Недавно је објављен текст на ФСК у коме се критички разматрају ставови које је Вучић изнео у интервјуу загребачком Глобусу. Ти ставови су, рекао бих, добра илустрација колико наша „елита“, нажалост, поново не разуме тектонске промене у свету.
Вучић је у том интервјуу опет лоше говорио о сопственом народу: „Шта да радимо, то је Србија… Па кога ми нисмо убили од својих? Све што је нечему вредело, ми смо убили!“. Такође се, поново улагивао странцима – овог пута Хрватима: „Стварам нову Србију, требаће ми помоћ Хрвата“; „У новом хрватском премијеру видим једног пристојног, озбиљног и одговорног човека“.
У свету се 2016. године десила побуна народа – и то у самом срцу система: у Британији и у САД. Ако је Брегзит глобалној елити заличио на задес (accident), онда јој је Трампов тријумф, тај „супервелики Брегзит“ (Најџел Фараџ), показао да, после друге изгубљене битке, долази у опасност да може и да изгуби „рат против сопствених грађана“ (Џеф Фо).
Србија је не само на периферији глобалног система већ и, после медијско-политичког пројекта „геноцид у Сребреници“, његов парија – нарочито за глобалну култур-расистичку елиту. Најмање што би требало да раде српски политичари, након „бризласка“ и „трампотреса“, јесте да наставе да говоре лоше о свом народу.
Глобалистичке (атлантистичке) елите сада су уздрмане и непотребно је улагивати им се. Можда од ове актуелне „побуне народа“ на крају неће бити ништа велико; али већ ово што се десило показује да „ништа у нашем свету није неопозиво запоседнуто“ и да „нису баш свемоћне те закулисне силе“.
Но, као што наш некадашњи политички врх није разумео какву промену представља пад Берлинског зида, тако ни садашњи не разуме да је због измењених околности потребно променити образац понашања – не додворавати се више чиновницима из Вашингтона или Брисела и не ниподаштавати сопствени народ.
Наш премијер већ је направио faux pas беспотребним одласком на сликање с Клинтоновима. Затим је, такође беспотребно, стао иза закона којим се вербални деликт проширује и на изрицање сумње да се у Сребреници десио „геноцид“. Сада се пак беспотребно додворава Хрватима, хвалећи њиховог новог канцелара и тражећи од њих помоћ за стварање некакве „нове Србије“.
Чему то? Од овог српског премијера изгледа да не можемо очекивати да од Хрвата, као што би требало, затражи реципроцитет у приступу тржишту, или пак да одлучно протестује због мешетарења Хрватске по Војводини; али би ипак могао макар да прескочи да представља Србе с потцењивањем, као и да избегне неумерену адорацију сваке атлантистичке државе.
Чудно је како он чини погрешке, не примећујући да поправља старе тако што чини нове. Критикован због улагивања Клинтоновима пред њихов пад, почео је да истиче своје „пријатељство“ са Ђулијанијем. Онда је Ђулијани објаснио да се „пријатељство“ састојало у томе што је био плаћен да се дружи с Вучићем. Шта Ђулијани стварно мисли о људима који се хвале пројектом „од три милијарде долара“, а нису у стању да му како треба напишу ни име (погледајте слику на којој се види како је испред Giuliani-ја стављено „Guiliani“!?) – то је задржао за себе.
После евоцирања „пријатељства“ са Ђулијанијем, Вучић је отишао, опет сасвим беспотребно, да евоцира „пријатељство с НАТО-ом. „Србија је војно неутрална, али жели да настави сарадњу с НАТО-ом, јер без те сарадње нема мира и стабилности у региону, а они су предуслов за даљи економски раст и напредак Србије“, рекао је приликом посете седишту НАТО-а у Бриселу. Како се може истовремено бити „војно неутралан“ и „сарађивати с НАТО-ом“ – то ваљда разуме само наш премијер.
„Вучић договорио да Србија у случају уласка у НАТО остане војно неутрална“, сатирично је приказао ову вест Njuz.net. „Последње што бисмо желели је да Русија погрешно протумачи наш улазак у НАТО, због чега је важно да се нагласи наша неутралност“, исмевао се, надаље, Njuz.net с премијеровим вербалним акробацијама. „Столтенберг је подржао ову Вучићеву иницијативу и нагласио да је интерес НАТО-а да међу својим чланицама има и једну војно неутралну државу: `У случају било каквог сукоба, највише можемо да рачунамо на војно неутралну чланицу – јер би она могла да буде изненађење за све који је доживљавају као војно неутралну`, сматра Столтенберг“, каже се у овој „вести“ на Njuz.netu.
Зар не види наш премијер колико је све више незграпно то што ради, и колико његове изјаве јавност све чешће дочекује с подсмехом? И није више у питању његова политичка судбина, већ – хоће ли опет наша политичка елита да пропусти тренутак када би требало нешто да уради за бољитак сопствене земље?
Грци су веровали да Каирос, божанство добре прилике, носи перчин за који га морате ухватити, иначе ће побећи; а ако то одмах не урадите, он се задуго, а можда и никад више, неће поново појавити. Шта ће бити с народом чија „елита“, кад јој се указала шанса, чак није подигла ни руку да ухвати добар тренутак?
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
