднесу напоре овог исрпљујућег марша. Немци су похапшене заточенике исцрпљене маршем, глађу и жеђу 30.септембра вратили у Шабац и по наређењу генерала Бемеа стрељали скоро половину, око 2100 људи.

После неуспелог четничког напада на Крушевац Немци су у знак одмазде стрељали 23.септембра групу од 25 заробљених четника на брду Багдала југозападно од града. У току јесени и зиме 1941.на Багдали је стрељано стотинак талаца. У памћењу Крушевљана остало је брутално стрељање и потом вешање у центру града младог Веселина Николића 18.августа. Немци су снимили смакнуће овог младића и фотографије поставили на јавним местима у граду ради даљег застрашивања народа. Због активности оба Расинска одреда (партизнаског и четничког) у знак одмазде Немци и Бугари су спалили села Риљац, Лободер, Дубић и Раинац а мештане спровели у логоре.

Стравичан покољ народа у долини реке Јадар код Лознице трајао је од 13. до 19. октобра. Најтеже су страдала села Драгинац, Цикоте, Јаребица, Чокешина, Коренита и Велико село. У овој одмазди убијено је 2950 цивила свих узраста. Злочин је извршила немачка 342.дивизија специјално доведена из Француске.

Устаничка блокада Краљева је трајала скоро месец дана, све до 4.октобра али град није освојен. Немци су после одступања устаника решили да за своје погинуле и рањене војнике спроведу мере одмазде. Непосредни повод за одмазду била је погибија 14 и рањавање 10 војника из 717. посадне дивизије стациониране у граду у овреме блокаде. Прво је 15.октобра заведено ванредно стање и забрана кретања а потом су уследила масовна хапшења грађана. Ухапшене Краљевчане су затворили у локомотивску халу железничке радионице и одатле у групама изводили на стрељања. Последњи дан стрељања био је 20.октобар а укупно је стрељано 2190 цивила.

Стрељање у Крагујевцу се догодило 21.октобра и један је од најпознатијих злочина у Другом светском рату. Повод за стрељање били су немачки губици у борбама на путу Крагујевац-Горњи Милановац. Наиме приликом ослобађања Горњег Милановца 29.септембра устаници су заробили око сто немачких војника и одвели на Равну Гору. Један немачки батаљон под командом капетана Фрица Фидлера је 14. октобра упућен из Крагујевца у Милановац са задатком да ослободи немачке заробљенике. Како батаљон у Милановцу није пронашао своје војнике а у уверењу да су ликвидирани спалили су варошицу и кренули назад у Крагујевац. На пола пута између села Баре и Љуљаци нападнута је немачка колона. У овој борби Немци су имали 10 погинулих и 26 рањених војника. Када се помене крагујевачка трагедија, обично се под тим подразумева стрељање које је извршено 21.октобра у Шумарицама. Страдање обухвата и стрељање које је извршено у околним селима 19.октобра и стрељање српско-јеврејске групе 20.октобра. Ова стрељања су делови немачке јединствене акције одмазде. Немци су у акцијама до 21.октобра стрељали око 420 људи. Незадовољни бројем до тада стрељаних и прорачуном да је за даљу акцију прикупљања жртава у околини града потребно издвојити још неколико дана ангажовања нестрпљиви командант операције мајор Паул Кенинг одлучио је да започне хитна хапшења у самом граду. Увече град је блокиран а у првим јутарњим сатима почела су масовна и неселективна хапшења. Као и у ранијим случајевима Немци су се послужили старим лукавством. Позивали су грађане да се окупе ради замене и овере личних исправа. На превару и рацијом похапшене грађане су одвели у празне Топовске шупе бившег артиљеријског пука ВКЈ. Заточени грађани су све до вечерњих часова гајили наде да се ради само о застрашивању уверени да најгоре што може да им се деси буде упућивање на присилни рад. Око 18. часова изведена је прва група од 123 мушкараца и жена и одмах стрељана. Тек тада црне слутње многих су постале извесне. Од 7. сати ујутро па до после подне 21.октобра извођене су групе људи из Топовских шупа и под јаком стражом одвођене на стрељање. Према до сада прикупљеним подацима 21.октобра стрељано 2264 људи у Крагујевцу. Укупно, у ова три дана, у околним селима и Крагујевцу стрељано је 2792 цивила.

