У Србији нико не зна колико је новца на име субвенција додељено страним компанијама да би овде отпочеле бизнис.
Постоје расути подаци на сајту Владе, Министарства привреде, Развојне агенције Србије и АПР-а, који говоре о неким видовима подршке или повољног кредитирања, а обухватају изворе са различитих нивоа власти. Али, чак и да се успе у сабирању износа, од којих се неки често воде на више места, а други нису приказани, коначан податак је немогуће добити тим пре што новац није једини подстицај.
Како пише лист “Данас”, инвеститори су у великом броју случајева имали и друге врсте подршке, од бесплатног земљишта, уређених хала или ослобађања царина на увоз репроматеријала, а неретко држава је преузимала и обавезе градње саобраћајница до локације инвеститора, као у случају Фијата или обезбеђења других инфраструктурних објеката. Настојање да се дође до укупног износа отежавају и бројни тајни уговори са странцима, који не пружају увид у то шта им је обећано, посебно не у делу који се односи на “специјалне повластице” и скривене дотације. Домаћи привредници ретко су могли да рачунају на такву врсту издашности.
У Србији нико не зна ни какви су ефекти политике субвенција, јер анализа те праксе која се примењује дуже од десет година никада није урађена. Постоји једино сагласност већине економиста да је корист више него скромна, што потврђују подацима о стагнирајућем расту БДП-а. Још је већи проблем тај што је држава улагала највећим делом у гране које се у жаргону називају “шрафцигер индустрија”, а често и “мотање каблова”. Реч је о релативно једноставној производњи и склапању из већ израђених делова, док је читав производ осмишљен и развијен у матичној компанији. Тиме се нити упошљавају домаћи стручњаци нити уводе нове технологије, а странцима се само нуди јефтина и лако заменљива радна снага, спремна да ради у тешким условима. Такав приступ, слажу се економисти, не доприноси ни пуњењу буџета нити подиже стандард. Чак и када су у субвенционисаној производњи предвиђена места за нешто стручније људе, они се налазе као и остали радници у позицији прекаријата. Такав модел послодавца представио се као једини могући, иако потиче из периода првобитне акумулације и далеко је од степена заштите који имају запослени у развијеним земљама.
Ни економски трендови настали као последица таквих “улагања” не иду у прилог политици подстицаја страних компанија каква је до сада вођена. Примера ради, број неликвидних фирми са блокадом рачуна дужом од шест месеци, у последње четири године константно се креће око 35.000 на годишњем нивоу, број презадужених предузетника варира између 35.000 и 46.000, док у непрофитном сектору опстаје око две хиљаде правних лица са непроходним рачуном. Увећава се и губитак српске привреде, који је 2014. износио 3.175 милијарди, а прошле године достигао 3.688 милијарди динара.
“Нажалост, ми пре више од десет година, када је модел субвенција уведен, нисмо били у позицији да бирамо индустрију у коју желимо да привучемо страни капитал. Он је нас изабрао због јефтине радне снаге, а прихватио је и друге повластице. Заправо, улагачи су долазили на позив Владе, она их је водила кроз администрацију, нису као остали привредници морали да иду од шалтера до шалтера. За те компаније важно је и то што у Србији по приватним фирмама нема синдиката и они су могли да рачунају на мирно пословање, без реаговања и штрајкова какви су уобичајени, на пример, у Француској или Немачкој”, каже за “Данас” професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић.
Он додаје да је слична ситуација и у земљама из окружења, а код насе ј посебно разумљива јер је 30 година уништавана привреда, и ако хоћемо ситуацији поштено да погледамо у очи, морамо да признамо како смо у међувремену изгубили генерације квалификованих радника и да се сада у нову поделу рада укључујемо под неповољним условима. Додатни проблем је, каже саговорник листа “Данас”, што изгледа да и политичка елита доживљава тај модел као једини могући.
Савић подсећа на пример Чешке која је продала своју аутомобилску индустрију под условом да купац убудуће производи 60 одсто делова у тој земљи, чиме је обезбеђено да се технологија велике развијене компаније прелије на њихове кооперанте. Код нас су, међутим, дошле инвестиције у најједноставније послове. Истина је да је у неким срединама, из којих су квалификованији и образованији радници већ отишли, то добро решење, али би следећи корак морао да буде улагање у софистицираније фазе израде и технологије.
Да се постојећи концепт није баш показао, посредно је признала и премијерка Ана Брнабићм која је већ најавила и улагања у напредније индустријске гране. Према речима консултанта за стране инвестиције Милана Ковачевића, ни те измене не би много помогле, јер чак и када бис е модел субвенција примењивао на најсофистициранију индустрију, остаје проблем да су због дотација странцима угрожени сви домаћи привредници који раде у тој грани али без државне помоћи.
“То што радимо је велика штета, јер смо иначе оскудна средства којима располажемо поклонили страним улагачима и тако смо ми, а не они, финансирали нова радна места. Ти инвеститори нису допринели ни побољшању спољнотрговинског биланса. Углавном је реч о технологијама базираним на увозу материјала који се овде нешто мало доради или склопи и опет иде у извоз, при чему се постиже минимална разлика у корист цене рада”, каже Ковачевић и наглашава да је главни проблем то што домаће власти не раде нормално са иностраним партнерима, не сагледавају ефекте сопственог улагања, оно што би сваки предузетник проучио пре него што уђе у неки посао.
Данас.рс
