НЕРОДИМЉЕ: Оживео бор цара Душана, на остацима престонице Немањића извијају се нови изданци

НИГДЕ путоказа за Неродимље. Јесу ли ововремени косовски албански “цареви” и некадашње седиште Жупе и престонице Немањића преименовали? Неродимље, у неко друго име, у коме се, у свом царском двору, упокојио последњи велики Немањић – цар Урош.
Ни његов, некадашњи Урошевац, данас није – Урошевац. Данас је Феризај! А, тек, ко да нађе Неродимље, некадашње Породимље, када се овде, углавном, на сваку српску реч окрећу леђа.

Један овдашњи домаћин, Албанац, са успоменама на не тако давно време “када држава Србија није питала ко си, већ помогла сваком свом грађанину”, ипак се охрабрио да нам покаже пут без путоказа. Довео нас је, чак, до некадашње старе школе у подножју, испред које су деца скупљала орахе, са ораха српских домаћина којих овде одавно нема.

– Нема их од деведесет девете – казао нам је.

Поглед упрт у земљу. Рука у руци. Једна другу стишће, као да једна другу умива.

Упутио нас је у брдо. У шуму. У шикару у којој се, ни у по бела дана не види дан. Намера нам је да трагамо за коренима бора цара Уроша. Оним, који је, како је историја забележила, својом руком засадио. Да трагамо за остацима светиња и његових задужбина.

– Црква? Горе је, успут? Бор? Стари бор је спаљен деведесет девете. Али, има нових изданака из његовог корена. Видећете, горе – говори стари Албанац.

– Ко је спалио бор?

– Ко? Несреће. Ове наше несреће…

– Можете ли ви с нама? – питали смо.

ИСТОРИЈА ЈЕ СВЕДОК

НЕРОДИМЉЕ је у историји српског народа вишеструко значајно. Овде, на петом километру од Урошевца, краљ Милутин је, како историја сведочи, написао и донео Грачаничку повељу 1321. године. Овде је 1330. године написана и Дечанска хрисовуља. На брду изнад села у другој половини 13. века, саграђен је и велики и добро утврђени град у коме је столовао краљ Милутин који је ту, у Неродимљу и умро 1321. године. У овом за Србе знаменитом месту које је, после више векова остало без српског народа, боравио је и краљ Стефан Дечански. У Неродимљу је 1371. умро цар Урош, последњи велики Немањић.

Мучнина и тишина која је стигла уместо одговора, биле су готово опипљиве.

– Ви поштујете своју историју… Ово је ново време… Ви се поносите њоме, али за њу ништа не чините – остале су речи иза, које су гореле и болеле. Огњена поља бола!

Испред нема стазе… Идемо узбрдо, па, лево… десно… време цури и, у неком сату… ево камених зидина. Готово уронули у земљу. А изнад земље, као да се пред нашим очима осипају и нестају.

На неколико десетина метара, низ падину, низ коју се нехотице спуштамо… спуштамо… ево остатака светиње на коју се ослањају борови. Или се она ослања на њих. На изданке некадашњег, старог бора, засађеног руком Душановом.

Изданак до изданка. Али, зарасле стазе одгонетају да се овде ретко долази по гранчицу за породичну срећу и дуговечно трајање. Дар најрођенијима, драгима, кумовима. И, свима који неком нешто значе у животу. У успоменама и сећањима.

Кров последње светиње у некадашњој Србији Немањића, манастир и црква Светих Арханђела која се и пред нашим очима у шикари сакрива у по бела дана, одавно је проваљен. Као и зидови. Нагореле храстове греде, ужлебљене у саме остатке зидова, сведоче о погрому у лету 1999. године, када је Неродимље остало без Срба. Без иједне српске главе. Све је српско овде уништено. Народ прогнан. Његова земља узурпирана.

Унутрашњост светиње је закрчена гомилом поломљене сиге, камена од којег је, пре више векова зидан овај храм. Улаз и прозори зјапе. Улаз је тако низак да свако ко би данас, као некад, ушао у ову светињу, мора да се поклања.

Али, није овде све мртво. И није све нестало. Насред храма, видимо, нека нова стабла борова извијају се пут неба. И пут светла које одозго долази, у овој тами усред дана. Небо. Оно покрива светињу без крова.
На тренутак, учини се, да су овде, баш овде сви они анђели. Сенке које чувају зидове и борове. Чуваркуће, уместо предака и прогнаних потомака. Живот који уместо њих живе ови борови и уместо којих одолевају ови зидови.

Неродимље, Горње и Доње, некад Породимље, било је место у коме се српство рађало, цветало и трајало вековима. У јуну, деведесет девете, у погрому потпуно је затрто 300 српских домаћинстава. Око 2.000 људи прогнано је тада са корена бора цара Душана. Овде више нема српске славе. Свеће. Нема гробова ни храмова. Никог. Све је албанско.

Тренутак кад не знаш да ли да викнеш? Зајаучеш? А, ко и да те чује? Само борови… Само се они не дају.

Природа је узела правду у своје руке. Супротставила се неправди да се затру српски трагови. Тако је, као што се не памти, у ове благе октобарске дане, просула чак и цветове дивље цикламе читавом некадашњом портом Немањића. Уцветале патуљасте цикламе, као да их више никада бити неће. Као косовски божури.

Ко да ухвати тај живот борова и цветова у кадар са умирућим зидовима. У тами белог дана, у овој шикари, као да је ноћ? Ко да све те игре сенки опише у једном новинском тексту?

Не жалимо се, али сањамо да поново дођемо. У пролеће, кад борови пусте нове изданке. Да ноћимо под крошњама старих, наслоњени на умируће зидове древне светиње. Под овим парчетом неба од кога никад, нико није био јачи да спречи светлост овом светом месту без крова.

ОВО ЈЕ САДА НАШЕ

У НЕРОДИМЉУ је донедавно о српском трајању сведочила и мермерна плоча на првој основној школи на Косову и Метохији. Школа је подигнута 1863. године. Плоче и записа на школи више нема. У њу је усељена једна албанска породица са ситном децом.

– Школа, ово је школа – каже млада жена, мајка ове деце.

– Била српска школа – кажемо… Али, жена више не разуме српски и не одговара.

Њен муж је, док смо с њом разговарали, окренуо леђа. Отворио стару школску чесму и почео да се брије. Али, није био ни збуњен ни узнемирен. И ово је, сада, његово.

Милена Марковић, Новости