Неоконзервативна револуција у Србији: Троцкисти под маскама

Идеолошким хибридом, неоконзервативизмом, можемо на један другачији начин приступити сагледавању хаотичне ситуације у којој се данас налазимо, и увидети како да исту  превазиђемо.

 Ако желимо да избегнемо културни расизам, називајући један део нашег народа баналним, примитивним и недостојним свог права гласа, само зато што су га дали владајућој странци, онда морамо  да одемо мало даље од предизборне пропаганде и видимо како се модел владања, који траје већ 14 година, успешно продао народу као нешто ново и спасоносно за Србију, уз старо/новог харизматског вођу, који уместо „за мном“ виче „напред у реформе“. Вриска Вође од неограниченог ентузијазма до изразито депресивне жалопољке, чини важан део ових „нових“ реформи.

Србија постаје после бурних 90-их неолиберална држава, вођена либерално-демократским принципима ка Европи, без алтернативе. Тада почиње државни пројекат денационализације интереса ове земље и одбацивања Уставом загарантованог суверенитета које народ има. Неолиберализам је почео да једе националне интересе,  као што је некада револуција појела своју децу. У процесима демократизације Србије, национални интереси постају само формалност и део медијске сфере, у облику манипулације грађана, који се користе као седатив, приликом примењивања револуционарних мера за „спас“ свих нас.

Сам концепт револуције чини важан део месијског преображења од конзервативно оријентисанх националниста и антиглобалиста ка реформистима компрадорске свести, колонијалног менталитета и неолибералног духа. Од коалиције националног ослобођења и социјалне правде, са паролом „Србија се сагињати неће“, добили смо перманетне кукавце који се одлично уклапају у концепт перманетне револуције који их је и преобратио.

Идеја перманентне револуције почиње са совјетским револуционаром и комунистичким идеологом Лавом Троцким. Срж идеје било је остваривање светске револуције, којом ће се успоставити глобални поредак бескласног друштва. Револуција треба да обухвати сваку државу, да је изнутра преобрати својом перманентношћу и на крају промени интересну сферу државе, тако да она „превазиђе“ националне интересе  у корист глобалних. Овом идејом се одлично служе велике силе у игри са малима.

Уз идеју перманентне револуције, Троцки је у свом спису Тероризам и комунизам, настојао да развије теоријску оправданост за коришћење насилних метода, како би се очувала власт пролетеријата. Само што је та власт била оличена у комунистичкој партији, која је више била заинтересована да сачува партијске интересе, а не пролетерске. Тако да, као што обично бива, идеје су надживеле свог творца, што је довело да развоја политичког правца, троцкизма. Овај правац има једну јасну агенду, а то је инфилтрација у друштвене системе, изазивање константне турбуленције у друштву, праћене медијским спектаклом  и монополизацијом власти, где се троцкисти постављају као месије, који једини могу да се изборе са свим препрекама које углавном сами себи постављају.

Изворни троцкизам се на идеолошком линији налазио на левој страни, али услед преласка ових идеја на Запад и склапања савеза са капитализмом, напуштајући раднички покрет, долази до његовог преласка на десну страну и до стварања једног идеолошког хаоса који се рефлектује данас у Србији.

Троцкизам започиње своју инфилтрацију унутар конзервативизма, посебно на тлу САД-а,  где долази до радикализације ове идеологије и стварања новог светског поретка. Троцкисти под маском конзервативизма развијају амерички интервенционизам, стварајући један нови идеолошки правац, неоконзервативизам. Револуција постаје саставни део овог новог идеолошког правца, који замењује стандардни конзервативни принцип еволуционе друштвене промене. Уместо постепених промена јавља се перманентни хаос.

Неоконзервативизам направио је један расцеп између конзервативно оријентисаних грађана и њихових политичких представника. Грађани ове идеолошке оријентације поштују начела реда, поретка и сигурности. Настоје да вреднују своју традицију, као израз мудрости прошлости. Сматрају да морал и религија, чине важан део друштвеног поретка и да представљају везивно ткиво унутар друштва, које како они сматрају, супротно либерализму, не треба да се заснива на појединачном интересу, већ на заједничком. За њих, нуклеус друштва јесте породица, која представља стуб сваког поретка. Проблем се јавља са њиховим политичким представницима, који се само користе овим начелима како би добили што већу подршку, а спроводе исти неолиберални програм који доводи до слома свих веза солидарности и поставља друштво на ивицу анархије.

У Србији дуго постоји расцеп између углавном лево-либерално оријентисане елите и народа коме су далеко ближа конзервативна начела. Зато смо у пост-октобарској Србији до последњих избора имали углавном јаку опозицију, која је баштинила конзервативна начела и због тога уживала велику подршку народа.  Демократска странка је једино уз широку коалицију могла да сачува власт, док је са друге стране, стајала као главна опзициона и изразито конзервативна, Српска радикала странка. Цепањем Српске радикалне странке, долази инфлитрације троцкистичког фактора који полако вршу револуцију унутар ново основане Српске напредне странке. Ствара се политички дисконтинуитет у ставовима које странка заступа и које спроводи, правдајући се перманетном кукњавом као обликом троцкистичке перманетне револуције. Вођа са својом екипом апаратчика, одлично је спровео реформе у странци, чистећи је од било каквог традиционално конзервативног фактора, посебно у домену културе, да би тиме успоставио своју неоконзервативну ауторитарну моћ. Проповедањем лажних конзервативних начела, добио је подршку народа, спровођењем неолибералног програма, подршку спољног западног фактора и опстанком лево-либералне елите у домену културе, њихову компрадорску подршку. Тако да у основи ове власти лежи једна велика превара бирачког тела. Која ће, поред свих облика манипулације, ускоро изаћи на видело и отворити политички простор за једну нову политичку опцију, без поданичког менталитета.

Разочарење бирача Вођом, условиће коначно повезивање већинског конзервативног бирачког тела са конзервативним странкама у Србији, које за сада обитавају на политичкој маригни услед медијске блокаде. Политички капитал ових странака, којим могу да изграде јаку опозицију, јесте у константном отварању питања националног ослобођења и социјалне правде према већинско осиромашеном становништву, које преживљава по сивим зонама. После бурних година закаснеле транзиције у Србији и економске, друштвене и културне девастације које је она донела са собом, идеолошки одговор на ове проблеме може доћи само здесна.

Немања Рајак

Српски академски круг