Неминован распад СНС: протерани оснивачи, доведени утеривачи

Од свог оснивања до данас Српска напредна странка представљала је једну привремену творевину, којој је сада време истекло. Њен рок трајања био је одређен брзином којом ће Александар Вучић обавити све прљаве послове за потребе евроатланске алијансе и међународних банкарских шпекуланата. Остало му је још мало времена. Чим распрода Телеком и ЕПС, нестаће као да га никада није ни било.

Чланство Српске напредне странке, распада се већ неколико година. Болест је у одмаклој фази. Њени одбори су у сталним поделама и међусобним обрачунима. Да постоји било каква друга озбиљна политичка организација у Србији, дошло би до масовних пребега чланства СНС. Јер, та странка постоји још само као сценографија за потребе Вучићевих медија. Његов задатак је био да из странке уклони све осниваче и све способне људе који су хтели промене.

За мање од годину дана Српска напредна странка (СНС) је распустила више од 100 општинских одбора широм Србије, по изричитом налогу Александра Вучића, који више и не крије да се отворено гади рада са чланством.

Мада му је стварање нове странке помогло у покушају да опере своју радикалску биографију, он је данас презире и чини све да из ње протера њене осниваче. На списку за удаљење из странке, нашли су се сви који су олако поверовали да ће он испунити предизборна обећања, и да ће доћи до озбиљних промена у држави.

Уместо њих, Вучић се окружио најгорим људским талогом, људима себи сличним, личностима без иједног дана радног стажа, са купљеним дипломама и лажним докторатима. Најгори међу њима, добили су најбоље улоге: Зоран Бабић, препродавац гробних места из Врњачке Бање, постао је шеф посланичке групе СНС у Скупштини Србије, Братислав Гашић звани Бата Сантос, некадашњи накупац пржене кафе из Крушевца и керамичар по струци, постао је министар одбране, Небојша Стефановић је министар полиције…Много је таквих око Вучића, али нису сви стигли да му се допадну.

Ова бескрупулозна и на све спремна дружина, добила је задатак да направи “тампон зону” између вође и странке, како би он несметано могао да се бави велеиздајничким пословима и да омогући несметани наставак пљачке српске привреде и државних ресурса.

Да нешто не ваља са односом руководства и чланства Српске напредне странке, постало је јасно још 2012. године, када је градски одбор у Смедереву, са око 1.000 чланова, колективно иступио из странке, образлажући то игнорантским односом тадашњег председника (Николића) и заменика председника СНС (Вучића), према чланству у Смедереву.

Смене, сукоби и скандали

Прошле, 2014. године, пред крај лета, распуштено је више од тридесет општинских и градских одбора на југу Србије. Ликвидацију страначких одбора у Власотинцу, Дољевцу, Житорађи, Бабушници, Бојнику, Босилеграду, Сурдулици, Бујановцу и другде, по налогу Александра Вучића, обавио је Радомир Николић. Била је то тек прва фаза његовог доказивања новом вођи, који га је касније, након обављеног посла, наградио местом градоначелника Крагујевца, а сада се спрема да га одбаци као потрошену робу.

Док је “на терену” радио прљаве послове за Вучићев рачун, Николић је у општинске одборе долазио и “по наруџбини”. Како је то изгледало у пракси, описују истерани чланови СНС-а, који су дошли и до једног писма из Лознице, у коме “забринути напредњак” пише: “… Драги господине Радомире Николићу, молим Вас, шта је са ГО СНС Лознице? Зашто он није распуштен када у њему је хаос? Шачица људи ‘руководи’ Одбором са ‘председником’ коме је мандат истекао претпрошле године. Зар је могуће да Ви и врх наше СНС централе у Београду не знате за јавашлук у његовом раду? Овако висе не иде па Вас молим да најхитније распустите га и поставите повереника да са радом кренемо испочетка. Наравно, са новим људима…”.

Али, већ крајем 2014. године, Николић је изненада нападнут да је “рушио Вучићеве људе у општинским одборима”. Направљена му је замка. Најпре је од Вучића добио задатак да контролише функционере СНС-а који треба да поднесу оставке на дупле плаћене функције, а рок за подношење њихове оставке, требао је да буде 15. септембар 2014. године.

