Немцима потребан „Јужни ток”

„Јужни ток” би могао да добије нови приоритет у снабдевању Европе руским гасом, а уз јаку подршку Немачке и њених европских савезника – насупрот настојању Брисела да се овај пројекат маргинализује. На такав закључак наводи састанак руског председника Владимира Путина, бившег немачког канцелара Герхарда Шредера и шефа руског енергетског џина „Гаспрома” Алексеја Милера прошлог понедељка увече у Санкт Петербургу.

Као повод за састанак Путина, Шредера и Милера наведена је приватна прослава седамдесетог рођендана бившег шефа немачке владе. Постоје, међутим, елементи који недвосмислено указују на други карактер састанка.

Шредер је, наиме, прославио рођендан 7. априла, када је и Социјалдемократска партија Немачке свечаним актом у Берлину обележила рођендан бившег шефа. Са друге стране, тешко је објаснити како је руски председник нашао времена да због Шредерове рођенданске журке, стицајем околности приређене у Санкт Петербургу, допутује из Москве у некадашњу царску престоницу на Неви – усред украјинске кризе која је свела односе Истока и Запада на најнижи ниво од епохе хладног рата. Путин се, уз то, запутио у Санкт Петербург непосредно после одлуке САД и ЕУ о пооштравању санкција Русији због наводне подршке сепаратистима на истоку Украјине.

Извори у кулоарима Бундестага и парламента у Бечу указују да би састанак у Санкт Петербургу требало посматрати у светлу претходних, али и најављених догађања.

После прошлонедељног пољског предлога да чланице ЕУ договоре заједничку стратегију у снабдевању руским гасом и пред саопштење из Брисела да је састанак на ту тему у припреми, у Бечу су се састали генерални директор аустријског мултинационалног енергетског концерна ОМВ Герхард Ројс и први човек „Гаспрома” Алексеј Милер. Два „капетана енергетике”, како су Милер и Ројс титулисани у аустријским медијима, разматрали су развој енергетске ситуације у светлу политичке кризе у Украјини и дошли до закључка да се морају унапредити алтернативни гасоводи којим би се спречиле евентуалне несташице, уколико гасовод који води кроз Украјину не буде могао да буде коришћен у пуном обиму.

У прес-служби концерна ОМВ указано је да би будући главни правац снабдевања могао да постане „Северни ток”, испод Балтичког мора, преко кога Русија снабдева Немачку природним гасом, а чији су капацитети само делом (око 30 одсто) искоришћени. „У следећем кораку би вишак гаса био прослеђен Аустрији преко немачког националног гасовода ’Опал’ да би биле задовољене потребе алпске републике и немачког југа.”

На примедбу „Политике” да је нелогично и економски неисплативо да Немачка преко своје мреже снабдева Аустрију, да би преко „гасоводне раскрснице” у Баумгартену крај Беча гас био враћан у јужну Немачку, предочено је да се такав план односи на такозвану ад хок меру, а да би у дужем временском периоду боља алтернатива била – „Јужни ток”.

Према мишљењу енергетских стручњака, иницијатива Аустријанаца и Шредера своди се на покушај да се Немачкој и њеним средњоевропским савезницима обезбеди снабдевање гасом из два правца – са севера и југа, уместо да украјински ток буде главни смер снабдевања. У складу са тим, састанак у Бечу представљао је први корак, „опипавање” могућности пред „рођенданску журку” у Санкт Петербургу. А ако се узме у обзир да се међу званицама обрео и премијер немачке покрајине Мекленбург-Предња Померанија Ервин Селеринг, приватни карактер прославе добија (полу)званични облик, па се већ спекулише са могућношћу да се припрема договор о ставу који ће Немачка са њеним најближим савезницима – Аустрија, Холандија, скандинавске земље – заузети приликом најављених разговора на нивоу ЕУ о заједничкој стратегији енергетског снабдевања европске двадесет и осморице.

Шеф владе немачке покрајине на најистуренијој граници према истоку Селеринг објаснио је о чему је реч: „Колеге из ЦДУ (челна странка у владајућој коалицији – демохришћани канцеларке Ангеле Меркел) саветовали су ми да одложим путовање због актуелне ситуације. Међутим, ми (СПД) не намеравамо да ставимо добре односе на коцку због тренутних политичких трзавица.”

Добри односи Берлина и Москве дефинишу се у Немачкој успешном економско-политичком сарадњом која има првенство над геополитичким интересима. Такав став не деле само Шредерови социјалдемократи већ и најутицајнији лоби унутар владајуће странке демохришћана – Савез немачких индустријалаца и привредника. Тог мишљења су, најзад, и они од чијих гласова зависи опстанак владе – бирачи.

