Када Александар Вучић помисли на Обреновац, одмах се сети досадног Чучковића који стално “смара” са неким пројектима. Када грађани Србије помисле на Обреновац, сете се катастрофалних призора од пре две године, када су поплаве буквално уништиле ово место. Премијер је поручио и да Обреновац полако постаје богатије и боље место за живот. Верујемо да је то много обрадовало Обреновчане, али смо сигурни да би били много срећнији када би представници власти једном дошли у Обреновац и поручили грађанима да нема разлога за бригу, те да неће морати да стрепе од сваке кише која падне.
А шта је још, онако пун елана, поручио премијер приликом постављања камена темељца за изградњу фискултурне сале у Обреновцу?
Он је, наиме, обећао просветарима да ће им плате бити повећане до краја године. Вероватно ће бити као са пензионерима – мало више им је узео, много мање ће да врати, и сви треба да буду срећни и задовољни. А онда је успут напоменуо да се “много љути на оне који само кукају, плачу, и жале се сваког дана”. Вероватно је хтео да поручи просветарима да, ако сутра не буде тог повећања, или не буду задовољни истим, треба да се стрпе, а не да се, не дај боже, жале и кукају.
Премијер се у Обреновцу обратио и малишанима. Е, тек је њима имао шта да поручи. Наиме, он их је најпре лепо замолио да се “још мало играју, а потом приону на рад”. Само није јасно што значи то “још мало”, пошто је реч о ђацима основне школе.
Онај-Који-Нон-Стоп-Ради-И-Никад-Не-Спава мало се занео у својој беседи, па је основцима рекао и да је боље да што пре науче да раде, јер “неће овај кукурурз сам да никне, неће ни поврће само да никне и да се прода, пшеница да се пожање”. А на крају их је још замолио да буду још бољи и вреднији од својих мама, тата, бака и дека, јер ништа неће да им падне са неба. Само је још фалило да им да лопате у руке, па да заједно са Малим и Чучковићем положе камељ темељац за ту фискултурну салу, да не губе време, већ одмах да почну. Ред, рад и дисциплина!
На крају је Вучић са малишанима заиграо фудбал, чисто да не буде да је он тамо неки страшни чика који само мрачи са позорнице.
А можда је то прво и требало да уради. Да заигра фудбал са њима и поручи деци да се играју и да се труде да што дуже буду деца. Могао је да им каже да је њихово да уче, да загреју столицу, школују се… па тек онда да раде. На крају је могао и да им поручи да ће, када коначно дође и то њихово време за рад, Србија бити земља на коју ће моћи да рачунају. Требало је да им обећа земљу у којој ће се знање једном ценити и исплатити, те да им каже да не треба да траже своју срећу негде преко, јер је Србија земља која ће им, када за то дође време, дати шансу. Требало је…
Д. Обрадовић – Вестионлине
Trebalo je, ali nije i nece!