„Београдска иницијатива“ окупила установе које учествују у финансијској окупацији и исцрпљивању Србије. У држави чији банкарски сектор има 5,5 милијарде евра капитала стигло се до апсурда да је имобилисано око шест милијарди евра. Да ли се гувернерка Народне банке Србије слаже са решењима које су финансијски силници већ наметнули другим државама?
Први састанак тзв. Београдске иницијативе одржан је 8. марта 2013, сазнајемо са сајта Народне банке Србије. Београдска иницијатива делује у оквиру Бечке иницијативе, која је, да подсетимо, имала за задатак да спречи нагли одлив капитала са Балкана како би се „одржале младе демократије капиталистичке оријентације“.
Сабор недодирљивих
Скуп је одржан под заједничким покров(итељств)ом Народне банке Србије и неизбежног Међународног монетарног фонда. Присуствовали су представници највећих банака које послују у Србији, матичних банкарских група, регулаторних органа из Аустрије, Француске, Грчке и Италије, као и надлежних српских институција. Били су присутни и представници ММФ, Светске банке, Европске банке за реконструкцију и развој, Европске инвестиционе банке, Европске банкарске агенције, Европског одбора за системски ризик, Европске централне банке, Европске комисије, као и изасланик председавајућег Бечкој иницијативи.
Свака од ових установа има своје посебно место и улогу у финансијској окупацији и исцрпљивању једне земље, па и Србије, али би нас детаљније објашњавање одвело од главне теме. Можемо се овлаш присетити алгоритма пљачке ММФ–а у десет корака, својинског преузимања делова најпрофитабилнијих предузећа у Србији од стране Европске банке за реконструкцију и развој (ЕБРД) , покушаја преотимања Комерцијалне банке и сличног.
Европски одбор за системски ризик, у ствари, процењује колико српска раја још трпети може, а да не посегне за грчким моделом подсећања банкара на неке Молотовљеве иновације.
Звучи надреално али учесници су разговарали о будућем развоју српске привреде и финансијског система. Па све тако редом до теоретских импликација по Србију, предлога Европске уније за оснивање банкарске уније.
Нашу пажњу је задржао следећи део саопштења НБС: „Посебно је размотрено питање ненаплативих потраживања (банака, тј. ненаплативих кредита)која су постала препрека расту српске привреде. Анализиран је и извештај радне групе НБС о том питању, као и о најновијим регулаторним и законским променама које представљају значајан корак у правом смеру.“
Како је „раст српске привреде“ мисаона категорија и како су у пустињи сви правци могући, то нам је блиска мисао да се оволика западноевропска финансијска камарила сакупила ради спасавања својих банака. Тим пре, што је Управни одбор Бечке иницијативе 2.0 још 14. јануара 2013. нагласио потребу да се реши проблем квалитета (банкарских) средстава и великог обима ризичних кредита у неким земљама региона.
Дугови — рђави другови
Спољни дуг Србије је на крају 2012. године износио 25,72 милијарде евра, и његово учешће у бруто домаћем производу достигло је законом забрањених — али упорношћу задуживања постигнутих — 85,6 одсто.
Крајем фебруара 2013. укупан дуг правних лица, предузетника и грађана банкама порастао је на 2,227 хиљаде милијарди динара и за 2% је виши него што је био на крају јануара.
Око 19.000 предузећа и више од 16.000 предузетника касни са отплатом зајмова дуже од три месеца, што њихов дуг сврстава у најнижу категорију. Укупна проблематична потраживања банака према реалном сектору су изузетно висока и износе око три милијарде евра. Проблем за банке додатно настаје због обавезе резервисања (немогућности пласирања) још толике суме новца.
Стигло се до апсурда да је имобилисано око шест милијарди евра у држави чији банкарски сектор укупно има 5,5 милијарде евра капитала. Јавности није предочено решење овог проблема од стране учесника Београдске иницијативе.
Заборављене су стручне дискусије и обећања о формирању Развојне банке Србије, како би привреда добила дугорочнија и јефтинија средства.
Заборавила се и понуда зајма Русије од пет милијарди евра, коју је јавно изнео Ненад Поповић, а који би се директно улагао у ликвидност привредеСрбије, под изузетно повољним роковима. (НСПМ, 10. Јануар 2012. г.)
У јавност је пуштена шпекулација како је гувернерка Србије за иста она решења која су финансијски силници већ наметнули другим државама. Реч је концепту „слабе банке“, који у крајњем подразумева спашавање приватних банака додатним пореским наметима на целокупно становништво. Уколико се не може скупити довољно харача, на добош иде државна и заједничка имовина народа.
Стручна јавност је упозорила гувернерку да не погледује на ту страну, јер приватне банке имају довољно сопствених заштитних механизама да тај проблем самостално решавају.
„Зарада је слатка — иако је долазила и од преваре“
Финансијски писмени људи су свесни да се у Србији спрема „друга жетва“ банкарског капитала. Овога пута у реалним домаћим ресурсима. Вода, њиве, фабрике …
За сада је одврнут један споредни сигурносни вентил који би требао да спречи пуцање банкарског система. Крајем 2012. г. дозвољено је банкама да продају доспеле дугове правних лица некредитним организацијама и тако ослободе средства имобилисана резервацијама. Другачије речено, биће посла за утериваче дугова.