Од новембра месеца прошле, до фебруара месеца ове године, “откривено је” да напредњаци Милан Стевановић и Милан Ковачевић и даље имају по две плаћене функције, да Владимир Ђукановић обавља две функције, а да члан СНС, Предраг Саздановић, има чак седам плаћених функција. Одмах су у Вучићевим билтенима објавили вест да ће “због аљкавости у контроли функционера с дуплим примањима и распуштања око 80 одбора, Радомир Николић бити смењен са места председника ИО”. Вучић је већ одредио да ће га на тој функцији заменити Александар Јовичић, садашњи потпредседник Извршног одбора СНС-а.

Докторант на Правном факултету у Београду и иницијатор оснивања “Изворне фракције Српске напредне странке”, Душан Јакшић, недавно је поднео неопозиву оставку на све страначке функције у Српској напредној странци. То је уследило након његовог писма које је упутио Александру Вучићу, а у коме између осталог каже, да „многобројно, разочарано чланство СНС, инсистира да се на предстојећој Скупштини СНС, усвоји управо десет тачака као основ политичког деловања странке”.

Јакшић је Вучићу написао и то да је “…потписивање тзв. ‘Бриселског споразума’ и његова имплементација, укључујући помоћ (у појединим случајевима и употребом принуде) непризнатој Републици Косово у спровођењу локалних избора, те укидања свих институција Републике Србије на територији ове Аутономне Покрајине представљају крајност у коју су отишли функционери странке, а која је стожер у актуелној Влади, и представља најгрубље кршење Статутом утврђене политике СНС-а, због којих исти морају дисциплински одговарати и бити искључени из странке…”. Одмах потом, уследила је Јакшићева оставка.

Бивши челник општинског одбора из Сомбора и бивши члан Градског већа, Синиша Тодоровић, један од два смењена повереника СНС у Сомбору, смењен је само зато што је врху странке указивао на растућу корупцију.

Тодоровић је наивно поверовао да Вучић има поштене намере, па је покренуо иницијатива за потпуну транспарентност финансијских токова града. Било је то довољно да га Вучић прогласи “реметилачким фактором” и смени са дужности.

Истовремено, док је трајао процес истеривања старог чланства и оснивача СНС-а, Вучићеви “оперативци” су од њега добили задатак да на сваки начин врбују чланове Демократске странке. Један такав случај је доспео и до најшире јавности, када је у јануару 2015. године, ухапшен Миливој Вребалов, потпредседник Скупштине АП Војводине и функционер ДС. На видело је изашла прича о најцрњем виду политичке уцене. Наиме, Вребалов је након изласка из притвора испричао да му је потпредседник СНС, Игор Мировић, нудио да напусте посланички клуб ДС у замену за новац и различите повластице, и да га је истовремено “опоменуо” да може да утиче и на правосудне органе ако буде затребало!

Уместо било каквог одговора Вребалову, Мировић је јавно позвао све “прелетаче” и професионалне политичке мешетаре, да уђу у СНС, рекавши да ће чак и у Главном одбору бити “простора за нова именовања”.

Много пре него је ико помислио на распад Српске напредне странке, у Магазину Таблоид, број 264, од 2. августа 2012. године, тек неколико дана од како је Александар Вучић постао потпредседник владе, у тексту главног и одговорног уредника, Милован Бркића, под насловом “Ко је нови кум Србије”, најављен је распад Српске напредне странке! У тексту је детаљно описан сценарио по коме се данас ова странка распада, између осталог пише: “…Господин Вучић је стратешки играч ДС-а, који је опчињен личношћу Бориса Тадића и његовом моћи. И политички и приватни живот Бориса Тадића импресионирао је Вучића, који је постао пријатељ Тадићевом шефу кабинета Миодрагу Ракићу. Није никаква тајна да се још пре две године Вучић заклео на доживотну верност Тадићу и Ракићу, и да ће, када затреба, разбити Српску напредну странку, тако да ће створити, уз подршку ДС-а, своју партију (фамилију) и да ће њихове две мафије заједно годинама владати Србијом…”. Бркић подсећа и на један догађај који говори о смишљеној намери Александра Вучића да у Српску напредну странку уђе искључиво са разбијачким намерама: “…Неколико месеци након оснивања Српске напредне странке, Владан Батић ме позвао на кафу у хотелу Москва. Били су присутни новинари Миломир Марић, Предраг Сарапа и мој помоћник Никола Влаховић. Владан нас је обавестио да му је Ракић јавио да је Вучић, пред камерама Ракићеве тајне службе, дао свечану заклетву да ће кад му се нареди, разбити тек основану партију, да ће је одвојити од Томислава Николића и да ће заједно са жутима вечно владати Србијом.”