Јевреји у целој Србији су се нашли после немачке окупације у посебно тешкој ситуацији. Већ од првих дана окупације нацисти су разним антисемитским мерама и уредбама ставили комплетно јеврејско становништво у посебно тежак положај и ван закона. У Београду су Јевреји у почетку појединачно хапшени а од 22.августа Немци су започели масовно и организовано хапшење јеврејских мушкараца старијих од 14. година. Сви ухапшени Јевреји су затворени у ,,Топовске шупе,, на Аутокоманди у Београду. У том инпровизованом затвору окупљено је око 1400 Јевреја различитих узраста. Сем Јевреја у овом затвору заточен је и један број Рома.

Крајем јула група београдских омладинаца је запалила неколико немачких војних камиона и као мера одмазде за ту акцију 28.јула стрељано је 103 Јевреја..

Устаничке активности додатно су погоршале стање заточених српских Јевреја. Устанак се претворио у добар изговор нациста за масовно уништење свих српских Јевреја. Систематско стрељање Јевреја и Рома за одмазду из Топовских шупа почело је у септембру. Места ликвидација у почетку су често мењана а нешто касније устаљена су у атару села Јајинци. До половине новембра у овом инпровизованом затвору остало је у животу свега око 250 заточеника.

Сличну судбину доживели су Јевереји у нишком логору Црвени Крст. У овај логор су допремљени сви мушкарци, нишки Јевреји. До краја године од 352 Јевреја колико их је пре рата било у Нишу стрељано је 341. У Куршумлијској бањи склонило се почетком рата тридесетак јеврејских породица које су избегле из окупираних европских земаља. Међу њима било је и неколико породоца из Београда. Средином маја немачки командант Куршумлије је из ове групе издвојио 70 Јевреја мушкараца који су касније спроведени у логор Црвени Крст и тамо су сви ликвидирани.

Мере одмазде према Јеврејима и Ромима донесене су 26.октобра по наредби СС генерала Харалда Турнера. Овај генерал је био начелник Управног штаба војноуправног команданта окупиране Србије 1941. задужен за решавање јеврејског питања. У овој наредби потчињеним командантима је између осталог писало: ,, Треба поћи од начелне предпоставке да су Јевреји и Цигани уопште непоуздан елемент и да самим тим представљају опасност за јавни поредак и сигурност. Јеврејски интелект је тај који је започео рат; он се мора уништити! Цигани не могу бити корисни чланови заједнице народа с обзиром на њихову духовну и физичку градњу. Утврђено је да је јеврејски елемент узео знатног учешћа у вођству банди и да су баш Цигани одговорни за нарочита зверства и за обављање обавештајне службе. Стога се начелно и у сваком случају имају ставити на расположење трупи као таоци сви мушкарци Јевреји и Цигани. Уосталом постоји намера да се и жене и деца Јевреја и Цигана ускоро прикупе у сабирне логоре”

Крајем 1941.немачке власти су за све Јевреје из региона започеле изградњу великог концентрационог логора на левој обали Саве а за то су искористили зграде бившег београдског Сајмишта.

Крвава јесен 1941. године остаће упамћена у српском народу не само по огромном броју страдалих цивила у немачким немилосрдним одмаздама него и по почетку још суровијег грађанског рата. Као да застрашујући број страдалих цивила није била довољна опомена два идеолошки супростављена устаничка покрета (четнички и партизански) започели су беспоштедни међусобни рат. Тако се српска трагедија додатно увећала а подела српског друштва на бољшевике и монархисте продубила до застрашујућих и трагичних размера.

Пише: Бранко Јевтић

(аутор је члан Српског либералног савета)
(Видовдан.орг)