Цитирана мисао Коко Шанел, модне креаторке, да је зарада од преваре слатка јесте и звезда–водиља у пословању западноевропских банака са становништвом у Србији. И сама српска економска и друштвена реалност је просејала оне који не могу или не смеју да улазе у банке. Незапослени, запослени на „црно“, запослени на „бело“ који не примају плату, и остали.
Укупан дуг грађана банкама, за струју и грејање износи 5,8 милијарди евра, или сваки становник просечно дугује 825 евра. Ако се у обзир узму само запослени, дуг по запосленом на крају прошле године износи 23.810 евра тј. око 60 просечних плата. У том Мртвом мору дугова „само“ 130.000 грађана касни са отплатом дуга банкама више од 90 дана, што њихов дуг сврстава у задњу категорију и проузрокује резервацију од 100 %. Овај број би био далеко већи да не постоје „технике“ за његово прикривање и одуговлачење признања стварног стања од стране банака.
Банкарске махинације и кредити које не можете вратити
Стамбени кредити у Србији учествују у укупним кредитима грађана са 60 %. Ово су уједно кредити најнезгоднији за враћање. Због своје дугорочности и због безброј непоштених и неправедних клаузула у уговорима на основу којих се одобравају. Ови уговори отворено, бестидно и без икаквих последица крше сва начела и права из Закона о заштити корисника финансијских услуга који је ступио на снагу 5. децембра 2011. године. (Тачно 10 година и два месеца након бљеска демократије у Србији и након свима очигледног банкстеризма новоуспостављених лихвара према већ презадуженом народу.)
Путем злоупотребе девизних клаузула, а посебно девизне клаузуле у швајцарским францима, прекршено је начело једнаког давања, а редовно се крши право на равноправан однос с банком, право на заштиту од дискриминације, право на информисање, право на одређеност или одредљивост уговорне обавезе, као и право на заштиту права и интереса.
Неспорни квалитет овог Закона је што забрањује продају банкарског дуга физичких лица (грађана) некредитним организацијама тј. организацијама за утеривање дугова. Секретар Удружења банака Србије, Најевропљанин, Верољуб Дугалић злослутно најављује да ова забрана важи за сада.
Бешчашће и безвлашће у пљачкању народа од стране банака изродило је и нешто добро. Грађани су се, увидевши да нема заштите од НБС, самоорганизовали, тужили извесне банке и већ добијају спорове.
Забрињава то што гувернерка НБС не препознаје преварне банкарске производе са злоупотребљеним девизним клаузулама, иако светска штампа већ месецима бруји о произвољном одређивању цене капитала на светском (ЛИБОР) и европском (ЕУРИБОР) нивоу, и што су многе банке учеснице највеће пљачке у историји банкарства већ осуђене и кажњене. Међу свежим вестима на ту тему је изјава америчког финансијског регулатора Гери Генслера да је каматна стопа од које зависе услови за давање кредита појединцима и предузећима често „потпуно измишљена“.
Крајем фебруара је у Франкфурту објављено да је Европска комисија проширила истрагу о могућем намештању кључних каматних стопа и на каматне производе за швајцарски франак. Договарали су се банкари, али и брокери.
Практичне последице свих ових злоупотреба су да грађани у Србији годинама отплаћују стамбени кредит, а да је његов апсолутни износ исти или увећан.
Немачка „сачекуша“, бугарски атентатор
Гувернерка је током Београдске иницијативе најавила ангажовање у тражењу решења за дугове грађана, мада одбија да се Народна банка Србије појави на суду. Држава је у међувремену искомпликовала услове за подизање заједничке тужбе против банака, плашећи удружења потрошача судским трошковима.
Што се тиче предузећа и трговине њиховим дуговима код банака, гувернерка је изразила наду да постоје заинтересоване организације за откуп таквих дугова. Користимо прилику да је обавестимо да заиста постоје.
Немци су брзо након неповратне ликвидације домаћих банака, 2002. отворили на Балкану регионални центар за утеривање дугова. Пипак тог регионалног центра са немачким капиталом и бугарским руководиоцем је допузао у Београд у мају 2005. године.
Иде им више него добро. Пословни приходи су им на крају 2011. године износили преко 400 милиона динара, скоро дупло више него 2010. У истом периоду су додатно запослили око 60 људи и након исплате свих трошкова и плата за више од 190 запослених, остао им је нето добитак већи од 88 милиона динара. И резервица од неких 90 милиона динара.
Како је НБС кренула у добром правцу, по речима гувернерке, дозволивши трговину банкарским дуговима правних лица, то је за очекивати да ће Немци овде тек имати шта да раде и да зараде. Због тога инсистирају на реформи српског правосудног система — како би им исти олакшао и поједноставио нарастајући бизнис.
Примиче нам се и Антихрист и Анархија, како је Достојевски и предвидео.
Часлав КУЗМАНОВИЋ | 31.03.2013
Фонд Стратешке Културе