След каснијих догађаја, и свега што се око странке и данас, 2014. године дешава, потпуно је потврдио Вучићеве деструктивне намере.

Епилог, или физички нестанак СНС

Поједини бивши чланови Српске напредне странке, још увек покушавају на разне начине да скрену Вучићу пажњу на рушење странке, наивно верујући да он то не зна и да он не стоји иза тога. Једно писмо бившег напредњака из општине Ириг, речито говори о томе: “…Вучићу, па зашто побогу? Зашто отера 500 правих напредњака, искрених, поштених и глупих који су ти изборе донели? Зашто стави човека из ДС за повереника, зашто врати све ове што су те пљували највише? Зашто окупи лоше људе да нас представљају…Па ко ће за такав СНС гласати? Ми нећемо више никад!”.

Већ две године, дубока подела влада и међу ваљевским напредњацима. Прошле године, чланови СНС оптужили су народног посланика Слободана Гвозденовића за самовољу и „самопроглашење” за повереника странке, замерајући му, између осталог, да је ново седиште странке пребацио у хотел, чији је власник један од највећих пореских дужника у Србији, индустријалац Видоје Вујић. Гвозденовић им је самоуверено одговорио: “…Моје именовање није спорно, мене подржава врх странке!”. Врх странке, то је Александар Вучић. Он зна где су паре, а његов повереник, природно, мора да буде близу оних који праве паре.

Из врха странке, одмах су нападнути сви који имају нешто против савеза Гвозденовића и Вујића. Оцрњени као разбијачи странке, морали су да се обрате “врховнику” писмом у коме између осталог пише: “…Ово није цепање странке, већ наша жеља да се изабере легално руководство и Градски одбор, јер је СНС сада препуштена самовољи појединаца без икаквог моралног и политичког кредибилитета”.

И у општини Лучани, дошло је до цепања странке на две струје, и то због поделе власти (између “Томине и Вучићеве фракције”) после избора у овој општини, где је СНС освојила већину.

Чланови општинског одбора у Власотинцу, дубоко подељени као и у свим другим општинским одборима СНС-а, и физички су се међу собом обрачунавали, па је полиција морала да интервенише. Повереници СНС у Баточини, скоро три године нису могли да направе општински одбор и остали су без одборничке групе и са три одборника. Кад су остали чланови општинског одбора СНС хтели да их смене и ставе нове поверенике, позвали су “врх странке” да их брани.

И одбрањени су. Три одборника СНС добила су “по кључу”, чак пет радних места у општини, и на свих пет су запослили своју родбину и зета председника општине.

Чланови руководства Српске напредне странке у Бабушници, од како су завладали овим крајем, и финансијски су “прогледали”!, па се сви редом покуповали станове у Нишу.

А, шта Вучић заиста мисли о члановима СНС и њиховим одборима по унутрашњости Србије, најбоље говори и податак да је послао Братислава Гашића у Врање, како би целом општински одбору пренео поруку да их се стиди! Гашић је експресно распустио одбор и наредио формирање Повереништва на чије су чело дошли извесни Славиша Булатовић и Горан Николић, људи тек пристигли у странку.

Спремајући нову, а како познаваоци ствари унутар странке кажу-вероватно и последњу велику чистку, коначно се, након прве овогодишње седнице председништа СНС, чланству обратио и Александар Вучић, рекавши: “Наша обавеза је да се понашамо другачије од свих до данас, што значи да наша странка не сме да буде бизнис партија какве су биле све партије. Не смемо да будемо странка у којој ће функционери да се баве својим личним финансијским напретком, а не да воде рачуна о интересима грађана”.

Наравно, монопол на велики бизнис није свачија ствар. Као аутократа у странци, ту привилегију је оставио за себе и своје најближе сараднике. Истовремено, док се облизивао пред новинарима, говорећи о својим циљевима, као Свети Павле на издисају, у општинском одбору СНС у Чачку, између оснивача странке и мале групе окренуте ка Вучићевом клану, распламсао се сукоб. Неколико дана уочи унутарстраначких избора, обрачун је достигао врхунац. Обрачун између два табора ваљевском СНС, од којих један предводи др Александар Радојевић, са једне, и Раденко Луковић, са друге стране, убрзано је из странке отерао много добронамерних људи, јер нису могли да гледају и слушају интриге и нетрпељивост, свађе и сукобе.

