Бивши титоисти, данас неолиберали, стварају нов народ – Војвођане. Како то да један део већинског народа у некој области, има идеју да тражи самосталност у односу на тај исти народ у другим крајевима?
“Мислим, дакле постојим”.
И поред тога што је овај филозофски исказ Ренеа Декарта често оспораван, он је остао један од фундаменталних елемената западне филозофије.
Његово стајалиште претпоставља сумњу у све, осим у субјект који мисли. У томе је и та велика разлика између човека и животиње. Животиње живе инстинктивно, док се човек издиже изнад инстинкта тиме што мисли. Мада су и неке животињске врсте, мајмуни на пример, или делфини и орке, способне да размишљају. То показују најновија научна истраживања.
И доказа да су животиње интелигентније, па и друштвеније, него што се мислило, има све више. Али није тема мог размишљања евентуални мисаони процес у животиња, него мисаони процес у људи. Конкретно, људи у Србији, или да будем прецизнији, у њеном северном делу, у Аутономној Покрајини Војводини.
Да будем још прецизнији, како би према мишљењу тих људи, дакле људи у Србији, значи и у Војводини, требало да буде уређена ова област? Да ли би требало да има већу аутономију у односу на своју републику, мању или би ту аутономију ваљало укинути?
Јер, она данас постоји, у то нема никакве сумње. Нећу овде спомињати историју. Њу је лако проверити, бар засад, мада се и она лако може фалсификовати. И потом убедити будуће генерације да је та, фалсификована, историја у суштини права, а да је права лажна.
Вратимо се уређењу Војводине. У њој данас живи око 70 одсто Срба, можда нешто мање. О другим народима који у њој живе нећу овде говорити. Не зато што они нису битни, него зато што ти народи у суштини не траже већа права од своје државе Србије него што их сада имају. И Мађари, и Словаци, и Румуни, и Русини, и Роми, и сви остали народи који живе у Војводини, безброј пута су показали и доказали своју лојалност Републици Србији.
Али један део већинског народа, Срба, од 1945. па све до данас, константно излази са новим захтевима да се аутономија Војводине прошири, да њене ингеренције буду знатно веће, односно да се изједначе са ингеренцијама републике. За њих историја почиње 1945. године. Дакле, ти Срби се залажу за Републику Војводину. Они су углавном професионални политичари.
А какво је мишљење људи у овој покрајини који се професионално не баве политиком? Опет мислим на припаднике већинског народа. Многи су збуњени, и не знају шта би вам одговорили. Неки би желели већу аутономију, неки мању, неки републику.
И сада долазимо до оног фундаменталног питања. Како то да један део већинског народа у некој области, регији, назовите то како хоћете, има уопште идеју да тражи било какву самосталност у односу на тај исти народ који живи у другим крајевима исте земље? Да ли има таквих примера у свету? Јер без компаративног приступа тешко можемо доћи до логичног суда.
Неки ће рећи да је Шпанија добар пример. Али у заблуди су. У Шпанији, Каталонци су ти који траже републику, Баскијци такође. Каталонци говоре каталонским језиком, Баскијци баскијским.
И опет се враћамо већинском народу у Војводини. Тај народ говори српским језиком и православне је вере. Шта то онда тако збуњује један део Срба из Војводине?
Биће да им је дугогодишњи титоистички режим наметнуо, усадио, следеће мишљење: “Што се више одричете свог порекла, што се више осећате Војвођанином, бићете боље позиционирани у друштву. Ви нисте баш исти као они Срби из централне Србије”.
Истина, тај наопаки режим је за нама, али га је заменио један други, још опаснији. А тај режим, или систем, свеједно, укоренио се у скоро целој Европи. Реч је о неолиберализму. И тај систем тежи укидању нација (али не свих, само оних неподобних). А Срби нису подобна нација. Често су се кроз историју бунили против неправди. И баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, а сада квазилевичари, поборници неолибералне идеологије, желе поново да буду “у моди”, односно по вољи светских моћника.
И зато није “модерно” бити Србин у Србији, посебно не у Војводини. Треба створити нов народ, Војвођане. А неки филолози већ пишу о војвођанским писцима.
Шта би на то рекао велики Доситеј Обрадовић, кога ти филолози сврставају у војвођанске писце? А када већ имате војвођанске писце, следи закључак: “Војвођански писци су писали војвођанским језиком”. А језик је, свима је то знано, основа националног и личног идентитета.
Проф. др Ненад Крстић, редовни професор Универзитета у Новом Саду
Новости
