Турска у последње време се непрекидно појављује у вестима. Понаша се као код куће у Ирачком Курдистану, не осврнувши се на Багдад. У Сирији њени војници патролирају као и њени плаћеници (паравојне снаге који делују уз подршку и контролу Анкаре). Део провинције Идлиб заправо се претворио у турску територију, а турска лира постаје све пожељнија валута међу становницима на северу суседне Сирије.
Турска је веома активна у Либији, где су, према извештајима медија, распоређени њени плаћеници којима је обезбеђена подршка беспилотних летелица. Планови Анкаре на источном Медитерану, међутим, нису ограничени само на то; посматрачи не искључују могућност војног сукоба Турске и Грчке у спору око ресурса средоземно морске обале.
На крају, у сукобу између Јерменије и Азербејџана, Турска не само да је брзо изразила дипломатску подршку Бакуу, већ је спремна и да јој прода своје нападне беспилотне летелице, а вероватно и да пребаци своје сиријске плаћенике на Кавказ, као у Либији.
Другим речима, ако узмете мапу и почнете да постављате заставе на њу на оним местима где Турци постају све присутнији, појавиће се очигледна слика: Турска доследно и методично шири свој утицај дуж целог обима својих граница, па и даље.
На таласу отвореног турског неоимперијализма односи те земље са Западом постају све компликовани. У сваком случају се ствара таква слика. Брисел је затворио питање чланства Турске у Европској унији и расправља о санкцијама против ње због понашања на Медитерану (да не спомињемо спорове око избеглица). Сједињене Државе прете Анкари санкцијама због споразума са Русијом о куповини С-400. У исто време, Америка је могла бути умешана у покушај пуча против Ердогана 2016. године. Расправља се о уклањању америчког нуклеарног оружја из базе Инџирлик.
Истовремено, Турска остаје чланица НАТО-а, иако чланство изгледа помало чудно: с Грчком, другим чланом Североатлантског војног блока, се не искључује оружани сукоб; Турци узимају на нишан француски брод због различитих интереса двеју земаља у Либији; у балтичким државама и Пољској појавили су се проблеми са утврђивањем њихових војних планова због Турске.
У исто време, Анкара води дијалог са Москвом у различитим сферама (инцидент са руским авионом који су срушили Турци је ствар прошлости) и Ираном. Да ли све то значи да се Турска, одмичући од запада, приближавала Истоку? Нејасно. Коначно, турски неоимперијализам има изражену исламску конотацију (Ердоганова одлука да се музеј у Аја Софији претвори у џамију врло је симболична).
Традиције неоосманизма постале су саставни део турске геополитике. Велики посао, у том смислу и војни, обавља се у више праваца одједном. Овде се постављају најмање два питања. Колико су финансијски поткрепљени «султански» планови Ердогана? Да ли се земља неће урушити под њиховом тежином? А шта чинити са Турском која се тако дивље понаша у међународној арени?
Турска је, наравно, велика држава са вишемилионским становништвом и прилично развијеном економијом. Међутим, удар на њен туризам и друге секторе услед тензија са Русијом након што је оборен руски авион, показао је да резерве Анкаре нису толико велике као што можда изгледа. Ако би, дакле, Турска могла себи да приушти све што жели, Ердоган се не би повукао и мирио са Москвом.
То значи да Турска има слабе тачке (на пример, борба истих тих Курда за стварање своје државе), а Ердоган, схватајући своју рањивост тамо где ситуација није у његову корист, показује спремност за дијалог. То је био случај у односима са Русијом; десило се то у Сирији, где би се турски лидер, да се он питао, брзо ослободио Башара ал Асада и зграбио добар део сиријске територије. Међутим, суочен са присуством Москве и Техерана, био је приморан да преговара.
Другим речима, амбиције Анкаре и даље се држе здравог разума. То не значи да ће Ердоган одустати од својих циљева – једноставно, ако не може одмах да оствари оно што жели, Турска игра прелази на дугорочну фазу. И управо овде Турска може и треба да буде активно укључена у процес договарања.
Подсетимо да је Ердоган 2016. године рекао: „Турска се мора смирити. Не треба говорити: «Европска унија по сваку цену.“ Ово је моје мишљење. Зашто се Турска не придружи Шангајској петорци? То сам рекао Путину, Назарбајеву – онима који су сада у шангајској петорци.» Стварно, зашто да не приступи? Наравно, то је тешко замислити док Турска остаје чланица Северноатлантске алијансе, али путеви Анкаре и Вашингтона могу се једном разићи …
На овај или онај начин, турска геополитика губи атлантски импулс. На то се може гледати и са друге стране: архаична доктрина атлантизма која се прекотрљала у наше време из прве половине прошлог века, одумире. И из тога треба извести закључке.
С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/07/27/neoosmanizm-na-marshe-turcia-rasshirjaet-zhiznennoe-prostranstvo-51479.html