И у случају СНС у Чачку, опет је примењена иста игра, са улогом такозваног повереника. Задатак новог повереника, наводно, требало би да буде организовање избора у странци, који предстоје.

Али, као и у многим другим општинским одборима СНС, десиће се “интервенција са врха”. То значи да на чело странке може доћи неко много гори од ових који се сада боре за власт. Јер, Вучићев кандидат мора бити близу великих пара (или са великим парама), мора бити врло лукав, агресиван, насилан, примитиван, а пожељно је-и настран! Са таквим препорукама, лакше се стиже до вођиног табора.

Приликом прошлогодишњих обрачуна у општинском одбору СНС у Ужицу, изашли су на видело сви разлози учлањења у ову странку. Наиме, на састанцима у СНС-у, више општинских одборника је захтевало да се “централа у Београду” изјасни поводом обећаних привилегија, запошљавања и именовања. Многи од њих су претили да ће да напусте странку у случају да вође СНС не испуне своја обећања. Данас, годину дана касније, кад Вучић планира завршни обрачун са свима који су странку помогли својим гласом, новцем или учлањењем, у Ужицу више нико не сме ни да помене. Они паметнији, већ су напустили странку или су чланови само формално, и чекају да се на великој сцени деси неки нови покрет или партија, јер СНС са Вучићем више не постоји. Сви су свесни да постоји само он и његови интереси.

Последњи чин пропалог посла

После јануарске седнице председништва СНС, где се Вучић понашао као луди император који је спреман да запали сопствени Рим (сведоци говоре да је претио сменом члановима председништва, министрима, и да им је, по обичају, набрајао имена и “грехе”) у медијима се огласила и Маја Гојковић, такође представница неорадикалске пандемије у Скупштини Србије. Покушала је да заштити Вучића износећи детаље са састанка, рекавши: “…Била сам изненађена јер сам присуствовала страначким састанцима и видела какве смо одлуке донели, а сутрадан видела информације у медијима да су дељени картони. Нису дељени никакви картони. Ми смо одрасли и зрели људи који водимо државу и посвећени смо послу. Србији је потребан рад, али очигледно неком смета снага, велика популарности и поверење које грађани имају у СНС, која нуди озбиљну политику”.

А, шта се стварно дешавало иза врата? Вучића, наиме, странка не интересује. Његова фараонска умишљеност не би могла да се помири са тако мизерним послом, какво је бављење чланством и страначким пословима. Ипак, одређени људи му требају. Његов проблем је што су сви они који су му слепо одани (Гашић, Михајловићева, Стефановић, Радомир Николић и други), неповратно сукобљени.

Коначно, и раскол између Томислава Николића и Александра Вучића, отишао је предалеко. Док Вучић извршава све наредбе из евроатланских институција и подводи Србију свему што долази са Запада, Николић се такође слободно изјашњава и делује као проруски председник Србије. Време је показало: што су се више удаљавали један од другог, било је све јасније да су имали само привремене политичке интересе. Николићев “политички син”, данас је само политички пасторак кога се и отац одрекао. Чланство СНС је то непогрешиво осетило. Зато ова странка нестаје, онако како је и настала-издајом, претњама и интригама!

Распад напредњака и на Интернету

Последњих недеља почео је да се осипа и такозвани интернет тим Српске напредне странке, јер су млади чланови схватили да су злоупотребљени и одбачени одмах после употребе. Пре избора су им обећаване куле и градови, на првом месту им је обећавана добро плаћена државна служба. Већина је одмах после избора заборављена и, упркос свом доприносу напредњачкој изборној победи, препуштена даљем боравку пред шалтерима Националне службе за запошљавање. Нису боље прошли ни многи други чланови и активисти.

Код напредњака се све своди на личну корист. Исто као што је врх странке заборавио на народ, тако је заборавио и на обично чланство које је послужило само да донесе гласове овој странци. После су препуштени сами себи.

Постоји и друга страна медаље, а то је да су они који су на врху власти или блиски најважнијим функционерима финансијски изузетно добро прошли, што се види на њиховим редовним баханалијама.