Немачка јавност махом и све гласније показује нерасположење због затезања односа Запада и Русије. Према јуче објављеним резултатима испитивања јавног мњења које је спровео нирнбершки огранак америчке глобалне компаније ГФК, украјинска криза је зауставила раст конјунктуре у Немачкој, бележен од средине прошле године, док су индикатори штедње указали да се уштеђевина делом преусмерава у приватне канале: „Поверење у економску стабилност опада упркос повољној ситуацији на тржишту рада и умереној инфлацији”, истиче се у анализи ГФК.

Значи ли све речено да немачка подршка Украјини јењава? Један од параметара, пре доношења закључка, био би коментар „Шпигла” у коме Јакоб Аугштајн пише да су страховања Запада неоснована, по којима би Питин могао да нападне Украјину. „Путин чека да се Украјина сама распарча. Ако се украјински запад окрене Западу, а исток Русији – нико неће бити оштећен, понајмање ми (Немачка)”, закључио је Аугштајн.

Други параметар је „сензационално откриће” немачких медија да Украјина преко Немачке снабдева сиријску опозицију оружјем. Цитирајући наводе обавештајних и војнообавештајних служби, медији су предочили Немцима да Украјини недостаје чак и лако наоружање, а да је при том само у току 2011. године Украјина у немачким фабрикама генерално „прилагодила” 54.000 калашњикова које је проследила Асадовим противницима.

Милош Казимировић

—————————————-

Пу­ти­но­ви „ко­ри­сни иди­о­ти”

Пољ­ски со­ци­о­лог Сла­во­мир Сје­ра­ков­ски у аутор­ском тек­сту у „Њу­јорк тај­мсу” на­зи­ва све за­пад­не ин­те­лек­ту­ал­це ко­ји по­ка­зу­ју раз­у­ме­ва­ње за ру­ску по­зи­ци­ју у укра­јин­ској кри­зи – „ко­ри­сним иди­о­ти­ма”. Тер­мин, по­зајм­љен од Ле­њи­на, ко­ри­сти се за љу­де ко­ји не­све­сно ра­де на не­чи­јој про­па­ган­ди, то јест, у овом слу­ча­ју, за бив­ше не­мач­ке кан­це­ла­ре Гер­хар­да Шре­де­ра и Хел­му­та Ко­ла. Сјер­ков­ски, ко­ји је у Пољ­ској на че­лу ин­сти­ту­та, а у САД че­сто го­сту­је на уни­вер­зи­те­ти­ма, сма­тра да су тренд за­по­че­ли још Вол­тер, Ан­дре Жид, Па­бло Не­ру­да и Жан-Пол Сар­тр јер су по­ка­зи­ва­ли сим­па­ти­је пре­ма цар­ској Ру­си­ји, од­но­сно СССР. Аутор пи­ше да је то на­ив­ност љу­ди с за­па­да, док он и оста­ли ин­те­лек­ту­ал­ци са ис­то­ка Евро­пе зна­ју ко­ли­ко је опа­сна „агре­си­ја Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на”. Сјер­ков­ски оштро кри­ти­ку­је ана­ли­ти­ча­ра Сти­ве­на Ко­е­на, по ко­ме је Пу­тин са­мо ре­а­го­вао на за­пад­не про­во­ка­ци­је у ру­ској ин­те­ре­сној сфе­ри – Укра­ји­ни, и на по­ни­же­ње ко­је је Ру­си­ја до­жи­ве­ла ка­да су Пољ­ска, Че­шка и Ма­ђар­ска ушле у НА­ТО. Док Шре­де­ра на­зи­ва не­мач­ким оцем „Га­спро­мо­вог со­ци­ја­ли­зма”, Сјер­ков­ски се пи­та шта ни­је у ре­ду са бив­шим кан­це­ла­ром као и са оста­ли­ма ко­ји по­ка­зу­ју про­ру­ске сен­ти­мен­те. Да ли се не­мач­ки ин­те­лек­ту­ал­ци још ка­ју због зло­чи­на про­тив Ру­са или су жр­тве сток­холм­ског син­дро­ма, пи­та се аутор. Не да­ју­ћи од­го­вор на ово пи­та­ње, пољ­ски со­ци­о­лог и ко­лум­ни­ста „Њу­јорк тај­мса” ипак за­кљу­чу­је да Ру­си­ји то­ком су­ко­ба са Укра­ји­ном и ни­је по­треб­на про­па­ган­да ка­да „има сво­је ко­ри­сне иди­о­те”.

Ј. С.

Политика