Овог 15. децембра навршава се 106 година од једне од најсјајнијих победа српске војске у Првом светском рату – Колубарске битке.
Вођена од 16. новембра до 15. децембра 1914. на фронту широком око 200 километара, ова битка је однела чак 153.373 српских војника, али је истовремено остала уписана и као једна од највештијих војних стратегија у историји ратовања због чега се и данас изучава на америчком Вест Поинту.
Србија је, захваљујући блиставој замисли тадашњег команданта Прве армије, војводе Живојина Мишића, успела потпуни војни крах да претвори у блиставу контраофанзиву и победу над вишеструко јачом и бројнијом војском Аустроугарске.
Клање и силовање
Најкрвавије – кључне борбе српске војске одвијале су се на Варовници где је, у спомен-комплексу и ове године, 8. децембра, делегација Министарства одбране и локалних власти положила венце и поклонила се сенима храбрих ратника.
– Победом над далеко надмоћнијим трупама аустроугарске 5. армије у Космајско-варовничкој бици и спречавању њиховог продора ка Младеновцу, Аранђеловцу и Тополи српска војска коначно је решила исход Колубарске битке. Војни историчари с правом сматрају да је судбина Србије те ратне 1914. године решена на Космају и Варовници – истиче Марко Стојановић, публициста из Младеновца и аутор књиге о Космајско-варовничкој бици.
Стојановић напомиње да су борбе трајале од 6. до 10. децембра 1914.
– После привременог напуштања престонице, трупе Одбране Београда повукле су се на положај Сибница-Космај-Варовница. Према плану војводе Радомира Путника, требало је да задрже продор вишеструко надмоћније аустроугарске 5. армије, која је, по замисли главнокомандујућег Оскара фон Поћорека, имала задатак да преко Космаја и Варовница продре у позадину главних српских снага. Сва четири дана, по хладном времену и земљишту покривеном снегом, вођене су јако тешке и крваве борбе – каже Стојановић.
Најкритичнији дан био је 8. децембар, кад су у преподневним часовима трупе 7. аустроугарске дивизије заузеле Космај.
– Жестоке борбе вођене су и у ноћи између 8. и 9. децембра на варовничком одсеку, поготово на положајима Касапско и Мариновачко брдо, где је великом храброшћу и упорношћу трећепозиваца и састава 7. пешадијског пука трећег позива, који су добрим делом били мештани младеновачких и сопотских села, заустављен одлучујући непријатељски удар. Посебан мотив да се у борби истраје српским војницима били су брутални злочини аустроугарске војске у околини Сопота и Младеновца, где је острвљени непријатељ силовао, убијао и клао жене и девојке, стрељао немоћне старце, малтретирао и пребијао цивиле, интернирао малолетна лица, скрнавио објекте Српске православне цркве, пљачкао и палио све што се опљачкати и упалити може. Језиво сведочанство о томе оставио је начелник Београдског округа Коста Катић, који у свом извештају из Сопота од 10. децембра 1914. на четири стране говори о злочинима окупаторске војске – истиче Марко Стојановић.
Лазар тобџија
Открива да има много легендарних, готово нестварних ратничких прича из тог периода.
– Артиљеријски каплар-резервиста Лазар Чокић, сељак из Ковачевца, био је нишанџија у 3. батерији Дунавског брзометног артиљеријског пука првог позива. Трећег дана Космајско-варовничке битке, 8. децембра 1914, на западном делу косе Брљочевац изнад села Амерића, након изненадног напада вишеструко бројнијег противника и повлачења својих сабораца остао је сам на топу, али није престао да дејствује по аустроугарској пешадији. Лазар је непрекидним пуцањем из свог топа десетковао непријатеља, а потом га натерао у панично бекство. За ово јунаштво одликован је Златним орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Похваљиван и одликован је и као артиљеријски извиђач у борбама на Солунском фронту, а после рата је живео у Ковачевцу – открива Стојановић.
Наводи још једног „незнаног јунака“ из тог доба.
– Каплар у 1. чети 4. батаљона 7. пешадијског пука трећег позива Видоје Јовановић је такође био пољопривредник, из Дубоне. Током ноћних борби, 8. и 9. децембра, на брду Слатина, у атару Дубоне, неопажено се привукао у непријатељску позадину и сам готово потпуно уништио једну аустроугарску колону јер је на њу бацио целу торбицу ручних бомби. За ово херојско дело одликован је Златним орденом Карађорђеве звезде с мачевима.
Не смемо заборавити хероје Колубарске битке. То је наш дуг према прецима, мукама и патњама српског народа у Првом светском рату – поручује Марко Стојановић.
Опроштајно писмо Нушићевог сина
Посебан допринос Колубарској бици дали су студенти који су у рат кренули из Скопља. Ова јединица је постала позната као 1.300 каплара. Тек око 400 ђака-каплара остало је неповређено. Ту срећу није имао Бан Нушић, син прослављеног српског комедиографа, коме су саборци у шињелу, пошто је погинуо, пронашли унапред припремљено опроштајно писмо оцу:
„Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина. Твој син, Бан.“
У Колубарској бици борила су се и заједно рањена двојица синова тадашњег начелника Војне академије, генерала Павла Бошковића. У савезничкој болници питао их је један француски лекар: „Зар генералски синови у првој борбеној линији!?“ Одговорио му је рањени српски сељак: „Видиш, гос’н докторе… Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике.“
Ашови уместо пушака
У недостатку оружја и опреме, мобилисани трећепозивци из 7. пешадијског пука трећег позива не само што нису добили униформе, већ су многима уместо пушака – додели ашове.
– Али, ни то им није поколебало морал. Напротив. Приликом транспорта возовима у састав трупа Одбране Београда, својој родбини која их је у Раљи и Младеновцу забринуто испраћала у рат, показивали су ашове и помало поносно, а помало шеретски говорили „идемо да сарањујемо мртве Швабе“ – открива Стојановић.
Пешадијски каплар Благоје
Међу херојима Колубарске битке је и пешадијски каплар резервиста Благоје Вуковић који је у рат отишао са још тројицом рођене браће и тројицом синоваца. Током тог рата је рањен, а затим и заробљен, па је три године провео у немачком заробљеништву.
– Каплар 3. чете 1. батаљона 18. пешадијског пука Дунавске дивизије првог позива, који је са Сувобора упућена у помоћ трупама Одбране Београда. У ноћи 8. и 9. децембра, каплар Вуковић се са својом десетином на Варовници неопажено провукао кроз непријатељске линије и извршио смелу диверзију у противничкој позадини, при чему је у својој кући у Шепшину затекао и уништио аустроугарски штаб. За овај подвиг одликован је Златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Његов синовац Никола Вуковић је најмлађи носилац ордена Карађорђеве звезде с мачевима у историји Краљевине Србије – истиче публициста Марко Стојановић.
Ђорђе Баровић, Вести