А 1. Он је Гузоњин син

Данило Вучић нема никакву функцију ни у држави нити у странци, али као син Александра Вучића има изузетно велики утицај. Данилу, очигледно, на располагању стоје и велике количине новца, јер је познат по својим ноћним боравцима у најскупљим београдским клубовима.

Његовом оцу, очигледно, не смета што му малолетни син до зоре седи у кафани, а још мање што конзумира алкохол. Могуће да је опијање део породичне традиције, јер Вучићеви имају у својој кући у Јајинцима велики и богато опремљени вински подрум у коме је често и радо боравио и Данијел у друштву свог оца.

На свим фотографијама достављеним редакцији Данило је заједно са младим функционерима странке који припадају такозваној Бањичкој групи. По изјавама очевидаца најрадије је у друштву Реље Огњеновића, младог кадра који је напредовао до члана општинског већа Вождовца задуженог за саобраћај. Захваљујући својој блискости са сином премијера, а највише због заједничког ноћног купања у базену, Реља је метеорски брзо напредовао у странци, а самим тим и у животу.

Док обичан народ гладује, а високи официри војске чак себи одузимају живот јер не могу да поднесу живот у немаштини, весела дружина окупљена око сина Александра Вучића сваке ноћи троши хиљаде евра на пиће по београдским локалима. Занимљиво је да на тим ноћним проводима учествују само младе особе мушког пола. Оно што је интересантно, јесте одакле овим младим људима толико пара да могу да финансирају своје проводе?

Данијел Николић свој успех у животу дугује везама са другим људима из власти. Широј јавности је постао делимично познат по свом учешћу у серији „Село гори, а баба се чешља” у којој је глумио један споредан лик, потрчка службеника Јована. Дипломирао је глуму на БК Универзитету.

Политичку каријеру је започео код Млађана Динкића као члан његовог кабинета. Током времена је постао један од главних преговарача са шеицима из Уједињених Арапских Емирата и на време променио страначке боје. Његова сестра је Мишел Николић, бивша саветница Млађана Динкића и Саше Радуловића, а садашња сарадница министарке Зоране Михајловић.

Данијел Николић је Агенцији за борбу против корупције пријавио да је од 8. јануара 2013. шеф Кабинета генералног секретара Владе Републике Србије, за шта месечно прима 83.423,89 динара, и члан Управног одбора Агенције за заштиту од јонизирајућег зрачења и нуклеарну сигурност, за шта месечно добија још 43.840,00 динара. Раније је био у кабинету потпредседника Владе Млађана Динкића и то од 8. априла 2011. до непознатог датума, где је месечно зарађивао 70.000 динара, а од 6. маја 2011. до 20. новембра 2013. био је заменик председника Управног одбора Агенције за осигурање и финансирање извоза са месечном платом од 43.702,18 динара.

Са садашњим месечним приходима од око 1.000 евра Николић тешко да би себи могао да приушти луксузна путовања на егзотичне дестинације. Његово последње путовање било је у Тајланд, заједно са групом других бахатих и богатих државних функционера, а судећи по фотографијама које је објавио на свом Фејсбук профилу, Данијел је обишао пола света. Успео је да купи и укупно три стана и подрум од 15,75 квадрата. Један стан је трособан, 58,6 квм, други је гарсоњера од 18,4 квм, а највећи је трособан стан од 66,5 квадрата. Како му је све то пошло за руком, с обзиром да има тек 34 године?

Најважнији извор прихода и свог утицаја Данијел није пријавио Агенцији за борбу против корупције. Он је сарадник опскурног предузећа „Глобал Инфраструцтуре Девелопмент Цомпанy” (ГИДЦ) д.о.о. из Београда, које је за годину и по свог постојања успело да изгуби једног директора и склопи један вишемилионски уговор са Министарством грађевинарства и урбанизма.

ГИДЦ је основан тако што је Влада Србије уложила 300.000 динара неновчаног капитала и тако стекла 30 одсто удела у предузећу, док је „Глобал Цапитал Адвисорс Манагемент” из Уједињених Арапских Емирата уложио 700.000 динара у новцу и преузео осталих 70 одсто капитала друштва. Директор је Бхавин ГирисхКумар Даве из Индије.

