НЕНАД ЈЕЗДИЋ: Да дамо Косово? Е, па неће моћи!

– Ако не промениш канал, фреквенцију са које стиже сва та прљавштина – упрљаћеш се. Не схватам ко више тих гована може да се наједе! Страшно је што наша деца знају ко су ти које уопште не желим да именујем, јер ако их именујем, а знам ко су ти узори и ко је део тог гангстераја и промискуитета, само их уздижем. Зар треба ја да слушам те блогере, јутјубере и јутјубере? Није то за мене. Како да живимо ако се томе препустимо? Како ћемо размишљати?

Ово у интервјуу „Искри“ каже српски глумац Ненад Јездић, који је на Видовдан, на свечаности откривања споменика браћи Соколовић, патријарху Макарију и Мехмед – паши, био гост Андрићграда.

Шта је циљ ове, и више него очигледне, дезинтеграције српског друштва и уништавања породице и да ли ми у томе предњачимо сами или нам неко други помаже?

Не може тебе неко да натера да забијаш аутоголове. Ми морамо да дођемо до те истинске спознаје шта је за нас добро, а шта не. Морамо да схватимо зашто не можемо као нормалан свет да у седам сати ујутру пијемо кафу. Ако ми не пијемо кафу са својим супружником и не освањивамо поред своје деце да их испратимо у школу зато што гледамо ријалити, онда смо сами криви. Како скоро рече Муамер Зукорлић Миломиру Марићу: „Како ћеш умрети, човече?“ То је било јако добро питање. У питању је добро расуђивање. Не видим да ишта у животу може да ми се догоди мимо моје воље. Вероватно је све то део неких специјалних ратова, специјалних пројекција, али не може ми нико ништа ако у себи имам идеале и тај унутрашњи живот који је раскошан и богат, а још је већи благослов ако тај живот буде стимулисан на начин на који треба да буде. Љубав недостаје људима. Причам о оном првотном осећању љубави. Човек када је у неком заносу и када духовно сазри, он не може ништа, осим да воли. Шта је то што ћемо волети и ко је тај кога ћемо волети је питање чије разрешење доводи до испуњености живота. Ако неко седи у неокреченој кући од тридесет квадрата где се осећа дим од цигарете, у којој је фрижидер прљав и смрди, ако тај неко не мења своје чарапе и гаће, не мења постељину на којој спава и што је најважније, ако тај неко ће да труне у сваком смислу. Односно, ако не промениш канал, фреквенцију са које стиже сва та прљавштина – упрљаћеш се. Не схватам ко више тих гована може да се наједе! Страшно је што наша деца знају ко су ти које уопште не желим да именујем, јер ако их именујем, а знам ко су ти узори и ко је део тог гангстераја и промискуитета, само их уздижем. Зар треба ја да слушам те блогере, јутјубере и јутјубере? Није то за мене. Како да живимо ако се томе препустимо? Како ћемо размишљати? Како ћемо кафу испити ујутру са супружником и децом? Како ћемо бити вредни на свом раном месту, а мора да се ради? Један мој колега каже: „Причају да мора само да се мре. То је лаж. Мора само да се живи и да се ради.“ Овде је завладала нека апатија. Људима као да је неко ставио начаре и не виде ништа осим тог јада и чемера, а имамо те карактере који то хране и који то кондиционирају редовно. Исти су то људи, исте су то лажи, само их другим именима називају. Ово ако причамо о ријалитијима. А ако ћемо о онима који нам стално нешто анализирају и сажимају наш живот на неколико ствари, онда је то будалаштина, јер је живот несажимљив. Ако смо ми потомци неких витезова и јунака епских размера, ако су то људи који су претходили нама и ми смо исто то. Само се од нас на други начин тражи да потврдимо своју истрајност и своју снагу. Наш ров је данас ораница. Наше оружје је данас механизација. Наше Косово и данас и сутра, ако да Бог, је јака економија. Само јака економија. Мени је јако узбудљиво када читам да смо ми силне ратове, на нашу жалост, водили оружјем које смо купили сувим шљивама. Не могу да верујем да смо се ми препустили, што каже Куста, „непровјереној гласини“. Препустили смо се оном пророчанству да ће нас бити толико да станемо под једну шљиву. Супер! Хајде да стане свако под своју шљиву. Хајде свако под свој засад! Хајде свако пред своју машину. Нека неко направи десет чачкалица данас, па је нешто привредио. Не чекајмо да неко други ради нешто за нас. Ја сам и ушао у овај посао, иако је то још увек једно перманентно улагање, зато што нећу да неко други ради уместо мене нешто што ја треба да радим. Стварно дубоко верујем у то. Сад ја треба да седим и да мене неко одабере. Па нисам ја приплодни јунац. Нисам онај на којег неко може да упери на изложби приплодне јунади и да каже: „Тај!“ Нисам ја тај! Морам ја сам себе да доведем у позицију да будем изабран и да се зовем изабраним. Не да бих се гордио, већ да ја бирам свој пут. Само ја га бирам. Не бира ми га живот. Једноставан је начин. Мало неке унутрашње борбе и снаге, могућности, да се каже: „Е, ја ово нећу, а ви се ј….е!“ Врло добро знам шта нећу. Можда још увек нисам дефинисао шта хоћу, али сигурно знам шта нећу. Када бисмо успели да дођемо до тога да шта нећемо, било би све лако! Слога је једна и помирење је једно и волео бих да мој народ нађе снагу и да крене за својим лидерима. Говорим о ствараоцима. Покретачима. Постоје људи који од зупчаника и ланца направе бицикл па возе, а постоје и они који од тога направе ражањ за јагње, па га окрећу на ватри препустивши се хедонизму.