Војин Радојчић је 26. јуна 2014. обавестио надзорни одбор ГИДЦ-а и Владу Србије да подноси неопозиву оставку на место директора предузећа. У образложењу је навео како ГИДЦ не може законито да функционише, јер не постоји Скупштина друштва. Осим тога, он је указао на чињеницу како већински власник, „Глобал Цапитал Адвисорс Манагемент”, покушава преко председника Надзорног одбора ГИДЦ-а Арун Рамсwаропји Панцхариyа из Индије, све послове да пребаци на своју ћерку фирму ГФЦЛ у Лондону.

Радојчић је даље навео како предузеће, чији је директор био, не обавља послове за које је регистровано и за које из буџета добија новац. Иако је ГИДЦ 24. јануара 2014. са Министарством грађевинарства и урбанизма потписало меморандум о сарадњи по коме је требало за 20 милиона евра да изради пројекат техничке документације за део Коридора 11 од Пожеге до Црне Горе, ни четири месеца касније, тврди Радојчић, ово предузеће није донело одлуку о ангажовању спољних сарадника због чега ће цео пројекат да касни.

Из свега овога је јасно да је ГИДЦ основан само да би се преко њега опрале паре и подмитили овдашњи политичари, док ће стварне послове да ради лондонска компанија.

У међувремену је Данијел Николић постао члан Саветодавне групе овог предузећа. Није познато колико пара прима за овај рад, а још мање је познато које су то стручне квалификације овог дипломираног епизодног глумца препоручиле за саветника у инфраструктурном предузећу специјализованом за прање пара и подмићивање српских политичара.

Захваљујући томе што су он и његова сестра Мишел од почетка били поуздано ћутљиви сведоци муљања између српских властодржаца и арапских шеика, они су успели не само да политички преживе одлазак УРС-а у историју и све смене власти, већ и да стекну позамашну личну финансијску корист. Део тако зарађених пара они одвајају за своје заштитнике из врха власти.

По регистру Агенције за борбу против корупције Мишел Николић је у периоду од 28. новембра 2012. до 4. јула 2014. као помоћник министра привреде месечно зарађивала 123.062. динара. Данас јој је наводни једини месечни приход 34.000 динара, колико добија као чланица Скупштине привредног друштва „Интернационал ЦГ”, док се рад у кабинету министарке Михајловићеве не помиње. Због тога је нејасно како је недавно и она себи могла да приушти путовање у далеки Тајланд. Када се узме у обзир и део новца добијеног за ћутање, онда је све разумљивије.

Још један од напредњачких функционера који душевни бол због гладовања народа лечи боравком у неком од луксузних одмаралишта у Тајланду је Звонко Митровић, члан градског већа Чачка. Од плате коју прима од 13. јула 2012. у висини од 28.000 динара месечно, Митровић је успео да купи вишесобан стан од 87 квадрата, трособан стан од 71 квм, трособну кућу од 120 квм и пословни простор величине 34 квадратна метра. Других прихода, наводно, нема. Још крајем марта 2014. године најављено је његово смењивање са места члана градског већа, али неко веома моћан из СНС-а је то спречио, бар тако произилази из документације Агенције за борбу против корупције.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Митровић је оглашен кривим због тога што је у периоду 2009. и 2010. године без знања своје колегинице Зденке Радовановић користио њен печат којим је оверавао 11 пројеката за парцелизацију и препарцелизацију урађених у предузећу „Баухаус” из Чачка. Власник и директор овог предузећа је – Звонко Митровић. Исти тај човек је и члан градског већа Чачка задужен за урбанизам. Класичан сукоб интереса, јер се „Баухаус” бави израдом пројектне документације и грађевинарством, а од града Чачка је добио најмање један посао, како признају и у самом Градском одбору СНС-а. Очигледно добро опремљен великим девизним сумама, Митровић је у стању да финансира свој опстанак на локалној политичкој сцени. Њему је останак на власти важан не због плате, већ због тога што користећи свој утицај помаже успешно пословање свог грађевинског предузећа које део пара добија и из локалног буџета. Новац који овакви чланови СНС-а плаћају врху странке да би били остављени на миру, служи другим функционерима, онима сличним окружењу Данила Вучића, да финансирају своје ноћне баханалије.

Тиме је затворен круг пљачке и корупције.

Магазин Таблоид, Игор Милановић