Шта би могло да нас доведе до срећног разрешења ове драме коју живимо, а коју за нас пишу други?

Треба само да не играмо ту драму, тај текст. Јако је тешко то. Глумцима је јако тешко да врате улогу. Треба да вратимо додељену нам улогу, а онда да себи доделимо нову и тежу. Ако немамо ИПАРД фондове и ако не можемо сва домаћинства да опремимо тракторима из претприступних фондова, хајде да видимо како ћемо, какав год да буде, направити наш трактор поново, а можемо. И нека се нико не буни што ће радити за мање паре. Хајде да направимо, па ми смо мајстори за импровизацију. Ми овако осиромашени треба само да направимо једну добру импровизацију да ни од кога и ни од чега не зависимо. Ево, ја верујем да је то могуће. Међутим, то је још једна од ових верзија помирења којима ми нисмо склони као народ. Мораш да признаш да не можеш све сам и да тражиш помоћ од брата, али замолити, никако клечати. Ако они хоће да ми клечимо и да се одрекнемо најсветијег због тога, то никако! То не постоји! То су лоши писци. Кажимо им: „Ви сте лоши писци!“ Мени је много лако, са позиције човека који ради двадесет и два посла и зарађује на исто толико места, да тако причам. Има оних који немају ниједно место где могу да зарађују, и то исто тако треба признати! Како је њима – то само знају Бог и они. Ја то данас не знам, али сам био у тој кожи. Знам како изгледа спајати неспојиво. Знам како изгледа продавати аутомобиле, знам како изгледа продавати воће, знам како изгледа копати канале и темеље, знам како изгледа мешати малтер. Заиста знам. Знам како изгледа имати циљ да купиш себи нешто. Знам како изгледа изгарати тридесет дана као шеснаестогодишњак како би зарадио за нешто. И Бог ти да! И то знам, слава Ти Боже на свему. Али, није лако. Треба веровати и треба изгарати, а поготову сад у ових 45 колико сада имам. Не бих ништа мењао, али бих волео неку додатну енергију да имам. По пет пута дневно сам знао да се из Београда довезем за Ваљево и вратим за Београд. Знао сам да ми пробе у позоришту трају од 10 до 17 часова и све време да будем на сцени. Треба хтети, треба смети и веровати!

Шта нам недостаје да наш народ буде онај стари – везан за земљу, за породицу, за част?

Недостаје му све и не недостаје му ништа. Мешамо категорије – материјалну и духовну. Пре свега нам недостаје духовна. Ја сам на своје село дошао из духовног порива. Само сам хтео осаму за себе и за своју породицу. Моја супруга и ја смо тада били сами и ја сам само желео да ми она буде све, да она буде центар мог света. Родило се четворо деце, слава Богу. Знам како сам и зашто дошао на село и кад си већ ту, онда мораш нешто да покренеш. Неопходна је једна духовна премиса која води из мира ка љубави. Онда је потребно нешто материјално иза чега држава мора да стане, а ја не одвајам те светове.
Не можеш да помажеш неке двадесетогодишњаке и тридесетогодишњаке на селу, а да они не знају да је потребна једна духовна вертикала. Потребно ја да он, пре свега, буде добар муж. Да воли и да буде вољен од добре и благочестиве жене. Та спона љубави је неопходна, а онда Бог да све и каже: „Где су двоје у моје име, ту сам Ја.“ Све своје ризикујеш када уђеш у заједницу љубави, и то је сладак ризик који се умножава. Све што се даје кроз време, оде, а само љубав се умножава. У Ватикану имаш правило да се склопљени бракови шест година не могу развести. Имаш шест година да препознаш у себи ту ратничку снагу која је нама мушкарцима потребна. Ми мушкарци више ни најмање нисмо као што су били наши преци. Вероватно је тога било увек, али људи су се препустили уживању, тој некој вулгарној естетици, том неком тренутном задовољењу погледа и осећања и тела. Шта после? Каква је та Српкиња и какав је то Србин када једно вече то двоје буду једно и ујутру се раздвоје? То је апсурд. Дакле, пре свега љубав и породица. Онда треба да дође држава и да каже: „Ово двоје људи се воле. Ово двоје људи ће да се обоже и да се умноже и њима дати. Ево вам фреза. Ево вам трактори. Ви гарантујете да ћете, овим што сте добили, да негујете вашу башту и ваш воћњак и у буквалном и у пренесеном смислу.“ То је пројекат. Ви онда нисте условљени, већ имате један конкретан мотив који ће стално да вас призива да трагате. За љубављу се трага и та врста помоћи треба да буде испомоћ у том трагалачком. Сад ово звучи као нека езотерија, као нека бајка, али може бити реално. Мени се тако десило. Немам ја неко друго искуство. Поред себе имам жену која је подржала то. Није рекла: „Ја хоћу да си ти глумац, да будеш популаран и да нам се диве.“ Рекла је: „Хоћеш воћњак? Хајде! Браво!“ Причао сам јој да бих пекао ракију, јер то знам да радим. Није увек била сагласна, зато и јесмо ми различити полови, али је увек имала ширину за мене и моје идеје. Мени је потребан онај ко ће да ме воли и да ме храбри. Шта ће онај тамо на селу кад доведе неку курветину која не разуме шта је њему потребно, шта је његова дика, шта је његов понос? Ми супружници морамо да се поносимо једни другима, да радујемо једни друге да би нам живот постао радостан. То духовно и љубавно изобиље и нешто мало материјалног, то је опоравак села, привреде – један васколики опоравак. Ништа друго не може бити опоравак. Једино ако ћемо сад да кажемо да Косово кошта толико и толико милијарди евра или шта ја знамкојих ку…а, па да изађемо на референдум на којем ће 95% гласати за продају. Али, ја ћу увек бити међу оних 5%. Једини пут јесте пут Бога, љубави и поверења. Ништа лепше него кад се двоје диче једно другим. Заједнички живот је превазилажење себе самог. Само се будале не мењају.

Да ли је Отац на службеном путу или смо ми, као народ, отишли од њега?

Отац је увек ту за нас и зна се ко је наш Отац. И зна се какав је подвижник био Син Оцу свом. И зна се како је кротки Син прихватио вољу Очеву. У том наслову ја видим само филмско ремек-дело, али отац и син – то је исконски поредак. И у мојој кући се, Боже опрости, то понекад заборави. Ја сам Његов син и имам мане, а и као отац могу да причам о својим манама спрам свог сина. Опет се враћамо на изгарање за своју породицу. Велика је цена и велика је плата за оне који живе у љубави и који разумеју.

Шта је за вас Видовдан?

Видовдан је почетак без краја. Узорак над свим узорцима и пример над свим примерима. Он се стално самопотврђује. Мени се Видовдан у својој пуноћи потврђује и кад га оспоравају и кад га афирмишу. Поготово кад га оспоравају. То је било време тог подвига, тих ратника и тог страдања. Не дао Бог да поново дођу та времена, јер су била тако банална и тако брутална. Од толиких живота направити стратиште и толико страдање. Али је, исто тако, Видовдан пример да морамо, али да нећемо да клечимо. Међутим, све драгоцено почиње и завршава се са Видовданом. Сваке године кад нам се Видовдан понавља, ми морамо пригрлити то наслеђе светих ратника који све најлепше дају зарад душе своје. Тако и ми. Најлепши појам постојања живота, делања и уживања треба понекад жртвовати да би се добро вратило. То је за мене Видовдан. Никако он за мене није повод за нека вашаришта. Никако ми Видовдан нису новокомпоноване песме. Видовдан је оно што си ти рекао: „И нас нека не буде, ако не буде Видовдана.“ То је прапочетак и живи доказ да много можемо. Живи доказ да ум, разум и дух побеђују ово време земно и овај кратак и каљав пут. И ти и ја смо благословени да нисмо у неком рову, у неком блату да живимо апсурд рата и страдања. Из тих страдања јесте проистекла светост, али је рат свакако апсурд. Те ратничке, страдалне и подвижничке особине су нешто о чему ми морамо да размишљамо и да видимо где је простор да ми данас, макар у зрнима, у микронима тог великог дела, успемо да принесемо своју малу, микронску жртву. Кад то зрневље труда ускупиш, већ је дело веће него што би могло да буде. Видовдан је велики пример размишљања о животу и борбе за опстанак. И данас, овог Видовдана, имамо разлог да се трудимо да опстанемо, да постојимо, и дођемо до неке димензије која би значила нашу спремност и могућност да можемо да кажемо „НЕ!“ Свети кнез Лазар је просто рекао: „Неће моћи!“ Нема ништа лепше за човека, него кад је способан да одбаци нешто што сматра да је лоше за њега и за његов народ. Можда би, после свега овога, право решење било да кажемо „Неће моћи!“, а да будемо спремни да много већу жртву поднесемо, него што је само Косово. Мислим на унутрашњу жртву. Косово је и простор, и име, и реч, и светиња, и Косово је све. До многих одговора, по питању сопствености, дошао сам баш на Косову. Када сам првип ут отишао у Дечане, када сам се први пут исповедио и када сам први пут чуо да смо народ који има духовнике у које гледа. Мени се све то на Косову десило. Ја сам брак свој на Косову склопио. Своју реч и своју животну хипотеку сам оставио на Косову код краља светог Стефана Дечанског. Захваљујући том благослову и тој благодети, ја сам данас овде где сам, а не значи да ће трајати. Е то је Косово у српском бићу. Када кажемо „Неће моћи!“, мораћемо да будемо спремни на много већи подвиг, али бићемо слободни. Овако нешто левитирамо да ли ће бити, неће бити. Кад кажемо „Не!“, тад треба да засучемо рукаве, јер тада много тога престаје да постоји и биће много, много теже. То је пример Видовдана данас. Не могу да замислим живот без сталног поимања и враћања на Видовдан. Та снага и тај пример, то је наш завет и треба да видимо како ми данас да испунимо тај свети завет. Треба видети где је то бојиште. Можда оно није само на Косову, него у себи и то је, оно што каже мој и твој пријатељ Емир Кустурица, једна седмина мозга коју користимо и дај да видимо тамо шта можемо, на шта смо спремни, колико смемо и колико умемо, али свако понаособ и часно. Да свако испред себе има пример Видовдана. Како би дивно било када бисмо сви видовдан доживљавали као светињу, али то је, нажалост, скоро па немогуће. Неко ће рећи да је Косово светиња, а неко да треба да га дамо већ једном. Како би дивно било када бисмо изашли сви и рекли: „Е па неће моћи!“ Каква би то снага, каква би то сила била од народа, а има таквих људи и било је таквих окупљања. На крају, око Косова смо се тако окупили 1389. на Видовдан. Како би било добро да се окупимо за следећи Видовдан и да кажемо: „Неће моћи!“ Они ће рећи да не смемо тако, а ми ћемо одговорити: „Да је било који други дан, ми бисмо вам рекли да може, али овако не можемо, јер је Видовдан.“ Тачка!

Милан Ружић, Искра.цо

Фото: Владимир Шпорчић